Будући да су на врху, аристократе се троше и губе своју енергију. Рођени у богатству, они не познају силовите жеље које рађа сиромаштво и многи од њих мисле још само на то како да уживају у ономе што поседују и уопште се више не труде да се одрже на свом положају; не размишљају више о томе да напредују већ само да очувају већ постојеће. Други се искључују - на врхунцу моћи, они нестрпљиво подносе Божији закон, који их спречава да живе у задовољствима која им омогућава њихово богатство и уклањају га као препреку животу. Тиме уништавају сами себе. Падају на ниво испод звери; јер док је звер, будући да живи у непрестаној несигурности увек спремна на борбу и чува ту своју способност, они, који живе у претераној сигурности, не само да се препуштају лењости него траже и разарајућа задовољства. Тако изумиру у својој раси или пак нестају и враћају се, уништени, међу робове. Где је, дакле, нова аристократија која би могла заменити ону која нестаје или преузети улогу оне која је ослабила и тако наставити пораст и ширење цивилизације? Нови се успињу полако, дубоки слојеви друштва чију је енергију ојачала свакодневна борба за кору хлеба и који се са сваком генерацијом успињу за по један степен у класној хијерархији. Једна породица напредује у "етапама", полазећи са нивоа слуге како би, после шегртовања у различитим класама, достигла праву аристократију која има право заповедања непосредно после шефа нације. Али поред оваквих аристократа, чији се успоп одвија полако и који су сигурна и уравнотежена снага нације, постоје и други који могу изазвати или нагли и велики напредак или изненадну пропаст. То су аристократе синови робова, они који "хитају, не заустављајући се", они који се рађају у најнижем ропству, а ипак поседују вештину највиших заповести. У временима када у нацији постоји снажна власт, а око ње земље запоседнуте слабим народима, управо овакви ступају у службу под заставом Робера Жискара и Гијома Освајача, и они ће остварити моћну племићку власт над ослабљеним народима или пак крећу у потрагу за земљама злата, откривају и освајају Америке и проширују власт своје расе. Супротно томе, када шеф њихове нације и постојећа аристократија слабе, они су узрок раздора и дезорганизације у тим тренуцима они постају разбојници или хушкачи беса робова и револуција. Данас, њима се отвара много већи број путева - и за добро и за лоше. Када је чврсто успостављен ред, ови конквистадори иду у велика трговинска и индустријска освајања или пак одлазе, носећи заставу своје нације, да освоје варварске земље. Али, када је ред привремен и у земљама где се у школама учи презиру "послова", а млади се уче само интелектуалном ослобађању, такви аристократи су унутрашњи фактор расула. Јер они су ти што, нестрпљиви да стигну на врх, разбијају целу конструкцију моралног и политичког устројства; они су ти што организују политичка и друштвена агитовања, што граде своју политичку каријеру тако што уцењују предузећа. А они најмање лоши међу њима, они што су сачували морал у души и мало вере, они су, особитим исмевањем, одбачени на маргине друштва: дуготрајна морална едукација њихових нагона их спречава да прихвате разбојнички морал своје политичке браће и уцењивача; они се повлаче из стварног живота, стварају теорије о појединцу кога угњетава држава и проглашавају се анархистима. И док њихова бескрупулозна браћа стварају политичко расуло, они врше морално. Најстрашнији мећу њима су они што убијају. Други, ако се уопште спасу пре своје тридесете године, западају мало по мало у лудило или беду која их води у смрт, а они најмање образовани, они што су рођени у прљавштини предграђа, завршавају придружујући се лоповима и проституткама.
( Одломак из дела " Философија ауторитета " чији је аутор Жорж Валоа )