Na severnom rubu Efeza počinje mistična Mračna šuma gde drveće raste visoko i
moćno, krošnje su guste i neprobojne, zaklanjajući gotovo svaku svetlost zvezda i
meseca. Vetar šapuće kroz grane, donoseći sa sobom mirise mokre mahovine i
divljeg bilja, dok je zemlja pod njenim nogama meka, prekrivena suvim lišćem i
iglicama bora. Ljudi šumu izbegavaju i danju a pogotvo noću. Svima je poznato da
je šuma posvećena kao i da ima svog čuvara koji nije čovek već boginja koja šeta
šumom.
Svaki Artemidin korak je lagan, kao da ne dotiče tlo, no njeno prisustvo šuma
prepoznaje. Životinje, koje se uplaše od bilo kakvog zvuka, smireno prate njenu
siluetu. Sove tiho posmatraju s visokih grana, dok srne zastaju među gustim
žbunjem, bez straha pred njenim prisustvom. Ovaj prostor je njeno kraljevstvo –
mesto gde se oseća moćno i slobodno, gde njen dah postaje jedno s ritmom
prirode.
Drveće u ovoj šumi nije samo ukras, već nosi drevnu snagu. Hrastovi sa debelim,
isprepletanim granama deluju kao stražari, njihovi koreni duboko zariveni u zemlju,
kao da čuvaju tajne hiljadama godina unazad. Borovi šire svoje grane ka nebu, dok
meka paprat raste u njihovoj senci, pružajući Artemidi mek prolaz. Kamenje
prekriveno mahovinom postaje poput svetionika u tami – pokazuje put kroz divljinu.
Negde u daljini, čuje se tiho žuborenje potoka, ali sve ostalo je uronjeno u tišinu,
onu mirnu i spokojnu tišinu koja vlada samo u srcu šume. Artemida zna da se u ovoj
tišini kriju mnogi zvukovi – šuštanje krila noćnih ptica, tiho škripanje kore drveta, pa
čak i povremeno lupkanje malih šumskih stvorenja koja se sklanjaju pred njom.
Međutim, ništa ne može poremetiti njen mir dok se kreće ovom stazom, stazom koju
je ona sama hiljadama puta prošla dok je pratila divljač u lovu.
Vetar koji prolazi kroz grane nosi sa sobom miris borove smole i vlažne zemlje,
ali sada, dok se bliži ponoć, dolazi sa nekom težinom, nekom tamnom energijom.
Kao da šuma, njena drevna saveznica, oseća dolazak nečega neprijatnog. Artemida
zastaje na trenutak i podiže pogled prema tamnom nebu. Još se nije pojavio mlad
mesec niti njegova bleda svetlost probija kroz krošnje. On je uvek bio njen verni
pratilac, simbol čistote i nevinosti, ali večeras očigledno kasni iz samo njemu znanog
razloga. U toj tami šuma oko nje deluje još mračnije, još dublje.
Ona oseća promenu u vazduhu – težinu nečega što dolazi. Pesme noćnih ptica su
nestale, a tišina postaje gotovo opipljiva, oseća se pritisak i teskobnost u grudima.
To je trenutak pre nego što će se svet koji ona poznaje preokrenuti.
Drugi deo
Artemida, boginja čednosti i lova, nalazi se u svom svetu, daleko od ljudi, okružena
prirodom koja joj je uvek pružala utehu i snagu. Dok šeta među stablima, oseća kako
se vazduh menja, kako neka nepoznata energija preplavljuje prostor.
Iz tame se pojavljuje figura – Ares, bog rata. Njegov pogled je prodoran i odlučan.
U njemu gori nešto više, osećaj strasti i želje. Njegova prisutnost preplavljuje šumu,
ispunjavajući je njegovom snagom. Artemida, iako božanski moćna, oseća kako je
njegov pogled zarobljava. Njeno telo zadrhti, ali ne iz straha, već iz osećaja nemoći
pred njegovom snagom i voljom.
-Artemido, boginjo lova i čednosti, ove noći ćeš pripasti meni. - reče Ares
samouvereno nadvisujući je svojom pojavom.
