Sam početak maja ove godine. Nedelja je. Lep dan, svetao, nije ni hladno ni toplo, vetar malkice duva, ali nije strašno. Baš kako treba.
Ustajemo moja druga polovina i ja. Uspavali smo se, već je 7 sati......ma nema veze. Psi se raduju, trče, govorim "tišina, ne laj" da ne probude usnuli komšiluk. Znaju da ide doručak i opet formiraju vozić koji ide za mnom. Dajem im da jedu, čuje se samo ubrzano mljackanje, kuvam kafu. Maca uključuje fontanu. Jutarnji mir, voda žubori, čak se i ona tri lajavca ne čuju. I oni uživaju izvaljeni na tremu. Nas dvoje polako i ćutke pijemo kafu. Svako je u svetu svojih misli. Poštujemo oboje tu osamu koja nam je neophodna da zadržimo integritet. Čuju se ptice. Moje i njegove misli probudjene cvrkutom ptica i umivene vodom što žubori lagano se bude. Ćuteći ustajem i idem u letnju kuhinju da pristavim još jednu kafu. Tek tada progovaramo.
Danas je ionako dogovoreno da idemo kod prijatelja u Perlez. Vodimo i Meša jer je obožavanje obostrano. Maca treba da napravi vinjagu za kivi i da se malo družimo i opustimo.
Ovaj dan i ovaj mir darujemo sebi.
Reči počinju da teku, razgovor, dogovor, plan. Na brzinu nešto pojedemo, pa pakovanje. Sve staje u kola i aparat za autogeno zavarivanje, i velika torba alata, i rasad nekog cveća koje sam im ponela. Deca još spavaju. Pas presretan uskače u gepek. Skitara je nevidjena.
Lagan put, lep predeo, prija oku. Stižemo. Sve lagano, mirno. Kafica, loptica, šetnja. Plac je jako lep. Izlazi na Begej. Nije pokošeno pa ne mogu sići do kanala. Još se nije osušila zemlja od kanalske vode koja se povlači. Voće je procvetalo, božur napupio, trava zelena, zemlja miriše, sunce sija. Raj. Maca sedi sa prijateljem i komšijama i vode neke muške razgovore. Meš i ja skitamo. Fotografišem svu tu lepotu i mir. Hoću da zarobim trenutak i kada mi bude svega preko glave da pogledam, da iscrpim snagu odatle. Moram da gledam u nešto lepo, nešto što sam stvorila, da ne bih nestala. Tako je oduvek. Moj muž kaže da umem da preteram. U pravu je, znam i ja, ali ne mogu da se oduprem. Ruka sama krene ka aparatu kako oko nešto ugleda. Ma, nije ni bitno da li preterujem, sve dok nikog ne ugrođavam. Važno je da me to opušta.
Ostavljam Meša u dvorištu i krećem zaobilaznim putem da bih došla do vode.
A u Perlezu.........tišina koja se čuje. Nema ljudi na ulicama, ili ih ima jako malo. Duge, prave ulice,
kao strele. Visoke kapije i ograde iza kojih se čuje lavež psa. Moj korak prate različiti glasovi, od dubokih do visokih. Jedni utihnu, drugi se jave. Tako je tiho i tako tazličito od mog sela ili nekih drugih sela na jugu. Ograde su uglavnom zatvorene i ne vidi se dvorište. Sve ostaje nekako skriveno, tajanstveno. Kod mene u selu je sve na izvolte, prozračne rešetkaste ograde kroz koje se sve vidi. Vidiš ljude, čuješ žamor, vidiš da se nešto radi, neko stalno prolazi ulicom. Različiti ljudi i načini života. A srdačni su. Ceo komšiluk smo upoznali. Pomažu jedni drugima. Skrećem na zemljani puteljak koji vodi prema kanalu. Oseća se miris vode i mokre zemlje. Obala je prekrivena puževima. Miriše na vlagu. Begej mirno i stalože teče. Bože koji mir. Čuje se poj ptica. Rascvetali bagrem miriše..........vetar je počeo blago da duva.Prosto osećam kako mi se mišići opuštaju. I misli su sporije, ne jure jedna preko druge saplićući se. Sedoh na balvan, sklopih oči.........samo slušam i osećam ovo.......život
a kada otvorim oči vidim ovo
nestah u toj krošnji......znam da moram da se vratim........ali sada sam tu
Ustajemo moja druga polovina i ja. Uspavali smo se, već je 7 sati......ma nema veze. Psi se raduju, trče, govorim "tišina, ne laj" da ne probude usnuli komšiluk. Znaju da ide doručak i opet formiraju vozić koji ide za mnom. Dajem im da jedu, čuje se samo ubrzano mljackanje, kuvam kafu. Maca uključuje fontanu. Jutarnji mir, voda žubori, čak se i ona tri lajavca ne čuju. I oni uživaju izvaljeni na tremu. Nas dvoje polako i ćutke pijemo kafu. Svako je u svetu svojih misli. Poštujemo oboje tu osamu koja nam je neophodna da zadržimo integritet. Čuju se ptice. Moje i njegove misli probudjene cvrkutom ptica i umivene vodom što žubori lagano se bude. Ćuteći ustajem i idem u letnju kuhinju da pristavim još jednu kafu. Tek tada progovaramo.
