Bajke postoje..ipak

Claire Basler

Razgovarati o umetnosti sa Kler Basler.. iskustvo je jednako dinamično kao i murali koji pokrivaju zidove njenog dvorca iz 13. veka, slike koje animiraju njena masivna platna. Smeje se dubokim, grlenim smehom sa čašom belog vina u jednoj ruci, lanenim šalom nonšalantno, ali šik zavijenim
oko vrata, i nenametljivom elegancijom koja je potpuno francuska. Ona diše u razgovoru.
U jednom trenutku ona raspravlja o svom najnovijem projektu, pokrivanju površinskih zidova
male zasvođene sobe na jugu Francuske. Zatim ulazi u svoj zamak, a zatim brzo prelazi na
cveće, svoju strast za baštovanstvom i svet prirode. To je vrtlog informacija i inspiracije koja
vas tera da želite više.

 

[Poli46]

Slike Kler Basler inspirisane baštom nisu realistične kreacije. Umesto toga,
ona hvata lepršanje latice, svod stabljike i boje neba.

Claire Basler- Château de Beauvoir

Basler je oduvek bila umetnica, ali je tek sa 15 godina zaista počela da proučava meteriju.
„Nisam imala mnogo formalne obuke“, kaže ona, „ali ono što sam imala bilo je neprocenjivo.“Njena prva učiteljica, Madame Delarue, na pariskoj École Nationale
des Beaux-Arts, pomogla joj je da pronađe svoj vizuelni glas. „Bila je divna — Parižanka, zabavna, pristupačna i odlična“, kaže Basler. „Naučila nas je osnovama
koje su nam potrebne da bismo stvarali umetnost.
Ali ona je dozvolila umetnicima da slede svoje staze, i to je ono što nas je nateralo
da učimo."

Njeno obrazovanje u umetnosti poklopilo se sa pojavom konceptualne umetnosti
1960-ih i 1970-ih, koja je zauzela francuski umetnički svet. To nije odgovaralo Basler
„Za mene su 17. i 18. vek u Francuskoj najinteresantniji“, kaže ona. Napustila je
školu da bi našla publiku za svoj rad.

Šato de Bovoar iz 13. veka se nalazi duboko u francuskom selu.
Fotografija Madsa Mogensena

 

[Poli46]

I naravno, Basler je imala Luvr pri ruci. „Tamo sam provodila dane“, kaže ona, „sama, gledajući Vatoa, Vouea, Šardena (obožavam njegove autoportrete i njegove pastele), Ingrea (ali on je, naravno, kasnije), i Karavađa i Paola Učela. Proučavala sam tehniku, kako kroz četkicu dolazi duša slikara.”

Na početku Baslerine karijere živela je u stanu u Parizu. Ali kada se preselila,
„imala sam ovu minijaturnu baštu i to je postalo moja strast“, kaže ona. Zatim je pronašla staru fabriku železa u Montreju, nedaleko od grada, i njena težnja za
naizgled suprotstavljenim idejama – industrijskim, modernim nasuprot tradicionalnim, lepim – se ostvarila. U bivšoj školi u Les Ormesu, gde su ona i njen suprug Pjer Imhof živeli Basler je bila na selu, čuvajući baštu i tumačeći prirodu na zidovima i platnima
u inventivnom pristupu adaptivnoj ponovnoj upotrebi.
„Zamak je ogroman. Naš dom je mali“, kaže ona. „Ali mi smo okruženi sa 79 hektara šume i prirode. Kuću su prethodni vlasnici uveliko renovirali. „Nismo hteli da rušimo zidove i da se petljamo sa arhitekturom“, kaže Basler. Umesto toga, zidovi su postali njeno platno, a bašta njena inspiracija.

 

[Poli46]

Od valovitih brda i visokog drveća do cveća koje cveta odmah iza kuće, Basler pronalazi
beskrajno obilje tema. Njen rad zamagljuje linije između zatvorenog i spoljašnjeg, sa
veličanstvenim, gestikulativnim potezima boje koji prenose nalet vetra ili senku oblaka
koji prolaze.

Na pitanje o „omiljenom“ cveću, Basler okleva. Umesto da predvidivo kaže da ih sve voli, ona priznaje da voli mak. „To je sila i krhkost, delikatnost latica i dubina srca“,
kaže ona. Ali onda nastavlja o perunikama — „one su lepe, ali tako prolazne;“
božuri—„izvanredni, ali tako teški za farbanje“; i tratinčice — „uvek divne“.
O ljiljanima je malo pažljivija. „Oni simbolizuju smrt i čistotu“, kaže ona. „Ali oni
uopšte nisu nevini. Oni su snažni i muževni, princ svega cveća.”

Ona stvara bukete od nežnih grana i stabljika, koji na njenim platnima oživljavaju bezvremenski. U svojoj kući i na mnogim imanjima širom sveta, Basler ide korak dalje i slika murale koji upućuju na okruženje. Ali njen rad nije ni impresionizam ni realizam.
U spavaćim sobama u sopstvenom domu koristi zlatni i srebrni list i suptilnu paletu
za bojenje murala.

 

[Poli46]

Kler je naslikala ogromne murale u mnogim sobama svog zamka gde onda ispred ovih murala postavlja još više cveća. To je kao bašta u kojoj možete da živite. Njena kuhinja bukvalno ima živo drvo u sebi.

Kao što se može očekivati od umetnika cveća ima ga svuda.

 

[Poli46]

Eterično je i sanjivo, a da ne ide predaleko u carstvo eteričnog i sanjivog, zar ne?

"Zamak je bio napušten. Volim da nešto od toga ostane malo otrcano…"

 

[Poli46]

„Bilo da je nebo narandžasto ili plavo, oblačno ili vedro, bez obzira na godišnje doba, daleko ili izbliza, sve je prelepo“, kaže Basler. Ona slika sveže cvetove upravo otkinute
iz bašte, kao i ono cveće koje je na kraju svog života. Ona vidi lepotu i karakter u oba.

 

[Poli46]

Jedan primer koji ona nudi je slika jednog cveta. „Samo po sebi, jednostavno je, grafičko, sofisticirano. Ali u prirodi, između ostalog cveća i biljaka, postaje divlja i deo složenog okruženja.”

 

[Poli46]

Jedan primer koji ona nudi je slika jednog cveta. „Samo po sebi, jednostavno je, grafičko, sofisticirano. Ali u prirodi, između ostalog cveća i biljaka, postaje divlja i deo složenog okruženja.”

 

[Poli46]

„Pozadina je skoro apstraktna. Umesto toga, fokusirate se na svetlost", kaže ona. Na kraju krajeva, to je ono što prožima iskustvo Baslerine umetnosti kao i njen život.

 

[Poli46]

„Nismo hteli da rušimo zidove i da se petljamo sa arhitekturom“, kaže Basler.
Umesto toga, zidovi su postali njeno platno, a bašta njena inspiracija.

 

[Poli46]

Put je možda bio dug i krivudav, ali svako zaustavljanje ju je vodilo ka spasavanju, transformaciji i magiji koja je sada njen dom.