Osetivši Aresovu nameru, Artemida pokušava da posegne za lukom, ali njena ruka
ne može da pronađe snagu da se suprotstavi. Ares joj prilazi, njegovi pokreti su
spori, ali sigurni. Nema brutalnosti, ali svaka njegova reč i dodir nose težinu njegove
neizbežne namere. On je odlučan, a njegova volja dominira.
Dok se približava, Artemida oseća kako je njegova snaga preplavljuje. Njegove ruke
je lagano privlače sebi, a ona, slomljena pod težinom tog trenutka, oseća kako gubi
kontrolu. Ares, sa osećajem trijumfa, uzima njenu čednost, prožimajući je svojom
silom. Njegovo lice, isprva ispunjeno ponosom zbog pobede, polako počinje da se
menja. Osetivši da je svu svoju snagu preneo u nju, Ares postaje nežniji.
Dok Artemida leži pod njim, Ares je posmatra drugačijim očima. Njegov pogled sada
nije surov, već preispitujući. Kao da u tom trenutku shvata šta je učinio – ne samo da
je oduzeo njenu čednost, već i nešto dublje, nešto što je bilo sveto u njoj.
Ares i dalje na Artrmidi ali i u njoj, ljubi je i mazi sa osećajem krivice, - Artemido,
svestan sam šta sam ti učinio. Iako sam osetio ponos, sada ga više ne osećam.
Mesec, mlad i bled, izranja iza oblaka i obasjava dva naga tela. Njegova svetlost je
tiha, nežna, kao da pokušava da pruži utehu Artemidi. Ali ona, slomljena i povređena,
oseća samo prazninu. Dok Ares ustaje, još uvek prepun svoje sile, ali sada sa
mešavinom nežnosti u srcu, Artemida polako ustaje. Njene ruke drhte dok skuplja
svoju odeću sa zemlje.
Dok se oblači, oseća Aresov pogled na sebi. On je gleda sa nežnošću, željom da je
uteši, da popravi ono što je uradio. Njegovo lice je sada ispunjeno unutrašnjom
borbom. Želi da joj priđe, da joj ponudi svoju ruku, ali oseća da je to nemoguće.
Dok se oblači ona pred njim ne oseća stid već prazninu.
-Dozvoli mi da te ispratim... do hrama, da te zaštitim.
Ali Artemida, sa očima punim suza, odbija. Njeno srce je slomljeno, a ponos skrhan.
Ona ne može da prihvati njegovu pomoć, ne može da dozvoli da je prati. Svesna je
da on, ma koliko sada želeo da se pokaje, ne može da izbriše ono što je učinio.
-Ne želim da ideš sa mnom, ostani ovde. Pusti me da sama patim.
Ares, uprkos svojoj moći i snazi, oseća nemoć pred njenim bolom. Posmatra je
kako odlazi, dok mladi mesec obasjava njen put. Njegovo srce, koje je uvek bilo
ispunjeno ratničkom strašću, sada nosi težinu onoga što nikada pre nije osetio –
kajanje.
Artemida, sada sama, oseća hladnoću noći, ali unutrašnja bol je mnogo veća.
Korača polako ka hramu, dok mesec svetluca iznad nje, podsećajući je na ono što
je izgubila, i na ono što će uskoro dobiti – dete začeto u noći nasilja, pod
mesečevom svetlošću.
Treći deo
Unutrašnjost tamne pećine, u kojoj su zidovi osvetljeni treperavom svetlošću baklji
dočekala je Artemidu hladnoćom. Ona dolazi da obavesti Aresa o njihovom detetu.
On je zatvorenik, okovan, čeka svoju sudbinu. Zvuk njenih koraka odjekuje kroz
pećinu, dok se približava bogu rata. Njeno lice je neobično mirno, ali oči skrivaju
duboku tugu.
Artemida prilazi polako, i Ares je gleda sa mešavinom očekivanja i neizvesnosti. On
je bog rata, neustrašiv, ali sada, u trenutku kada zna da ga čeka smrt, u njemu tinja
strepnja. Osetio je njenu prisutnost, osetio je težinu onoga što dolazi.
