*
U životu koji je u toj meri bio ispunjen ćutanjem, Remboove autentične poslednje reči predstavljaju zapanjujuću zaostavštinu.
Na dan 9. novembra 1891. izdiktirao je pismo Izabeli.
Uputio ga je neimenovanom “direktoru”. Izgleda da je isprva mislio na direktora bolnice, ali kasnije, kako mu je žudnja dodavala vetar u jedra, prebacio se na direktora parobrodske kompanije koja će ga vratiti u Afriku.
Vreme i prostor su se pobrkali. Bio je u Adenu ili u Hararu, organizovao je karavan slonovače. Tovar će morati pažljivo da sastavi, kako bi obezbedio da sve ono što ponese zaista i stigne na odredište. Ako nema dugova na bolničkom računu, biće slobodan da krene.
Zaploviće iz mesta – ili brodom – po imenu “Aphinar”. To ime je verovatno izmišljeno. Možda se prisećao broda koji je nekada postojao, ili je upotrebio arapsku reč koja označava svetionik: al fanar. Ali čak i ta svetlost je nesigurna. “Afinar” je samo reč.
Gospodine direktore,
Molim da mi odgovorite imam li još nešto na računu kod vas. Želeo bih da zamenim današnji prevoz. Ne znam ni kako se zove, ali kako god da joj je ime, zvaću je linija Afinar. Svi ti brodovi voze posvuda, a ja, obogaljen i nesrećan, ne mogu ništa da pronađem – to će vam posvedočiti svako pseto s ulice.Stoga vas molim da mi pošaljete tarifu usluga od Afinara do Sueca. Potpuno sam paralizovan, te stoga želim na vreme da se ukrcam. Recite mi u koje vreme me moraju uneti na palubu.
*
Rembo je umro narednog jutra, u deset sati.
EPILOG
“Možda on zna tajne o promeni života?”
(“Delirijumi I”, Sezona u paklu)
NJegovo telo je preneto u Pariz, u hrastovom kovčegu, a zatim u [arlvil. Prispelo je na stanicu 14. novembra.
Gospođa Rembo stigla je na sahranu u žurbi, kao da je reč u medicinskom hitnom slučaju. Opat
@ile, koji je dvadeset dve godine ranije predavao Rembou u Šarlvilskom kolexu, imao je sat vremena da pripremi službu.
Uspeo je da prikupi četiri kantora, osam dečaka iz hora, dvadeset devojčica iz sirotišta koje su nosile sveće, crkvenjaka, zvonara, pogrebnika i grobara. Nešto pre pola jedanaest pre podne, isti onaj orguljaš koji je Remboa 1875. godine na brzinu podučio osnovama muzike sada je jurio ulicama u svom najboljem odelu, pitajući se koji je to rođak gospođe Rembo preminuo.
Bila je to skupa, prvoklasna sahrana. Niko nije došao, jer niko nije bio pozvan, niti je u lokalnim novinama objavljeno obaveštenje.
Remboovo telo položeno je u porodičnu grobnicu. Na ukrašenom belom nadgrobnom kamenu upisani su samo njegovo ime, godine, datum smrti i reči: “Molite se za njega.” Postavljen je odmah do grobljanske kapije, pri vrhu sumorne avenije koja iz grada vodi ka zapadu.
Osim većeg dela njegovih kostiju, nema ničeg Remboovog na šarlvilskom groblju. Vreme se može bolje utrošiti na druge
načine: u piću, u kafeu “Univerzum”, odakle se vidi bista na trgu Gar (“gde je sve lepo vaspitano, i cveće i drveće”), sa prosto neverovatnim natpisom: “Žanu Arturu Rembou / NJegovi obožavaoci / Država”, ispod kojeg opština održava leju cveća; u kupovini knjige njegovih pesama u “Remboovom muzeju”, prekoputa kuće na keju Madlen (danas se zove Kej Artura Remboa); ili u učenju recitovanja tih pesama sa dečačkim šarlvilskim naglaskom, što se može čuti od lokalnih srednjoškolaca, od kojih se svaki peti identifikuje sa Arturom Remboom, prema istraživanju koje je 1991. godine sprovedeno među francuskim učenicima liceja.
*
Dan posle smrti, Rembo je ponovo dospeo u vesti. Po zahtevu Remboovog biografa Rodolfa Darzonsa, policija je zaplenila čitav tiraž knjige njegovih stihova naslovljene Relikvijarij.
