Moj prijatelj Aris Elmasijan, po ocu Jermen rođen u Srbiji, sada je veterinar u penziji. Radio je do prošle jeseni, po selima šumadijskog okruga, bio na raspolaganju seljacima, tovnoj i zaprežnoj stoci 24 sata na dan. Ženio se nije, nije ni pokušavao.
U početku se bavio opštom veterinom, a potkraj osamdesetih specijalizirao je stomatiku - kad je ta grana veterine još bila u povojima. Istakao se novim idejama i metodama, privlačio pažnju po simpozijima i stručnim skupovima, na kojima je držao elokventna višečasovna predavanja, i do pola noći! Nakon predavanja, sišao bi s govornice, prošao kroz špalir omamljenih slušalaca i šaptao strasno, šaptao skoro na glas:
"Ja sam kralj seminara! Ja sam kralj seminara!"
No ubrzo se stomatika udomaćila diljem Srbije, svaki drugi veterinar znao je isto što i Aris . Njegova slava i pionirski duh zaboravljeni su. Preostalo mu je da ide po selima, da ustaje noćima radi steonih krava, zavrndžanih svinjskih repova i svega ostalog, u selima, u noćima, da spašava živote životinja.
Bilo je, kao i ranije, i stomatičkih intervencija, ali kao da su se proredile: stoka kao da se opametila pa se pravi blesava da si skrati muke. Možda bi tako trebali i svi mi... Zato je Arisa ranojutarnji avgustovski poziv iz zabačenog zaseoka u dubini šumadijskih gora zapravo razveselio.
"Tele jedno!", rekla je gazdarica u slušalicu telefona, "Čim dođem u štalu, ono pada s nogu, a čim se maknem, evo ga opet na nogama!"
Bili su to klasični simptomi. Aris se u trenu spremio i seo u svoj polovni Moskvič. Odvezao se rashabanim makadamima u taj zaseok u kojemu, ako ćemo pravo, još nikada nije ni bio.
Zaseok. Toliko zabačen da divlje životinje - poput puha ili voluharice - silaze u dvorišta i piju vodu iz bunara. Moskvič se uparkirao na strnjikavom zaravanku ispred drvene kuće obložene sivom lepenkom. Iza, u štali od dasaka i pljeve, čulo se sitno teleće mukanje. I evo, gazdarica izlazi iz štale ljuta kao besna pena.
"Gazdarice!", rekao je Aris, "To sam ja, Aris Elmesijan, veterinar. Vi ste me zvali, je li?"
Nije rekla ni reči. Bila je to mlađa žena, zabrađena maramom ispod koje je virio garav busen kose. Spustila je pogled i prošla pokraj starog veterinara. Iz kuće je izašao muškarac srednjih godina s lulom od sandalovine među plavetnim, krnjim zubima.
"Ne vredi govoriti", rekao je, "Neće ona ni sa kim."
"Kako neće, pa ona me pozvala!"
"Telefonom hoće, ali oči u oči neće!"
Bilo kako bilo, pomislio je Aris i rekao: "Bilo kako bilo... Gde je to tele?"
Tele je bilo bolesno. Imalo je, videlo se to na prvi pogled, mrenu, šugu i slinavku. Ali nisu ga zato zvali, pa bolje da ćuti, pomislio je Aris. Muškarac s lulom ušao je za njim u štalu i rekao:
"Evo ga, opet leži. Pravi se da ne može ništa, a kad izađem, smeje mi se i svašta muče kokoškama! Dajte doktore pogledajte je li to ono... pa mu vadi zube, šta će mu ionako!"
Doktor Elmesijan je zavukao ruku u usnu šupljinu. Tele je jače zaslinilo. Zapitao se je li to doista slinavka ili je životinja pronašla način da svesno reguliše rad slinovnica. Možda i glumi simptome svih tih bolesti koje je Aris Elmesijan suviše brzo uočio?
I doista. Gore levo, u slepom uglu usne šupljine, napipao je golem umnjak. Možda i najveći koji je ikad..., on začetnik stomatike u Srbiji.
"Bogami ste u pravu", rekao je, "Ovo je možda i najinteligentnija životinja s kojom sam radio. Pravi budale od vas, opire se normalnom uzgoju. Ali neće više."
Zamolio je domaćina da pridrži tele dok mu je u desnu slabinu ubadao golemu injekciju. Kad je životinja zaspala, zamolio je domaćina da pomogne držati čeljust. Blesnula su kromirana klešta, zamirisala lemilica, zacvrčao jod. Ni pola sata kasnije Aris Elmesijan držao je u kleštima kravlji umnjak dugačak, skupa s korenom, možda i četiri centimetra.
"Ovo je možda i najinteligentnija životinja s kojom sam radio. Pravi budale od vas, opire se normalnom uzgoju. Ali neće više", rekao je Aris.
"To ste već rekli", odgovorio je domaćin.
"Jesam li? Nije ni čudo. Ovo košta 5000 dinara."
"Doktore, znate, baš i nismo u imućstvu novaca...", zaunjkao je domaćin.
Ubrzo je Aris Elmesijan, uz stanovite teškoće, tovario tele na zadnje sedište Moskviča. Ubrizgao mu lagane sedative pa krenuo. Platiti se mora, kako-nekako. A da im se islpatilo - nije.
Ovo je možda i najinteligentnija životinja s kojom sam radio, pomislio je moj prijatelj Aris. Ali neće više ni od koga budalu praviti, a najmanje od mene.
E, to je taj Aris Elmesijan koji je sad u penziji.
.