-Došla si... Znam zašto si ovde, bivša boginjo čednosti. Da li si došla da posmatraš
moju propast, da mi se nasmeješ u lice pre nego što me Zevsova presuda zadesi?
Artemida ne odgovara odmah. Njeno srce se bori s emocijama koje nije želela da
pokaže. Konačno progovara, glasom mekanim kao mesečina koja je svedočila
začeću.
-Ne... nisam došla zbog osvete. Došla sam zbog istine. Moraš znati nešto pre nego
što odeš. Ne želim da umreš ne znajući... Ostaće nešto iza tebe, Arese.“
Ares se trgne, pomalo iznenađen nežnim tonom njenog glasa. Njegove oči postaju
oštre, tražeći tragove obmane, ali sve što vidi je iskrenost.
-Šta to govoriš?
Artemida mu se približava, gledajući ga u oči, dok joj srce lupa kao bubanj rata.
-Nosim tvoje dete. Biće to devojčica. Selena... Zvaće se po mesecu, jer je začeta
pod njegovim svetlom, u mračnoj šumi, te noći kada si me obesčastio.
Aresove oči se raširiše. Na trenutak, sve mu postaje jasno. Bog rata, naviknut na
krv i bol, sada prvi put oseća nešto drugačije – mešavinu tuge i sreće.
-Selena... Moja kćerka...
On obara glavu, boreći se s mislima. Gnevni bog, koji je uvek tražio bitku, sada se
bori sa svojom sudbinom. U njegovom umu odjekuje bolna istina – nikada neće videti
svoju kćerku, nikada je neće držati u naručju.
-Kakva je to okrutna igra, bogovi! Dao si mi život, Zevse, dao si mi kćerku, ali
oduzimaš mi vreme da je vidim, da je čuvam.
Artemida gleda u njega, osećajući suze kako joj naviru na oči, nešto što nikada nije
dozvolila sebi – slabost, ranjivost. Ali sada je bila tu, pred njim, istina koju više nije
mogla ignorisati. Prilazi bliže, zaboravljajući na trenutak mržnju koju je osećala
prema njemu.
-Ne tražim tvoju smrt, Arese... Ne znam šta osećam. Samo znam da, iako te
prezirem zbog onoga što si učinio, naša devojčica ni za šta nije kriva. Ona je deo
mene, i deo tebe. Nije tražila ovu sudbinu. A ni ja. Ali moraš znati, ona će živeti.
Selena će živeti, bez obzira na tvoju sudbinu.“
Ares je nevoljno spušta glavu. Njegova snaga, nekada nepobediva, sada ga napušta.
Osećaj očinstva, neočekivan i težak, probija se kroz zidove njegovog ponosa i gneva.
On podiže ruku, okovanu lancima, i dotiče Artemidino rame.
-Zahvalan sam ti... Zahvalan što si mi rekla. Ali to ne menja ništa, zar ne? Zevs je
odlučio. Ja sam osuđen.
Na te reči, Artemida se oseti slomljenom. Njena borba s emocijama postaje preteška,
i suze koje je pokušavala da sakrije sada klize niz njeno lice. Bez reči, ona se naginje
ka Aresu, i dopušta mu da je zagrli, nešto što nikada ne bi dopustila pre ovoga.
-Nije fer... nije fer, Arese. Ne znam šta je pravda u ovome. Ali ne želim da te mrzim
sada. Ne sada kada znam da nosim deo tebe u sebi.
Ares je drži čvrsto, iznenađen nežnošću tog trenutka. U njegovom srcu, negde duboko,
rađa se osećaj krivice, ali i osećaj da je postao deo nečega većeg.
