Kad smo imali 16... ah, ta davna vremena. Svi smo bili zaljubljeni u istu devojku, najlepšu curu u razredu, tako da smo se - nakon par godina mladalačkog glumatanja i grčenja - svi za nju oženili.
Klasični slučaj poliandrije, koja je u našem zavičaju bila endemski prisutna još od pamtiveka. Istina, većina porodica je već tada, u prvoj polovini 21. veka, imala uobičajenu, nuklearnu formu, posledicu demokratskih bombardovanja, ali višemuštvo se i dalje nije smatralo nimalo neobičnim. Arijana - tako se zvala naša supruga - imala je nas osamnaest muževa. Olakotna okolnost bila je ta što smo svi stanovali praktično u istoj ulici, tako da je bez problema stizala posvršavati sve kućne poslove, i to u popodnevnim satima, nakon napornog radnog dana u računovodstvu jedne male softverske firme.
No, jedne crne srede njezin je dolazak izostao. Moj je maleni stan zazjapio prazan i već je počeo nalikovati momačkom. Uhvatila me panika, ali bio sam preponosan da se kod ostalih muževa raspitujem o Arijani, našoj pristaloj supruzi.
Te sam noći slabo spavao, a onda sam od jutra iščekivao sedamnaesti sat, kada je običavala dolaziti k meni. Sa strepnjom sam gledao u gomilu posuđa koja se već stigla nakupiti u sudoperi; u zraku sam već njušio - bez sumnje načet paranojom - miris slegnute prašine.
Tačno u 17.00 začuo sam ključ u bravi. Srce mi je zaigralo: da, bila je to ona!
Odevena jednostavno, ali skladno: plišana suknja i crvena majica na V-izrez, okrugla punđa. Poljubila me ovlaš pa se primila posuđa. Nisam znao bih li je pitao zašto juče nije došla ili... Tada sam primetio da joj je punđa podignuta nekoliko centimetara više nego inače, otkrivajući nežne dlačice na njezinom labud-vratu. Bio sam osetljiv na takve znakove. Odmah sam se uzrujao, srce mi je zatuklo kao odbegli pneumatski čekić. Nisam izdržao:
"Arijana, reci iskreno“, zavapio sam, "Jel' imaš drugoga?“
Ništa nije rekla, nastavila je prati suđe. Prvo sam, vođen nekom ludom nadom, pomislio kako me nije čula od zvuka vode kojom je ispirala već oprano posuđe, no brzo sam shvatio da to nije moguće: imao sam običaj, naime, govoriti vrlo glasno, a i da nije razumela što sam govorio, sigurno je čula da sam nešto govorio... Tako da sam bio načisto:
“Samo me zanima jedno: znaju li ostali?“
Opet šutnja.
"I još me zanima nešto: ko je on?“
Zatvorila je vodu.
"Ako baš hoćeš znati, evo ti: to je Marko.“
Umalo što se nisam srušio, zapravo bih se i bio srušio da nisam već ležao - dijagonalno - na ugaonoj garnituri, podbočen ukrasnim jastucima.
"Pobogu, zašto on? Pa on je samac... nema ni usisavač! A spužva za suđe posve mu je ishabana, bio sam kod njega proletos kad smo mu...“
“Obećao je da će kupiti mašinu za pranje suđa!“
„On?! Arijana, zlato, pa on nema ni za hleb. Hajde, sedi tu do mene“, rekao sam i napravio joj mjesta.
Sela je do mene. Znači još me voli, pomislio sam. Poljubila me u obraz, a oči - samo malo, zašto sad to? - oči su joj bile pune suza! Osetih jezu.
„Molim te“, rekla je, „Pokušaj me razumeti. I nemoj, ako ikako možeš, nemoj reći ostalima.“
„Aha! Znači ostale muževe redovno si pohodila juče, samo mene...“
„To je samo taj put, naći ću termine, ne boj se...“
“Ali zašto baš ja?“
"Ti si najbolji od svih! Što misliš kako bi reagovali Vladan, Panta, crni Miloš ili neko od takvih, ha!? Ubili bi Boga u meni. Ali ima još nešto...“
Iz torbice je izvadila bočicu do pola ispunjenu žitkom belom tekućinom.
"Vidiš, Marko mi je poklonio svoje seme. Znam da niko od vas u to ne bi poverovao, ali on ga ima. On ga ima...“
"Ha-ha-ha-ha, pa ti si naivna do bola! Ko zna od kojeg je švercera to nabavio i po kojoj ceni! I otkud znaš da je to uopšte pravo seme – možda je sam nešto ishemijao...“
“Žena jednostavno zna. I toliko je nežniji od svih vas: on sam čisti svoje cipele.“
“Ha! Pa znaš li ti koliko sam ja puta sam očistio cipele? Samo što nisam to hteo raditi kad me ti gledaš, da izigravam tu nešto...“
Bio sam na rubu plača. A onda je rub nestao, samo tako, odjednom. Nikada ranije nije mi se to dogodilo...
"I šta misliš, da ja ne mogu dati seme! Evo, sad ću to napraviti, sad!“, rekoh svlačeći se sav uzrujan i nespretan: "Evo, evo ti qraaaac!“
Vikao sam glasom razmočenim u divovskoj suzi koja mi je preplavila dušu.
No, usprkos mojim nastojanjima, spolovilu ni traga. Ispod pantalona bile su duge gaće, pa nekakav suspenzorij, naslage stare vate... i još štošta. U svom tom kolopletu nisam ga uspevao naći. Na kraju sam klonuo na tepih.
"A što misliš da ga drugi mogu naći? Ne može ni taj tvoj Marko! To ti garantujem. Kažem ti, kažem ti da je tako!“
