(Прво поглавље романа који ћете имати прилике да видите)
1.
Видео сам га на обали реке. Био је невероватно леп. Тај облик, предмет, артефакт, како ће такве ствари много касније звати јер га није природа направила. Нити је био направљен људском руком, заправо одмах сам уочио разлику у односу на оно што смо сами правили тих дана.
Био је величине облутка. Облутке сам и скупљао, тамо на обали Истера, јер били су добри за оштрење секира. Међутим, материјал од кога је направљен био је некако углачан, сјајан и много чвршћи од било каквог камена. И облик је био префињен. Према њему су фигурице плодности које смо правили од мекшег камења изгледале неописиво грубо. Ово је такође била фигурица. Имала је по две руке и ноге, као и ми, али танке и дуже у односу на труп. Свакако много израженије него на нашим фигурама где су се патрљци само насађивали на женске облине. И глава је била чудна – троугласта са великим очима. Уши су биле једва приметне, а горњи део раван, без неког набора који би дочарао косу.
Удварање је било веома једноставно у тим временима. Ко би био довољно јак, здрав и тако изгледао могао је само изразити своју намеру спаривања. Даме су бирале. Но оне које су изгледале најбоље, чији је изглед најбоље показивао здравље, плодност, унутрашњу снагу, па и нешто више од тога – оне би често тражиле нешто више. Нешто што ће им привући пажњу.
Са том намером сам кренуо Златокосој, остављајући посао скупљања облутака који сам тек делимично завршио. Јер пронашао сам нешто много боље. Пећина није била далеко од реке. Од остатка брда је одвајала кратка стрма стазица, литица која би помогла да се зауставе звери ако би цео чопор покушао да улети. То се истина дешавало ретко, причало се о томе, током посебно хладних зима.
Свако се бавио својим послом. Двојица су цртали нешто по зидовима пећине, старица је пекла два зеца на ватри, а Златокоса је штавила кожу помоћу два велика камена. Једноставно сам јој пришао и пружио оно што сам пронашао.
- Вечерас, кад изађе Луна – то је било све што је рекла.
Те вечери се такође свако бавио својим послом, многи од тих послова су били слични ономе што смо ми радили. Били смо у кутку пећине, велика ватра (пошто смо пред спавање знали да разгоримо) бацала је одсјаје на нас само делимично скривене иза стене. Нисмо се ни крили, јер у то доба није било стида у нечем најприроднијем. Није било ни неког осећаја интиме у временима када је само нека ђинђува могла бити сматрана личним власништвом. Таква једна ђинђува, али не било каква, већ нешто што нико није видео, била је залог наше љубави.
Стргнуо сам са ње кожу која јој је причвршћивала мале груди. Добар део сам могао свакодневно видети, кожа и није била ту да скрива већ више из практичних разлога да помогне у раду и лову. А сада сам имао у својим рукама та два предмета жеље оних које Златокоса још није изабрала. Пажљиво је скинула крзно које јој је било око кукова, било је бело од лисице уловљене зими. Погладио сам руно између њених ногу. Пољубили смо се. А онда сам ушао у њу. Уживање ипак није дуго трајало...
Цело поглавље
1.
Видео сам га на обали реке. Био је невероватно леп. Тај облик, предмет, артефакт, како ће такве ствари много касније звати јер га није природа направила. Нити је био направљен људском руком, заправо одмах сам уочио разлику у односу на оно што смо сами правили тих дана.
Био је величине облутка. Облутке сам и скупљао, тамо на обали Истера, јер били су добри за оштрење секира. Међутим, материјал од кога је направљен био је некако углачан, сјајан и много чвршћи од било каквог камена. И облик је био префињен. Према њему су фигурице плодности које смо правили од мекшег камења изгледале неописиво грубо. Ово је такође била фигурица. Имала је по две руке и ноге, као и ми, али танке и дуже у односу на труп. Свакако много израженије него на нашим фигурама где су се патрљци само насађивали на женске облине. И глава је била чудна – троугласта са великим очима. Уши су биле једва приметне, а горњи део раван, без неког набора који би дочарао косу.
Удварање је било веома једноставно у тим временима. Ко би био довољно јак, здрав и тако изгледао могао је само изразити своју намеру спаривања. Даме су бирале. Но оне које су изгледале најбоље, чији је изглед најбоље показивао здравље, плодност, унутрашњу снагу, па и нешто више од тога – оне би често тражиле нешто више. Нешто што ће им привући пажњу.
Са том намером сам кренуо Златокосој, остављајући посао скупљања облутака који сам тек делимично завршио. Јер пронашао сам нешто много боље. Пећина није била далеко од реке. Од остатка брда је одвајала кратка стрма стазица, литица која би помогла да се зауставе звери ако би цео чопор покушао да улети. То се истина дешавало ретко, причало се о томе, током посебно хладних зима.
Свако се бавио својим послом. Двојица су цртали нешто по зидовима пећине, старица је пекла два зеца на ватри, а Златокоса је штавила кожу помоћу два велика камена. Једноставно сам јој пришао и пружио оно што сам пронашао.
- Вечерас, кад изађе Луна – то је било све што је рекла.
Те вечери се такође свако бавио својим послом, многи од тих послова су били слични ономе што смо ми радили. Били смо у кутку пећине, велика ватра (пошто смо пред спавање знали да разгоримо) бацала је одсјаје на нас само делимично скривене иза стене. Нисмо се ни крили, јер у то доба није било стида у нечем најприроднијем. Није било ни неког осећаја интиме у временима када је само нека ђинђува могла бити сматрана личним власништвом. Таква једна ђинђува, али не било каква, већ нешто што нико није видео, била је залог наше љубави.
Стргнуо сам са ње кожу која јој је причвршћивала мале груди. Добар део сам могао свакодневно видети, кожа и није била ту да скрива већ више из практичних разлога да помогне у раду и лову. А сада сам имао у својим рукама та два предмета жеље оних које Златокоса још није изабрала. Пажљиво је скинула крзно које јој је било око кукова, било је бело од лисице уловљене зими. Погладио сам руно између њених ногу. Пољубили смо се. А онда сам ушао у њу. Уживање ипак није дуго трајало...
Цело поглавље
Početak obećava. 