-Ako ne budem mogao biti pored nje... ti ćeš biti. Reci joj... reci joj da sam je želeo,
iako je nikada nisam bio dostojan. Reci joj da je bila voljena.“
Artemida tiho jeca u njegovom zagrljaju. Taj trenutak, ma koliko kratkotrajan, nosio
sa sobom težinu vekova. Zna da će ostati sama, ali sada nosi nešto svetlo – novu
životnu snagu koja će biti deo nje zauvek.
domatrios
moćno, krošnje su guste i neprobojne, zaklanjajući gotovo svaku svetlost zvezda i
meseca. Vetar šapuće kroz grane, donoseći sa sobom mirise mokre mahovine i
divljeg bilja, dok je zemlja pod njenim nogama meka, prekrivena suvim lišćem i
iglicama bora. Ljudi šumu izbegavaju i danju a pogotvo noću. Svima je poznato da
je šuma posvećena kao i da ima svog čuvara koji nije čovek već boginja koja šeta
šumom.
Svaki Artemidin korak je lagan, kao da ne dotiče tlo, no njeno prisustvo šuma
prepoznaje. Životinje, koje se uplaše od bilo kakvog zvuka, smireno prate njenu
siluetu. Sove tiho posmatraju s visokih grana, dok srne zastaju među gustim
žbunjem, bez straha pred njenim prisustvom. Ovaj prostor je njeno kraljevstvo –
mesto gde se oseća moćno i slobodno, gde njen dah postaje jedno s ritmom
prirode.
Drveće u ovoj šumi nije samo ukras, već nosi drevnu snagu. Hrastovi sa debelim,
isprepletanim granama deluju kao stražari, njihovi koreni duboko zariveni u zemlju,
kao da čuvaju tajne hiljadama godina unazad. Borovi šire svoje grane ka nebu, dok
meka paprat raste u njihovoj senci, pružajući Artemidi mek prolaz. Kamenje
prekriveno mahovinom postaje poput svetionika u tami – pokazuje put kroz divljinu.
Negde u daljini, čuje se tiho žuborenje potoka, ali sve ostalo je uronjeno u tišinu,
onu mirnu i spokojnu tišinu koja vlada samo u srcu šume. Artemida zna da se u ovoj
tišini kriju mnogi zvukovi – šuštanje krila noćnih ptica, tiho škripanje kore drveta, pa
čak i povremeno lupkanje malih šumskih stvorenja koja se sklanjaju pred njom.
Međutim, ništa ne može poremetiti njen mir dok se kreće ovom stazom, stazom koju
je ona sama hiljadama puta prošla dok je pratila divljač u lovu.
Vetar koji prolazi kroz grane nosi sa sobom miris borove smole i vlažne zemlje,
ali sada, dok se bliži ponoć, dolazi sa nekom težinom, nekom tamnom energijom.
Kao da šuma, njena drevna saveznica, oseća dolazak nečega neprijatnog. Artemida
zastaje na trenutak i podiže pogled prema tamnom nebu. Još se nije pojavio mlad
mesec niti njegova bleda svetlost probija kroz krošnje. On je uvek bio njen verni
pratilac, simbol čistote i nevinosti, ali večeras očigledno kasni iz samo njemu znanog
razloga. U toj tami šuma oko nje deluje još mračnije, još dublje.
Ona oseća promenu u vazduhu – težinu nečega što dolazi. Pesme noćnih ptica su
nestale, a tišina postaje gotovo opipljiva, oseća se pritisak i teskobnost u grudima.
To je trenutak pre nego što će se svet koji ona poznaje preokrenuti.
Drugi deo
Artemida, boginja čednosti i lova, nalazi se u svom svetu, daleko od ljudi, okružena
prirodom koja joj je uvek pružala utehu i snagu. Dok šeta među stablima, oseća kako
se vazduh menja, kako neka nepoznata energija preplavljuje prostor.
Iz tame se pojavljuje figura – Ares, bog rata. Njegov pogled je prodoran i odlučan.
U njemu gori nešto više, osećaj strasti i želje. Njegova prisutnost preplavljuje šumu,
ispunjavajući je njegovom snagom. Artemida, iako božanski moćna, oseća kako je
njegov pogled zarobljava. Njeno telo zadrhti, ali ne iz straha, već iz osećaja nemoći
pred njegovom snagom i voljom.
-Artemido, boginjo lova i čednosti, ove noći ćeš pripasti meni. - reče Ares
samouvereno nadvisujući je svojom pojavom.