Darzons je sa užasom video da je izdavač upotrebio njegove beleške i skrpio nekakav smešan predgovor, zasnovan na glasinama. Tu sudbinu izbegao je dovoljan broj primeraka da bi se u svetu učvrstila Remboova reputacija malog grubijana i lutalice, koji se osećao kao kod kuće u najmračnijim delovima ljudskog uma, baš kao što je ulazio u sobe nepoznatih ljudi. Detaljno je prepričan napad nožem na Etjena Karža, a bila je tu i aluzija na “malu dramu” s Verlenom koja se odigrala u Belgiji.
Sama knjiga pokazivala je da je nagrađivani školarac majstorski izgazio cvetne leje francuske poezije. Često pisane žargonom i pune opscenosti, čak i one pesme koje se nisu mogle razumeti imale su miris životnog iskustva.
Prekoračivši avangardu, veći deo njegove poezije bio je isuviše težak ili nasilan da bi postao cenjen. Detalji o njegovom životu samo su potvrđivali tezu o njegovoj ekscentričnosti. Novinari koji su pisali o zapleni Relikvijarija odavali su utisak da je Artur Rembo bio isuviše zanimljiva ličnost da bi ga ozbiljno shvatali kao pesnika.
12. novembar: Rembo, koga je Viktor Igo jednom prilikom opisao kao “mladog [ekspira”, sada je “trgovac robovima u Ugandi”. (Pariski odjek)
17. novembar: “Bio je nepodnošljiv savremenik. Poznavao sam ga. Gutao je hranu bez žvakanja i nije imao nikakve manire za stolom. (…) LJudi skloni strahu ispunjavali su se strepnjom u njegovom prisustvu. (…) Kad smo mu pravili horoskop pre dvadeset godina, nismo mogli da budemo sigurni da neće završiti na vešalima.” (Edmon Lepeletije u Pariskom odjeku)
28. novembar: “Smatra se da je pesnik Artur Rembo u Parizu, gde treba da mu odseku nogu. Neobična je i tajanstvena ličnost taj Artur Rembo. NJegove pesme upravo su objavljene pod naslovom Relikvijarij.” (Anatol Frans u Ilustrovanom univerzumu)
1. decembar: “Priča se da odlazi u Harar, na rt Gvardafui, u Africi. “Prezrivo odbacivši sve osim brutalnog zadovoljstva, divljih avantura i nasilnog života, ovaj toliko neobičan pesnik izgleda da je okrenuo leđa pesništvu.” (Remi de Gurmon u Francuskom glasniku)
6. decembar: “Objavljeno je da je umro Artur Rembo. (…) Umro je u marsejskoj luci.” (Pariski odjek)
6. decembar: “Dobro je poznato da pesnika Artura Remboa simbolisti i dekadenti smatraju jednim od svojih najzanimljivijih prethodnika.
Ako je tačno, kao što se priča u Latinskom kvartu, da je još uvek živ i da vodi neko crnačko pleme u Africi, ovaj incident (zaplena Relikvijarija) verovatno ga neće ama baš uopšte uznemiriti.” (Svet umetnika)
*
Tog decembra Izabelu je iz žalosti trgao jedan neprijatan članak u lokalnim novinama. U Malom Ardenjaninu izašle su neke beleške o njenom bratu s potpisom izvesnog “M. D. …” (Delae). Intonirane su tako da zvuče kao da govore o čoveku koji ne zaslužuje nikakvo poštovanje: o svetogrdniku, teroristi, čoveku koji vređa policiju, koji kopa po đubretu i prijatelj je Pola Verlena.
Tako počinje Izabelina karijera zemaljskog predstavnika Artura Remboa. Godine 1897. udala se za jednog od njegovih prvih biografa, promišljeno lakovernog pisca po imenu Patern Berišon, koji ostavlja utisak kao da se uspava na polovini sopstvenih krivudavih rečenica. Pravo ime mu je bilo Pjer Difur – što, slučajno, upućuje na jedan pasaž iz Sezone u paklu:
Vidiš li tog elegantnog mladića, kako stupa u mirnu i prekrasnu kuću? Zove se Dival, Difur, Arman, Moris ili nešto slično. Jedna žena se posvetila ljubavi za tog patetičnog idiota.
