Manga Hilux
Stara legenda
- Poruka
- 84.335
Autizam se vidi i u hodu: Nova saznanja naučnika
Autizam je neurorazvojni poremećaj koji utiče na način na koji se razvija i funkcioniše mozak, a time i na ponašanje, komunikaciju i socijalne veštine.
Međutim, nova istraživanja potvrđuju da autizam može uticati i na način na koji osoba hoda – što se stručnim jezikom naziva hodna šema ili gait.
Hod koji deluje „neuobičajeno“ danas se navodi i kao pomoćni dijagnostički pokazatelj autizma u zvaničnom priručniku za dijagnozu mentalnih poremećaja (DSM-5).
Kako to izgleda u praksi?
Kod osoba sa autizmom mogu se primetiti sledeće karakteristike hoda:
hodanje na prstima (tzv. „toe-walking“)
hod s prstima ili stopalima okrenutim ka unutra („in-toeing“)
hod s prstima okrenutim ka spolja („out-toeing“)
Istraživanja su pokazala i suptilnije razlike, kao što su:
sporiji hod
širi koraci
duže trajanje faze kada je stopalo na tlu
duže vreme potrebno da se napravi svaki korak
veća varijabilnost u dužini i brzini koraka
Osobe sa autizmom često imaju i poteškoće s ravnotežom, koordinacijom, stabilnošću tela, pa čak i sa sitnim motoričkim veštinama, kao što je pisanje rukom.
Zašto se to dešava?
Ove razlike uglavnom potiču iz razlika u razvoju mozga, posebno u regijama zvanim bazalne ganglije i malih mozak (cerebellum), piše Science Alert.
Bazalne ganglije imaju ključnu ulogu u planiranju pokreta i kontroli držanja tela, dok mali mozak koristi informacije iz vida i osećaja tela u prostoru kako bi pokreti bili precizni, stabilni i usklađeni.
Razlike u strukturi, funkciji i povezanosti ovih delova mozga kod osoba sa autizmom mogu uticati na hod i opštu motoriku. Štaviše, ove razlike ne nestaju s godinama – naprotiv, kod nekih osoba postaju izraženije kako stare.
Kod dece i odraslih s višestrukim razvojnim teškoćama, razlike u hodu su često izraženije i povezane sa smetnjama u govoru i kognitivnim sposobnostima.
Zanimljivo je i da „nepravilnosti“ u hodu mogu biti znak da je osobi previše stimulacije iz okruženja – senzorni ili mentalni „overload“ – i da joj je potreban predah ili podrška.
Treba li se hod lečiti?
Ne uvek. Mnogi ljudi sa autizmom imaju blage razlike u hodu koje nemaju nikakav uticaj na svakodnevni život – i u tim slučajevima ne postoji potreba za terapijom.
Podrška je korisna samo kada te razlike utiču na svakodnevno funkcionisanje, na primer ako:
postoji povećan rizik od padova
osoba ima bolove u leđima, stopalima ili mišićima
dete ne može da učestvuje u fizičkim aktivnostima koje voli
Neka deca mogu imati koristi od programa za razvoj motorike, ali to ne mora da se odvija u terapijskoj sali. Škole koje uključuju kretanje kroz igru i nastavu omogućavaju deci sa autizmom da razvijaju motoriku spontano i uz vršnjake.
Jedan takav primer je australijski program Joy of Moving, koji podstiče fizičku aktivnost direktno u učionicama.
Istraživanja pokazuju: deca s autizmom koja učestvuju u sportu, plesu i sličnim aktivnostima u zajednici značajno napreduju u motorici.**
Ovakvi modeli podrške takođe pomažu da dete zadrži kontrolu nad sopstvenim pokretima, bez osećaja da nešto „nije u redu“ i mora da se popravi.
Kuda dalje?
Iako danas znamo mnogo više o specifičnostima hoda kod osoba sa autizmom, naučnici i dalje istražuju kada i zašto nastaju varijacije, kao i kako najbolje pristupiti podršci svakom detetu – posebno u periodu razvoja.
Ohrabruje činjenica da fizička aktivnost pomaže i u socijalnim i ponašajnim veštinama, posebno kod predškolske dece s autizmom.
Zato mnoge države, uključujući Australiju, sve više ulažu u zajedničke programe i podršku van formalnih dijagnoza, kako bi i deca sa i bez autizma imala ravnopravan prostor za rast i kretanje.