Osetivši Aresovu nameru, Artemida pokušava da posegne za lukom, ali njena ruka
ne može da pronađe snagu da se suprotstavi. Ares joj prilazi, njegovi pokreti su
spori, ali sigurni. Nema brutalnosti, ali svaka njegova reč i dodir nose težinu njegove
neizbežne namere. On je odlučan, a njegova volja dominira.
Dok se približava, Artemida oseća kako je njegova snaga preplavljuje. Njegove ruke
je lagano privlače sebi, a ona, slomljena pod težinom tog trenutka, oseća kako gubi
kontrolu. Ares, sa osećajem trijumfa, uzima njenu čednost, prožimajući je svojom
silom. Njegovo lice, isprva ispunjeno ponosom zbog pobede, polako počinje da se
menja. Osetivši da je svu svoju snagu preneo u nju, Ares postaje nežniji.
Dok Artemida leži pod njim, Ares je posmatra drugačijim očima. Njegov pogled sada
nije surov, već preispitujući. Kao da u tom trenutku shvata šta je učinio – ne samo da
je oduzeo njenu čednost, već i nešto dublje, nešto što je bilo sveto u njoj.
Ares i dalje na Artrmidi ali i u njoj, ljubi je i mazi sa osećajem krivice, - Artemido,
svestan sam šta sam ti učinio. Iako sam osetio ponos, sada ga više ne osećam.
Mesec, mlad i bled, izranja iza oblaka i obasjava dva naga tela. Njegova svetlost je
tiha, nežna, kao da pokušava da pruži utehu Artemidi. Ali ona, slomljena i povređena,
oseća samo prazninu. Dok Ares ustaje, još uvek prepun svoje sile, ali sada sa
mešavinom nežnosti u srcu, Artemida polako ustaje. Njene ruke drhte dok skuplja
svoju odeću sa zemlje.
Dok se oblači, oseća Aresov pogled na sebi. On je gleda sa nežnošću, željom da je
uteši, da popravi ono što je uradio. Njegovo lice je sada ispunjeno unutrašnjom
borbom. Želi da joj priđe, da joj ponudi svoju ruku, ali oseća da je to nemoguće.
Dok se oblači ona pred njim ne oseća stid već prazninu.
-Dozvoli mi da te ispratim... do hrama, da te zaštitim.
Ali Artemida, sa očima punim suza, odbija. Njeno srce je slomljeno, a ponos skrhan.
Ona ne može da prihvati njegovu pomoć, ne može da dozvoli da je prati. Svesna je
da on, ma koliko sada želeo da se pokaje, ne može da izbriše ono što je učinio.
-Ne želim da ideš sa mnom, ostani ovde. Pusti me da sama patim.
Ares, uprkos svojoj moći i snazi, oseća nemoć pred njenim bolom. Posmatra je
kako odlazi, dok mladi mesec obasjava njen put. Njegovo srce, koje je uvek bilo
ispunjeno ratničkom strašću, sada nosi težinu onoga što nikada pre nije osetio –
kajanje.
Artemida, sada sama, oseća hladnoću noći, ali unutrašnja bol je mnogo veća.
Korača polako ka hramu, dok mesec svetluca iznad nje, podsećajući je na ono što
je izgubila, i na ono što će uskoro dobiti – dete začeto u noći nasilja, pod
mesečevom svetlošću.
Treći deo
Unutrašnjost tamne pećine, u kojoj su zidovi osvetljeni treperavom svetlošću baklji
dočekala je Artemidu hladnoćom. Ona dolazi da obavesti Aresa o njihovom detetu.
On je zatvorenik, okovan, čeka svoju sudbinu. Zvuk njenih koraka odjekuje kroz
pećinu, dok se približava bogu rata. Njeno lice je neobično mirno, ali oči skrivaju
duboku tugu.
Artemida prilazi polako, i Ares je gleda sa mešavinom očekivanja i neizvesnosti. On
je bog rata, neustrašiv, ali sada, u trenutku kada zna da ga čeka smrt, u njemu tinja
strepnja. Osetio je njenu prisutnost, osetio je težinu onoga što dolazi.
