LUTALICA
PRVI DEO
I
Jednog vetrovitog dana, sredinom dvadesetih godina, sedeo sam u kancelariji upravitelja škole očekujući prijem u jezuitsku školu Sv. Igmacija. Posle sedam okrutnih godina u besplatnim opštinskim školama grada Vintona, bio sam prilično srećan što sam se tu nalazio. Na dan moga rođenja, otac me je, u prvom radosnom uzbuđenju očinstva — a u isto vreme ispunjen živim iščekivanjem sopstvene budućnosti — upisao u Stoniherst. Kad je umro, šest godina kasnije, nakon mučne i duge bolesti, njegova hvala dostojna ambicija ostala je neispunjena: ostavio je jedva dovoljno da se isplate lekari i pogrebnik.
No škola Sv. Ignacija nije bila loša zamena za matičnu lankaširsku ustanovu. Sagrađena zajedno sa susednom crkvom na uzvišici nedaleko od centra grada, bila je namenjena vaspitanju sinova katoličke buržoazije a ustvari pošto je školarina bila umerena, radničke klase. Imala je za nastavnike sve same jezuitske sveštenike, većinom ljude iz dobrih kuća i dobrog odgoja, hladne i na odstojanju, u skladu s pravilima svoga rada. Od njih sam se tako plašio da sam skočio na noge kad su se vrata iza mene otvorila.
U kancelariju je, međutim, ušao neki drugi mladić, ni najmanje uznemiren, u stvari potpuno nemarnog držanja. Ponovo sam seo, a on sede pored mene, osmehnuvši se. Bio je daleko bolje obučen od mene, u zagasitom flanelskom odelu otmena kroja, finim čarapama i besprekorno čistim cipelama, beloj mekanoj košulji od koje je odudarala prugasta zeleno-crna kravata, po kojoj sam tačno procenio da su to boje njegove pripremne škole. Iz džepa kaputa virila mu je platnena maramica, i kao da to nije bilo dovoljno, u rupicu mu je bio zadenut mali različkov cvet, koji je on nosio s izrazom prezrive ravnodušnosti. Staviše, bio je tako veličanstveno lep, bledog tena, meke plave kose i očiju plavih kao lan da sam postajao sve svesniji ne samo svoje kratko ošišane riđe kose, pega i dugog nosa već i mučno jadnog odela, starih flanelskih pantalona, plavog džempera koji mi je isplela majka i naprsline na kapni moje desne, iznošene cipele, koju sam upravo bio zaradio kada sam lakomisleno potkačio loptu koja se iskotrljala iz školskog dvorišta dok sam se peo uz brdo. U stvari, mrzeo sam ga i odlučio da s njim zapodenem bitku prvom prilikom.
On me odjednom preseče, prekinuvši tišinu sobe, sa zidovima prekrivenim knjigama, koje su izazivale strahopoštovanje i divljenje.
— Daviš se, a? Tačnost nije učtivost jezuita. — I zapeva:
— Na cedilu ga ostaviše, on u crkvi čekaše... pa nastavi: — Kladim se da je Bošamp otišao u ostavu da nešto prezalogaji. čini mi se da je grdna izelica. Ali strašno obrazovan. Stari itnovac. Preobraćenik, naravno.
Onda opet zapeva, mnogo glasnije:
— Na cedilu ga ostaviše, on u crkvi čekaše...
U tom trenutku vrata se širom otvoriše i u odaju uđe jedna otmena, snažna, zapovednička prilika, dobro utegnuta u mantiju koja, međutim, nije uspela da prikrije veoma izraženu i poodmaklu gojaznost. U desnoj ruci je nosio tanjir i na njemu veliki dvostruki sendvič sa sirom. Spusti tanjir na pisaći sto, prekrivši ga spretno ubrusom koji je izvadio iz ladice. Zatim sede, prilično teško, s rečima, pola kao izvinjenje, a pola kao obraćanje:
— Edere oportet ut vivas
— Non vivere ut edas — promrmlja pored mene mali snob.
Treba jesti da bi se živelo — nap. prev.
Ne živeti da bi se jelo — nap. prev.
— Dobro — reče prelat, koji je u stvari bio otac Bošamp. — Ali, mada ga dobro poznajete, Ciceron je ovde nepotreban. — On zastade, gledajući jednog pa drugog. — Dok sam se približavao svetinji svoje radne sobe, bio sam pozdravljen ne baš milozvučnom melodijom ...
— Ja sam krivac, prečasni — priznade moj drug sasvim pošteno. — Imam čudnu naviku, skoro nesvesnu, da odjednom zapevam kad sam nervozan ili kad čekam nekoga ko je zakasnio.
— Zbilja! — reče ozbiljno Bošamp. — Onda ustanite i sada zapevajte. Ali ništa prostački, molim vas.
Prigušio sam radostan smeh likovanja. Mislio sam da će mali uobraženko sada zaista ispasti budala. On polagano ustade. Nastade tišina. Onda, uperivši pogled visoko iznad Bošampove glave, zapeva.
