Kada je otišla, ne smem nanovo glasno reći - umrla, njene su se priče rasule svuda po našim životima.
Njen duh se rasprštao svuda po nama.
Moja je baba imala ogromnu dušu, poput nje same.
Gojazne, velike.
Ogromnih priča, obilnih ručkova, prevelikih parčadi kolača i mesa.
Pridev "veliki" smišljen je njoj u čast. Jer, bila je velika, kao ogromnost sećanja na nju.
Ženi sa četiri razreda osnovne škole.
Sa tri braka.
Dva sina.
Jednom unukom.
Jednim unukom.
I jednim životom.
Jednim, jedinom.
I gomilom priča o njoj. I za nju.
Bila je pričljiva i kad spava.
Teška i kada priča.
Dominantna i kad se smeje.
Popustljiva i kad se tvrdoglavi.
Presmešna i kad ljutito priča.
Prečistih haljina, i dosta ćudljive naravi.
Od modnih detalja, forsirala je samo svoje oči.
Preprirodnost sebe.
Iz oka joj je vrištalo žutilo, zelenilo života. Nje same.
Od šminke je imala samo iscrtane obrve. Skromno, ali precizno.
Njen novčanik na bobice i kopčanje čuvao je sitniš za autobus, i krupniš za lubenice.
O njoj najviše svedoče tri sveske tuđeg rukopisa sa njenim receptima,
dva tiganja za palačinke,
jedna unuka, i beskompromisno ugađanje.
Njen je dom bio dom svih.
Dočekivala je sa osmehom.
Volela tračeve.
I imala večitu dilemu da li je voditelj Granda oženjen.
Volela je da provodadžiše.
Da se hvali kulinarskim umećem.
Da mešano sa decom priča i i srpski i rumunski.
Da kuva lalinske specijalitete za dedu.
Da ručak postavlja u podne.
Da prepunjava tuđe tanjire.
Da priča o umrlima. O umrlicama.
Da vozi bicikl.
Da gleda Slagalicu.
Da nagrđuje pevače koje nije volela.
Da se bori sa životom i previsokim pritiskom.
Začudo, mrzela je lationamerikanštine u svim terminima.
Baba Sida je bila jedna žena
dva snažna borca u njoj
i tri odsečna jezika.
Kažu da imam oči istovetne njenim.
Dugačak jezik baš na nju.
Pritisak mi je prenizak ali volim kad čujem da podsećam na nju kad se uhvatim kuvanja.
Volim kad u meni nađu deo nje.
Kad se drugi nasmeju zbog nje i u tugama sećanja.
Najviše je volela pesmu "Jutros mi je ruža procvetala".
Imala je baštu punu cveća.
I torbu sećanja uvek punu svežih priča i anegdota.
Volela je za sebe da kaže da je savremena žena.
Da svaku narandžasto okrečenu kuću zove "Gomex".
Bila je sa toliko snage i života kao da su se u njenom jednom skućili delići života svih ljudi oko nje.
Mogla se voleti i kuditi u istim stotinkama otkucaja srca.
Kada je umrla, tog je trenutka nastupila memljiva praznina njene kuće.
Peškir kojim je moj otac obrisao suze doneo je miris tuposti i gluve tišine koji su odzvanjali umesto njenog glasa, hrkanja i smeha.
U njenoj je kući pored groblja goreo život snažan i jasan, život dovoljan za sve mrtve koji su kraj nje pokopan ležali.
Umrla je sedmog avgusta naglo.
A nije ispričala sve svoje priče o životu.
Čak ni osvežila one već ispričane.
Njen duh se rasprštao svuda po nama.
Moja je baba imala ogromnu dušu, poput nje same.
Gojazne, velike.
Ogromnih priča, obilnih ručkova, prevelikih parčadi kolača i mesa.
Pridev "veliki" smišljen je njoj u čast. Jer, bila je velika, kao ogromnost sećanja na nju.
Ženi sa četiri razreda osnovne škole.
Sa tri braka.
Dva sina.
Jednom unukom.
Jednim unukom.
I jednim životom.
Jednim, jedinom.
I gomilom priča o njoj. I za nju.
Bila je pričljiva i kad spava.
Teška i kada priča.
Dominantna i kad se smeje.
Popustljiva i kad se tvrdoglavi.
Presmešna i kad ljutito priča.
Prečistih haljina, i dosta ćudljive naravi.
Od modnih detalja, forsirala je samo svoje oči.
Preprirodnost sebe.
Iz oka joj je vrištalo žutilo, zelenilo života. Nje same.
Od šminke je imala samo iscrtane obrve. Skromno, ali precizno.
Njen novčanik na bobice i kopčanje čuvao je sitniš za autobus, i krupniš za lubenice.
O njoj najviše svedoče tri sveske tuđeg rukopisa sa njenim receptima,
dva tiganja za palačinke,
jedna unuka, i beskompromisno ugađanje.
Njen je dom bio dom svih.
Dočekivala je sa osmehom.
Volela tračeve.
I imala večitu dilemu da li je voditelj Granda oženjen.
Volela je da provodadžiše.
Da se hvali kulinarskim umećem.
Da mešano sa decom priča i i srpski i rumunski.
Da kuva lalinske specijalitete za dedu.
Da ručak postavlja u podne.
Da prepunjava tuđe tanjire.
Da priča o umrlima. O umrlicama.
Da vozi bicikl.
Da gleda Slagalicu.
Da nagrđuje pevače koje nije volela.
Da se bori sa životom i previsokim pritiskom.
Začudo, mrzela je lationamerikanštine u svim terminima.
Baba Sida je bila jedna žena
dva snažna borca u njoj
i tri odsečna jezika.
Kažu da imam oči istovetne njenim.
Dugačak jezik baš na nju.
Pritisak mi je prenizak ali volim kad čujem da podsećam na nju kad se uhvatim kuvanja.
Volim kad u meni nađu deo nje.
Kad se drugi nasmeju zbog nje i u tugama sećanja.
Najviše je volela pesmu "Jutros mi je ruža procvetala".
Imala je baštu punu cveća.
I torbu sećanja uvek punu svežih priča i anegdota.
Volela je za sebe da kaže da je savremena žena.
Da svaku narandžasto okrečenu kuću zove "Gomex".
Bila je sa toliko snage i života kao da su se u njenom jednom skućili delići života svih ljudi oko nje.
Mogla se voleti i kuditi u istim stotinkama otkucaja srca.
Kada je umrla, tog je trenutka nastupila memljiva praznina njene kuće.
Peškir kojim je moj otac obrisao suze doneo je miris tuposti i gluve tišine koji su odzvanjali umesto njenog glasa, hrkanja i smeha.
U njenoj je kući pored groblja goreo život snažan i jasan, život dovoljan za sve mrtve koji su kraj nje pokopan ležali.
Umrla je sedmog avgusta naglo.
A nije ispričala sve svoje priče o životu.
Čak ni osvežila one već ispričane.
