psmaniac
Veoma poznat
- Poruka
- 14.355
Много се прича и расправља о логорима у НДХ и злочинима над Србима у ДСР а заборавља
почетак погрома 25 година раније почетком и у току ПСР.
Као и у ДСР помагачи окупатора и главни извршиоци погрома су разне муслиманске и хрватске
милиције.
Почнимо са логором Добој.
ОСНИВАЊЕ
Аустроугарски логор у Добоју је основан на мјесту данашње жељезничке станице, тачније 12. децембра 1915. године су отпочеле прирпеме за стварање логора у просторијама некадашње коњушнице аустрограрске војске.
Прва група логораша од 600 одраслих мушкараца, жена и дјеце србске националности стигла 27. децембра 1915. је из рејона горњег Подриња, као и Источне Херцеговине и Сарајевског среза. На тај начин аустроугарске власти сеу желеле да створе "тампон-зону" према Краљевини Србији, јер су се бојале да ће Срби из Босне и Херцеговине се придружити србској војсци.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Србски логораши су у овом логору били смјештени у неким дрвеним баракама, у којима су раније били довођени аустроугарски војници, који су обољевали од заразне болести "сакагије", а прије тога је ту била смјештена теглећа стога (углавном коњи). Услови у овом логору су били заиста нељудски, јер и његови оснивачи нису предвидјели живе логораше.
Логору Добоју је имао 10 барака, гдје није постојао под, ни бетонски, ни дрвени, није било чак ни сламе... већ само ђубре и измет који је остао иза те стоке која је ту била смјештена. У овом логору је било много жена са малом дјецом, а сви су били збијени у малом простору, по великој хладноћи, на хладној земљи гдје су проводили и дане и ноћи. Такође, било је пуно и инсеката који су долазили ту због мириса коњске балеге. Дезинфекција просторија у самом логору никада није вршена. Дешавало се да буде чак и 1.000 логораша смјештено у једној бараци. То је често доводило до појаве заразних болести у виду епидемија тифуса, колере, богиња, дизентерије и сл. које су немилосрдно косиле србске логораше.
У почетку је бивало да дневно умире под 10-20 логораша, а касније је тај број нарастао на 100-ак дневно. Томе је доприносила велика глад, исцрпљеност, малтретирања, батинања, мучења аустријских крвника... док је бестијалност, иживљавање и цинизам аустроугарксих стражара превазилазио све границе. Жене су такође морале да врже нужду у тим баракама као и мушкарци... понижење је било неизмерно. Жене су такође силоване од аустроугарских стражара.
Храна у логору је била бедна: углавном је то била кашаста чорба од траве и репе, док је зобни хлеб стизао сваки трећи дан. Аустијски лекар Др. Гебер се згражавао над чињеницом каква то храна долази србским логорашима: дјеци, женама, страрцима. По храну су морали ићи 2 км пешака. Забиљежено је и то да је једној мајци умрло чак седмеро дјеце у овом логору, тако да је она почулала сву косу и полудела. Поред ње била је још једна жена која је у Добојском логору изгубила петеро дјеце, мужа и родитеље. Она је хтјела да скочи у ледену ријеку Босну, али је спасио поп Славко Трнић.
Много србских мученика у овом логору није могло да се спаси, те су скакали у ријеке Босну и Спречу, по околним лединама и брежуњцима, а најмање сахрањивани у православна гробља.
Логор Добој је основан 27. децембра 1915. године, током Првог свјетског рата. У њему је било заточено намање 45.791 Срба. Од тога је било 16.673 мушкараца, 16.996 жена и 12.122 србских војника, међу њимаје било и старијих грађана, жена и дјеце из краљевина Србије и Црне Горе.
Иначе, Бечки двор је по отпочињању рата са Србијом почео оснивање концентрационих логора свуда по царевини... Основно је најмање десетак, а најпознатији поред добојског су Арад, Јиндриховице, Болдогасоњ, Нађимер, Маутхаузен, Нежидер, Ашах, Шопроњек... Процењује се да је око 200.000 Срба било утамничено у овим казаматима, а преко 76.000 их није дочекало да угледа слободу.
У Добојском логору је убијено више од 12.000 Срба, а само у априлу 1916. године је умрло 643 дјеце. Логор је затворен 5. јула 1917. године.
У спомен жртвама логора код Цркве Св. апостола Петра и Павла, у Добоју је подигнут споменик који се састоји од гранитног постоља и обелиска који се завршава крстом.
Послије Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти нису мариле за жртве из Првог свјетског рата, јер се радило о србским жртвама, односно приче о геноциду над Србима су биле забрањене. Многа стратишта 1914-1918 су била заборављена и запуштена.