Danas je ionako dogovoreno da idemo kod prijatelja u Perlez. Vodimo i Meša jer je obožavanje obostrano. Maca treba da napravi vinjagu za kivi i da se malo družimo i opustimo.
Ovaj dan i ovaj mir darujemo sebi.
Reči počinju da teku, razgovor, dogovor, plan. Na brzinu nešto pojedemo, pa pakovanje. Sve staje u kola i aparat za autogeno zavarivanje, i velika torba alata, i rasad nekog cveća koje sam im ponela. Deca još spavaju. Pas presretan uskače u gepek. Skitara je nevidjena.
Lagan put, lep predeo, prija oku. Stižemo. Sve lagano, mirno. Kafica, loptica, šetnja. Plac je jako lep. Izlazi na Begej. Nije pokošeno pa ne mogu sići do kanala. Još se nije osušila zemlja od kanalske vode koja se povlači. Voće je procvetalo, božur napupio, trava zelena, zemlja miriše, sunce sija. Raj. Maca sedi sa prijateljem i komšijama i vode neke muške razgovore. Meš i ja skitamo. Fotografišem svu tu lepotu i mir. Hoću da zarobim trenutak i kada mi bude svega preko glave da pogledam, da iscrpim snagu odatle. Moram da gledam u nešto lepo, nešto što sam stvorila, da ne bih nestala. Tako je oduvek. Moj muž kaže da umem da preteram. U pravu je, znam i ja, ali ne mogu da se oduprem. Ruka sama krene ka aparatu kako oko nešto ugleda. Ma, nije ni bitno da li preterujem, sve dok nikog ne ugrođavam. Važno je da me to opušta.
Ostavljam Meša u dvorištu i krećem zaobilaznim putem da bih došla do vode.
A u Perlezu.........tišina koja se čuje. Nema ljudi na ulicama, ili ih ima jako malo. Duge, prave ulice,
kao strele. Visoke kapije i ograde iza kojih se čuje lavež psa. Moj korak prate različiti glasovi, od dubokih do visokih. Jedni utihnu, drugi se jave. Tako je tiho i tako tazličito od mog sela ili nekih drugih sela na jugu. Ograde su uglavnom zatvorene i ne vidi se dvorište. Sve ostaje nekako skriveno, tajanstveno. Kod mene u selu je sve na izvolte, prozračne rešetkaste ograde kroz koje se sve vidi. Vidiš ljude, čuješ žamor, vidiš da se nešto radi, neko stalno prolazi ulicom. Različiti ljudi i načini života. A srdačni su. Ceo komšiluk smo upoznali. Pomažu jedni drugima. Skrećem na zemljani puteljak koji vodi prema kanalu. Oseća se miris vode i mokre zemlje. Obala je prekrivena puževima. Miriše na vlagu. Begej mirno i stalože teče. Bože koji mir. Čuje se poj ptica. Rascvetali bagrem miriše..........vetar je počeo blago da duva.Prosto osećam kako mi se mišići opuštaju. I misli su sporije, ne jure jedna preko druge saplićući se. Sedoh na balvan, sklopih oči.........samo slušam i osećam ovo.......život
a kada otvorim oči vidim ovo
nestah u toj krošnji......znam da moram da se vratim........ali sada sam tu
... za zivot 
