Astrid Lindgren i Pipi Duga Čarapa

[Nina]

Švedska, 1941. Majka sedi pored kreveta svoje ćerke. Devojčica gori od temperature, tone i izranja iz bunila.

„Ispričaj mi priču“, šapuće.
„O čemu?“ pita majka.
„Pričaj mi o Pipi Dugoj Čarapi.“

Astrid Lindgren nije imala pojma šta to znači. Njena ćerka Karin je upravo izmislila ime ni iz čega. Ali Astrid je ipak počela da priča — izmišljajući usput.
Opisala je devojčicu sa jarko crvenim kikicama i različitim čarapama. Devojčicu toliko snažnu da može da podigne konja. Devojčicu koja živi sama u kući koja se zove Vila Vilakula, sa majmunom i konjem, bez roditelja koji bi joj govorili šta da radi. Devojčicu koja jede bombone za doručak, spava sa nogama na jastuku i govori odraslima „ne“ kad god joj se prohte.Karin ju je obožavala. Astrid je izmišljala nove Pipi priče svaki put kada bi je ćerka zamolila.
Nekoliko godina kasnije, Astrid se okliznula na ledu i povredila članak. Prikovana za krevet i smrtno joj je bilo dosadno, odlučila je da sve Pipi priče zapiše kao rođendanski poklon za Karin. Onda je pomislila: možda bih mogla da pokušam da ovo objavim.
Izdavači su je odmah odbili.

 

[Nina]

Lik je bio previše divlji. Previše drzak. Previše neprimeren. Bila je to Švedska 1944. godine, gde su dečje knjige govorile o poslušnim dečacima i devojčicama koji uče moralne pouke. Pipi Duga Čarapa bila je čisti haos — dete koje živi bez nadzora odraslih, laže kad joj odgovara, prkosi učiteljima, fizički izbacuje policajce kroz prozor, odbija da ide u školu i da poštuje bilo kakva pravila.

Kritičari će kasnije knjigu nazivati opasnom, upozoravajući da će učiti decu da se loše ponašaju.
Ali 1945. godine jedan izdavač — Rabén & Sjögren — odlučio je da rizikuje. Objavili su Pipi Dugu Čarapu.
Deca su potpuno poludela za njom.

Napokon, pojavio se lik koji je predstavljao sve ono što im nije bilo dozvoljeno da budu. Glasni. Neuredni. Slobodni. Nezavisni. Pipi je doživljavala avanture pod sopstvenim uslovima, donosila sopstvene odluke i odnosila se prema odraslima kao prema jednakima, a ne kao prema autoritetima kojih treba da se plaši.
Neki odrasli su bili zgroženi. Ali drugi odrasli — i milioni dece — videli su nešto revolucionarno: priču koja decu tretira kao inteligentna, sposobna bića dostojna poštovanja i autonomije.

Astrid je nastavila da piše. Stvorila je Karlsona sa krova, Emila iz Leneberge, Ronju, razbojničku ćerku. Svi njeni likovi dovodili su autoritet u pitanje, verovali sopstvenom rasuđivanju i imali bogat emotivni život. Astrid nikada nije pisala s visine. Nije pojednostavljivala dečja osećanja niti se pretvarala da je život uvek srećan. Njene knjige bavile su se usamljenošću, strahom, nepravdom, čak i smrću — ali uvek sa poštovanjem prema dečjoj sposobnosti da razumeju složene emocije.Njene knjige su počele da menjaju način na koji je švedska kultura shvatala samo detinjstvo.

Do sedamdesetih godina, Astrid Lindgren nije bila samo najvoljenija švedska spisateljica za decu — bila je kulturna ikona sa stvarnom političkom moći.

 

[Suzie Q.]

O, kako volim Pipi!

Dugo, duuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuugo sam u sebi recitovala "Slatki mali rasopas, ja ne želim veći ras!" - sve dok nije proradio.

 

[prsho]

Ima sad dosta tih igracki pipi I konja u Svedsku ja ih donesem djeci ovdje iz rodbine obraduju se I posteljine