Izabela i Berišon su zajednički prionuli da iznova uspostave “istinu”: Rembo se odrekao svojih “mladalačkih prestupa” i otišao da živi na neukom kontinentu gde su ga “urođenici nazivali svecem, zbog njegovog čudesnog milosrđa”. Tamo se pročistio od svake prljavštine: “Nikad nije bilo ljudskog života manje obeleženog olujama strasti.”
Ako bi neko slučajno pomislio da je Rembo bio poluludi pustinjak, Izabela i njen muž krivotvorili su pisma kako bi dokazali da je “svetac” takođe i zaradio poveliku sumu novca. Nijedan detalj nije bio isuviše neznatan da bi ga iskoristili za svoju svrhu. Godine 1887. Rembo se žalio što mora da nosi 16.000 franaka, koji su bili teški osam kilograma. Glupavo skrupulozni u svojoj prevari, Izabela i Berišon povećali su obe te brojke – 40.000 franaka i dvadeset kila – što znači da bi Kairom morao da posrće poput albatrosa na zemlji.
Kad su u Briselu 1901. godine otkriveni nepreuzeti primerci Sezone u paklu, Berišon je čoveka koji ih je pronašao pokušao da ubedi da uništi sve do poslednjeg primerka, ne bi li očuvao fantaziju da je Rembo sva svoje dela poverio pročišćujućem dejstvu plamena.
Laskave biografije i izdanja Remboovih dela koja je posle njegove smrti štampao njegov zet načinili su veliku štetu, ne samo time što su zavarali lakoverne, već su i skeptike uverili u to da se istina prosto nalazi na suprotnoj strani od svega što govore Izabela i Berišon. Rene Etjembl, koji je više od trideset godina sakupljao materijal za svoju podrugljivu bibliografiju, Mit o Rembou, konstruisao je sopstvene protiv-legende: propali poslovni čovek, trgovac robovima, odrpani kolonijalni gazda koji voli “dečake”. I jedan i drugi krug legendi pokazali su se izuzetno žilavim.
Gospođa Rembo, koja nije prisustvovala javnom otkrivanju Arturove biste 1901. godine, bila je bliža duhu njegovog dela od većine njegovih obožavalaca. Izabela je objasnila Berišonu:
Ne verujem da je čitala Arturove knjige, i bolje što nije, jer bi joj se sasvim sigurno zgadile, poznajući njihov stil i filozofiju (…) a ako bi joj nadošla odlučnost i energija, verovatno bi sve uništila, i dela i komentare.
*
U vreme smrti gospođe Rembo, 1907. godine, već je bilo prekasno da se spreči izlazak Arturovih dela na otvoreno. Prvo se 1892. godine pojavilo novo izdanje Sezone u paklu i Iluminacija, zatim Sabrane pesme 1895, i jedno i drugo s Verlenovim predgovorom. Praktično svi poznati Remboovi spisi objavljeni su pre Prvog svetskog rata, izuzimajući Srce pod mantijom (1924), “zutističke” pesme (1942–1961) i obrade Jevanđelja (1948). Najmanje još jedna neobjavljena pesma postoji u privatnoj zbirci, iako nema novih vesti o koferu punom rukopisa koji je navodno pronađen u Dire Davi, malo severno od Harara, kad su savezničke trupe ušle u taj grad 1942. godine.
Većina čitalaca doživljavala je Remboovu poeziju kao neobičan izdanak kasnog romantizma, sve do tridesetih godina dvadesetog veka; ali čak i pošto je zvanično prihvaćena u akademskim krugovima i pošto ju je Ministarstvo kulture uvrstilo u školske programe, zadržalo je avangardnu auru. Kao pesnik sa statusom ikone među pesnicima beat generacije, kao i među studentima u maju 1968, među rok muzičarima – intelektualcima, i u gej pokretu, Rembo je učinio više nego bilo koji drugi pisac da romantičarski ideali budu preneseni u daleki dvadeseti vek.
Najbolji romantičarski loš momak – i najbolje prodavani pesnik – postao je Lord Bajron savremene književnosti: zavodljivi primer za ugled čiji se život i dela razumevaju kao sastavni delovi istog opasnog eksperimenta.
Na “ukletim, pustim obalama” ovog veka, Rembo je još uvek dvosmislena pojava – upozorava svoje neznane čitaoce na pakao ka kojem nužno vodi “poremećenost”, i pokazuje im kako tačno da stignu do tamo.
Grejem Rob
Preveo sa engleskog
Ivan Radosavljević
Beogradski književni časopis, br. 15, leto 2009. 127