Дан сјећања на жртве логора у Добоју се обиљежава 27. децембра.
почетак погрома 25 година раније почетком и у току ПСР.
Као и у ДСР помагачи окупатора и главни извршиоци погрома су разне муслиманске и хрватске
милиције.
Почнимо са логором Добој.
ОСНИВАЊЕ
Аустроугарски логор у Добоју је основан на мјесту данашње жељезничке станице, тачније 12. децембра 1915. године су отпочеле прирпеме за стварање логора у просторијама некадашње коњушнице аустрограрске војске.
Прва група логораша од 600 одраслих мушкараца, жена и дјеце србске националности стигла 27. децембра 1915. је из рејона горњег Подриња, као и Источне Херцеговине и Сарајевског среза. На тај начин аустроугарске власти сеу желеле да створе "тампон-зону" према Краљевини Србији, јер су се бојале да ће Срби из Босне и Херцеговине се придружити србској војсци.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Србски логораши су у овом логору били смјештени у неким дрвеним баракама, у којима су раније били довођени аустроугарски војници, који су обољевали од заразне болести "сакагије", а прије тога је ту била смјештена теглећа стога (углавном коњи). Услови у овом логору су били заиста нељудски, јер и његови оснивачи нису предвидјели живе логораше.
Логору Добоју је имао 10 барака, гдје није постојао под, ни бетонски, ни дрвени, није било чак ни сламе... већ само ђубре и измет који је остао иза те стоке која је ту била смјештена. У овом логору је било много жена са малом дјецом, а сви су били збијени у малом простору, по великој хладноћи, на хладној земљи гдје су проводили и дане и ноћи. Такође, било је пуно и инсеката који су долазили ту због мириса коњске балеге. Дезинфекција просторија у самом логору никада није вршена. Дешавало се да буде чак и 1.000 логораша смјештено у једној бараци. То је често доводило до појаве заразних болести у виду епидемија тифуса, колере, богиња, дизентерије и сл. које су немилосрдно косиле србске логораше.
У почетку је бивало да дневно умире под 10-20 логораша, а касније је тај број нарастао на 100-ак дневно. Томе је доприносила велика глад, исцрпљеност, малтретирања, батинања, мучења аустријских крвника... док је бестијалност, иживљавање и цинизам аустроугарксих стражара превазилазио све границе. Жене су такође морале да врже нужду у тим баракама као и мушкарци... понижење је било неизмерно. Жене су такође силоване од аустроугарских стражара.
Храна у логору је била бедна: углавном је то била кашаста чорба од траве и репе, док је зобни хлеб стизао сваки трећи дан. Аустијски лекар Др. Гебер се згражавао над чињеницом каква то храна долази србским логорашима: дјеци, женама, страрцима. По храну су морали ићи 2 км пешака. Забиљежено је и то да је једној мајци умрло чак седмеро дјеце у овом логору, тако да је она почулала сву косу и полудела. Поред ње била је још једна жена која је у Добојском логору изгубила петеро дјеце, мужа и родитеље. Она је хтјела да скочи у ледену ријеку Босну, али је спасио поп Славко Трнић.
Много србских мученика у овом логору није могло да се спаси, те су скакали у ријеке Босну и Спречу, по околним лединама и брежуњцима, а најмање сахрањивани у православна гробља.
Логор Добој је основан 27. децембра 1915. године, током Првог свјетског рата. У њему је било заточено намање 45.791 Срба. Од тога је било 16.673 мушкараца, 16.996 жена и 12.122 србских војника, међу њимаје било и старијих грађана, жена и дјеце из краљевина Србије и Црне Горе.
Иначе, Бечки двор је по отпочињању рата са Србијом почео оснивање концентрационих логора свуда по царевини... Основно је најмање десетак, а најпознатији поред добојског су Арад, Јиндриховице, Болдогасоњ, Нађимер, Маутхаузен, Нежидер, Ашах, Шопроњек... Процењује се да је око 200.000 Срба било утамничено у овим казаматима, а преко 76.000 их није дочекало да угледа слободу.
У Добојском логору је убијено више од 12.000 Срба, а само у априлу 1916. године је умрло 643 дјеце. Логор је затворен 5. јула 1917. године.
У спомен жртвама логора код Цркве Св. апостола Петра и Павла, у Добоју је подигнут споменик који се састоји од гранитног постоља и обелиска који се завршава крстом.
Послије Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти нису мариле за жртве из Првог свјетског рата, јер се радило о србским жртвама, односно приче о геноциду над Србима су биле забрањене. Многа стратишта 1914-1918 су била заборављена и запуштена.
Дан сјећања на жртве логора у Добоју се обиљежава 27. децембра.
