„Čovek je narušio prirodnu ravnotežu i otud sve zlo, sve ovo što nam se događa“, reče Leo Kaper.
„Kako to misliš?“, upita Ivona Bojomer.
„Kako, pa to svi znaju: uništili smo šume, iznalovljavali se riba, emisijom CO2 izmenili smo sastav atmosfere i sad preti otapanje ledenih kapa ...“, doda Matilda Volgang.
„I ne samo to“, prekine je Tina Alto. „Mi ljudi neposredno smo i indirektno odgovorni za izumiranje dinosaurusa!“
„E sad si preterala!“, uzvikne Leo Kaper. „U vreme dinosaurusa čovek još nije ni postojao, nije se evolucijski razvio.“
„To ne sporim“, odvrati Tina Alto, „ali ovde se radi o nečem drugom. Ukoliko uništavajući prirodu ne uništimo i sami sebe, u budućnosti ćemo zasigurno stvoriti tehnologiju koja će nam omogućiti da putujemo kroz vreme. I to se u budućnosti već bilo dogodilo: vratili smo se u prošlost i rasturili dinosauruse, kao što su i bili rastureni!“
„Kada bi vremenska mašina i bila izumljena“, nadoveže se Leo Kaper, „sumnjam da bi iko gubio vreme i sredstva za besmisleni rat s već izumrlom vrstom!“
„Ali to se već dogodilo. Inače bi dinosaurusi još uvek bili ovde na Zemlji.“
„Dinosaurusi su izumrli zbog drugih stvari. Pa nije čovek jedini krivac za sranja na ovoj planeti!“
„Zapravo jeste. Stvar su krenule nagore pojavom čoveka, jedinog bića koje je moglo razlikovati nagore od nadole. Kao što je za ponašanje tamo nekog psa kriv njegov vlasnik, tako je za sva Zemljina sranja kriv čovek!“
„Čovek nije vlasnik Zemlje!“
„I nije, on je njezin otimač!!“
Tek tada se umeša nadzornik:
„Društvo, molim vas malo tiše jer ćemo morati skratiti ovaj vaš miting.“
Prisutni zaklimaše glavama pa nastaviše razgovor potiho:
„Ako je čovek budućnosti izumeo vremensku mašinu“, doseti se Leo Kaper, „kako to da putnici iz budućnosti nisu stigli do nas, ovde i sada?“
„Jesu“, reče Jan Bolestan.
„Kako? Ti si ih video?“
„Ja sam jedan od njih. Dolazim iz 24. veka. Ja sam ...“
„Ti si došao iz budućnosti?“, začudi se Leo Kaper. „I dosad si o tome mudro ćutao?“
„Kad mi vi nikad ne date da dođem do reči!“, naljuti se Jan Bolestan, „I sad me opet prekidate. Došao sam iz 24. veka da proučim običaje vašeg vremena. Odlučio sam se za vaše društvo, jer ste mi se učinili zanimljivim. Nisam se imao nameru skrivati, ali jednostavno mi ne date da spojim dve rečenice!“
„Lažeš!“, poviče Leo Kaper, a i ostali u društvu se uznemiriše. „Ti izmišljaš ili nas naprosto zajebavaš. Ti si bolestan!“
„Tačno sam znao da će mi to neko reći, zato sam si i nadenuo takvo prezime! A zapravo se zovem ...“
Uto priđe nadzornik, drugi put:
„Dosta je tog sumanutog urlanja“, reče: „Razlaz!“
I tako su se razišli, svako na svoju stranu, razilazili su se aulom zrakasto, po dvadeset, po trideset metara od mesta okupljanja, a kad su odmakli tako daleko da su u daljini već nazirali zidove ofarbane u šimelno-belu, svako od njih napravio je zaokret za 180 stepeni i uputio se natrag. Ubrzo, opet su se okupili. Nadzornik, čini se, nije ništa primetio.
„Mislim da možemo nastaviti“, reče Leo Kaper.
I nastavili su razgovor do duboko u noć koja je padala još od nakjučer.
.