-Došla si... Znam zašto si ovde, bivša boginjo čednosti. Da li si došla da posmatraš
moju propast, da mi se nasmeješ u lice pre nego što me Zevsova presuda zadesi?
Artemida ne odgovara odmah. Njeno srce se bori s emocijama koje nije želela da
pokaže. Konačno progovara, glasom mekanim kao mesečina koja je svedočila
začeću.
-Ne... nisam došla zbog osvete. Došla sam zbog istine. Moraš znati nešto pre nego
što odeš. Ne želim da umreš ne znajući... Ostaće nešto iza tebe, Arese.“
Ares se trgne, pomalo iznenađen nežnim tonom njenog glasa. Njegove oči postaju
oštre, tražeći tragove obmane, ali sve što vidi je iskrenost.
-Šta to govoriš?
Artemida mu se približava, gledajući ga u oči, dok joj srce lupa kao bubanj rata.
-Nosim tvoje dete. Biće to devojčica. Selena... Zvaće se po mesecu, jer je začeta
pod njegovim svetlom, u mračnoj šumi, te noći kada si me obesčastio.
Aresove oči se raširiše. Na trenutak, sve mu postaje jasno. Bog rata, naviknut na
krv i bol, sada prvi put oseća nešto drugačije – mešavinu tuge i sreće.
-Selena... Moja kćerka...
On obara glavu, boreći se s mislima. Gnevni bog, koji je uvek tražio bitku, sada se
bori sa svojom sudbinom. U njegovom umu odjekuje bolna istina – nikada neće videti
svoju kćerku, nikada je neće držati u naručju.
-Kakva je to okrutna igra, bogovi! Dao si mi život, Zevse, dao si mi kćerku, ali
oduzimaš mi vreme da je vidim, da je čuvam.
Artemida gleda u njega, osećajući suze kako joj naviru na oči, nešto što nikada nije
dozvolila sebi – slabost, ranjivost. Ali sada je bila tu, pred njim, istina koju više nije
mogla ignorisati. Prilazi bliže, zaboravljajući na trenutak mržnju koju je osećala
prema njemu.
-Ne tražim tvoju smrt, Arese... Ne znam šta osećam. Samo znam da, iako te
prezirem zbog onoga što si učinio, naša devojčica ni za šta nije kriva. Ona je deo
mene, i deo tebe. Nije tražila ovu sudbinu. A ni ja. Ali moraš znati, ona će živeti.
Selena će živeti, bez obzira na tvoju sudbinu.“
Ares je nevoljno spušta glavu. Njegova snaga, nekada nepobediva, sada ga napušta.
Osećaj očinstva, neočekivan i težak, probija se kroz zidove njegovog ponosa i gneva.
On podiže ruku, okovanu lancima, i dotiče Artemidino rame.
-Zahvalan sam ti... Zahvalan što si mi rekla. Ali to ne menja ništa, zar ne? Zevs je
odlučio. Ja sam osuđen.
Na te reči, Artemida se oseti slomljenom. Njena borba s emocijama postaje preteška,
i suze koje je pokušavala da sakrije sada klize niz njeno lice. Bez reči, ona se naginje
ka Aresu, i dopušta mu da je zagrli, nešto što nikada ne bi dopustila pre ovoga.
-Nije fer... nije fer, Arese. Ne znam šta je pravda u ovome. Ali ne želim da te mrzim
sada. Ne sada kada znam da nosim deo tebe u sebi.
Ares je drži čvrsto, iznenađen nežnošću tog trenutka. U njegovom srcu, negde duboko,
rađa se osećaj krivice, ali i osećaj da je postao deo nečega većeg.
-Ako ne budem mogao biti pored nje... ti ćeš biti. Reci joj... reci joj da sam je želeo,
iako je nikada nisam bio dostojan. Reci joj da je bila voljena.“
Artemida tiho jeca u njegovom zagrljaju. Taj trenutak, ma koliko kratkotrajan, nosio
sa sobom težinu vekova. Zna da će ostati sama, ali sada nosi nešto svetlo – novu
životnu snagu koja će biti deo nje zauvek.
domatrios