Autizam je neurorazvojni poremećaj koji utiče na način na koji se razvija i funkcioniše mozak, a time i na ponašanje, komunikaciju i socijalne veštine.
Međutim, nova istraživanja potvrđuju da autizam može uticati i na način na koji osoba hoda – što se stručnim jezikom naziva hodna šema ili gait.
Hod koji deluje „neuobičajeno“ danas se navodi i kao pomoćni dijagnostički pokazatelj autizma u zvaničnom priručniku za dijagnozu mentalnih poremećaja (DSM-5).
Kako to izgleda u praksi?
Kod osoba sa autizmom mogu se primetiti sledeće karakteristike hoda:
hodanje na prstima (tzv. „toe-walking“)
hod s prstima ili stopalima okrenutim ka unutra („in-toeing“)
hod s prstima okrenutim ka spolja („out-toeing“)
Istraživanja su pokazala i suptilnije razlike, kao što su:
sporiji hod
širi koraci
duže trajanje faze kada je stopalo na tlu
duže vreme potrebno da se napravi svaki korak
veća varijabilnost u dužini i brzini koraka
Osobe sa autizmom često imaju i poteškoće s ravnotežom, koordinacijom, stabilnošću tela, pa čak i sa sitnim motoričkim veštinama, kao što je pisanje rukom.
Zašto se to dešava?
Ove razlike uglavnom potiču iz razlika u razvoju mozga, posebno u regijama zvanim bazalne ganglije i malih mozak (cerebellum), piše Science Alert.
Bazalne ganglije imaju ključnu ulogu u planiranju pokreta i kontroli držanja tela, dok mali mozak koristi informacije iz vida i osećaja tela u prostoru kako bi pokreti bili precizni, stabilni i usklađeni.
Razlike u strukturi, funkciji i povezanosti ovih delova mozga kod osoba sa autizmom mogu uticati na hod i opštu motoriku. Štaviše, ove razlike ne nestaju s godinama – naprotiv, kod nekih osoba postaju izraženije kako stare.
Kod dece i odraslih s višestrukim razvojnim teškoćama, razlike u hodu su često izraženije i povezane sa smetnjama u govoru i kognitivnim sposobnostima.
Zanimljivo je i da „nepravilnosti“ u hodu mogu biti znak da je osobi previše stimulacije iz okruženja – senzorni ili mentalni „overload“ – i da joj je potreban predah ili podrška.
Treba li se hod lečiti?
Ne uvek. Mnogi ljudi sa autizmom imaju blage razlike u hodu koje nemaju nikakav uticaj na svakodnevni život – i u tim slučajevima ne postoji potreba za terapijom.
Podrška je korisna samo kada te razlike utiču na svakodnevno funkcionisanje, na primer ako:
postoji povećan rizik od padova
osoba ima bolove u leđima, stopalima ili mišićima
dete ne može da učestvuje u fizičkim aktivnostima koje voli
Neka deca mogu imati koristi od programa za razvoj motorike, ali to ne mora da se odvija u terapijskoj sali. Škole koje uključuju kretanje kroz igru i nastavu omogućavaju deci sa autizmom da razvijaju motoriku spontano i uz vršnjake.
Jedan takav primer je australijski program Joy of Moving, koji podstiče fizičku aktivnost direktno u učionicama.
Istraživanja pokazuju: deca s autizmom koja učestvuju u sportu, plesu i sličnim aktivnostima u zajednici značajno napreduju u motorici.**
Ovakvi modeli podrške takođe pomažu da dete zadrži kontrolu nad sopstvenim pokretima, bez osećaja da nešto „nije u redu“ i mora da se popravi.
Kuda dalje?
Iako danas znamo mnogo više o specifičnostima hoda kod osoba sa autizmom, naučnici i dalje istražuju kada i zašto nastaju varijacije, kao i kako najbolje pristupiti podršci svakom detetu – posebno u periodu razvoja.
Ohrabruje činjenica da fizička aktivnost pomaže i u socijalnim i ponašajnim veštinama, posebno kod predškolske dece s autizmom.
Zato mnoge države, uključujući Australiju, sve više ulažu u zajedničke programe i podršku van formalnih dijagnoza, kako bi i deca sa i bez autizma imala ravnopravan prostor za rast i kretanje.
