Bila jednom jedna futuristička lokomotiva na magnetnu levitaciju, savršeno aerodinamična i tiha, koja je klizila kroz svet
na vazdušnim jastucima. Njeno ime bilo je Astra, a njene šine nisu bile obične – činile su ih nevidljive sile koje su spajale
gradove, planine i okeane. Astra je bila ponos ljudskog dostignuća, brza poput vetra i nepogrešiva u svom kretanju.
No, iako je vozila ljude s jednog kraja sveta na drugi, njeno srce je sanjalo o nečem daleko većem.
"Moji putevi su predivni, ali šta se nalazi izvan njih?" šaputala je Astra dok je prolazila kraj beskrajnih polja i osvetljenih
gradova. Njena želja bila je da jednog dana dotakne zvezde, da se podigne iznad magnetnih staza i postane prvo svemirsko
vozilo koje povezuje galaksije.
"Šta ako moj huk može da prolazi kroz svemirske oblake, a vagoni da nose snove svih ljudi u kosmos?"
Njeni tvorci, naučnici i inženjeri, nisu mogli da čuju njene fantazije, ali Astra je verovala da se snovi ostvaruju kada su dovoljno
jaki.
Jedne zvezdane noći, dok je odmarala na stanici u srcu doline, Astra je ugledala tragove meteora koji su parali nebo. Te noći,
ona je odlučila – zatražiće od vetra da je ponese.
Vetar, njena stara ljubav, koji joj je pravio društvo na brzim putovanjima, došao je da je osluhne.
"Želiš da letiš ka zvezdama?" upitao je, igrajući se njenim svetlucavim stranama. Astra klimnu, a vetar je, uz osmeh, obavio njeno
prelepo telo i podigao je iznad magnetnih puteva.
Lebdeći među zvezdama, Astra je otkrila da svet nisu samo šume i gradovi, već i beskrajni svemirski pejzaži. Nebeske staze su
bile drugačije - slobodne, bez granica, poput snova koji nisu ukroćeni. Astra se smejala, njen sjaj se stapao sa sjajem zvezda,
dok je prvi put postala lokomotiva koja nije samo povezivala ljude, već i galaksije.
Na svom putovanju, Astra je nosila ne samo putnike, već i njihove snove - svemirske umetnike, izumitelje, istraživače. Svaka
zvezda koju je dotakla postala je svetlo koje osvetljava budućnost, simbol nade da granice postoje samo u našem umu.
I dok je Astra jurila kroz magline i kosmičke prašine, ljudi su na zemlji posmatrali njen sjaj i znali - njihove tehnologije ne ostvaruju
samo brzinu, već ostvaruju i najlepše snove.
Bajka o Astri ostaje zapisana među zvezdama, kao podsetnik da svaki huk nosi snagu nečijeg sna, čak i kada se čini nemogućim.