Bila je to Panus Angelicus, najlepša i najteža latinska crkvena pesma. I dok su opojne i dirljive reči punile sobu, dižući se, tako reći, do neba, glupi osmeh iščeznu s moga lica. Nikad, nikad još nisam čuo da neko peva tako lepo kao on sada, čisto, tačno, zanosno. Kad je završio, zavlada trenutno duboka tišina.
Bio sam zapanjen, preneražen. Mada je u to doba moje poznavanje muzike bilo krajnje ograničeno, imao sam dovoljno dobar ukus da bih opazio da to malo nakinđureno čudo od deteta ima izuzetan, osobit glas! I Bošamp je bio očigledno pod dubokim utiskom.
— Ha. Hm — promrmlja on, pa opet: — Ha. Hm. Svakako moramo o vama reći našem horovođi, dobrom ocu Robertsu. — On zastade. — Vi ste sigurno Ficdžeraldov sin.
— Ja sam Desmond Ficdžerald. Desmond sa »e« na kraju.
— Tako će biti upisano — odgovori otac Bošamp s neočekivanom blagošću. — U stvari, mnogo godina sam se dopisivao s vašim ocem. To je bio veoma obrazovan čovek i naučnik. Od njega sam dobio Apokalipsu Triniti Koledža, retko i veoma cenjeno izdanje Roksbarg kluba. — On zastade. — Ali kad mi je pisao nekoliko meseci pred smrt, rekao je da vi odlazite u daunsajd.
— Materinska ljubav zadržala me je kod kuće, gospodine. I vama me dosudila. Na veliku sreću Beneriktinaca.
— Vi sada, dakle, živite u Vintonu?
— Moja majka, Škotlanđanka, želela je da se vrati u rodnu zemlju. Uzela je kuću u Overtaun Krešntu.
— Divan položaj, gleda na park. Svakako ću je posetiti... možda će me poslužiti čajem. — Na licu mu se ukaza zamišljen izraz, i on ovlaži usne. — Kao Škotlanđanka, sigurno zna za one fine sitne francuske kolače s ledenim kremom, specijalitet ovoga grada. To se u stvari zadržalo još iz doba Stare Antante.
— Postaraću se — odgovori Desmond ozbiljno — da za vašu posetu bude spremna obilna zaliha.
— Dobro. Dobro. Ha. Hm. — On se okrenu, brižljivo me ispitujući ispod ogromnih obrva. — A sad vi?
Potpuno ozlojeđen tim živahnim i prisnim razgovorom, koji me je naterao da se više nego ikad osećam kao uljez, procedih kroz stegnute zube:
— Ja sam samo Šenon.
činilo se kao da mu se to sviđa. Osmehnu se zadovoljno i dobrodušno, skoro blagonaklono.
— Ah, da. Dolazite k nama sa stipendijom Kelvin.
On se nagnu napred da proveri otvorenu fasciklu na pisaćem stolu. — Kako, i pored svoje visine, izgledate pre kao skroman mladić. Da li bi doprinelo vašem samopoštovanju ako biste čuli da su vaše ocene sasvim izuzetne? Otac Jeiger, koji je ispravljao zadatke na ispitu je tog mišljenja? Da li vas to raduje?
— Radovaće moju majku kad joj budem rekao.
— Kako dobar odgovor! Sada više niste »samo«, već sjajni Šenon. — Gledao me je odozgo do dole, ljubazno, ne propustivši moju naprslu cipelu. — Kada vam bude zgodno, možete se obratiti blagajniku za prvu ratu stipendije. Kancelarija je otvorena od dva do pet.
Divan miris sveže pečenog hleba sada je bio prodro ispod ubrusa i prijatno je ispunjavao sobu. Meni je pljuvačka već bila pošla na usta, a bilo je jasno i da dobri upravitelj želi da se prihvati sendviča. Zbog toga nas ukratko obavesti da smo obojica raspoređeni u viši, četvrti razred i objasnivši nam kako ćemo stići do učionice, reče da možemo ići.
Ali dok smo izlazeći iz odaje prolazili pored njegovog pisaćeg stola on pruži ogromnu ruku i spretno dohvati cvet iz Ficdžeraldove rupice na kaputu.
— Za vrerne školskih časova, nikakvih cvetnih ukrasa, molim.
Desmond pocrvene, ali ne reče ništa, samo pognu glavu.
No kad smo izišli iz radne sobe u hodnik, moj drugar se osmehnu.
— To vam je Bošamp. Divan mozak. Nezasitan stomak! Kladim se da će napraviti salatu od moga različka. I (kakav sam bio idiot što sam mu pevao. Sada sam se zaglavio opet u jedan hor. Posle tri godine što sam dirinčio kao primadona pripremne škole.
— Možda će vam glas mutirati? — natuknuh utešno.
— Već je mutirao, vrlo rano. Sada sam odvratno potvrđeni Don Ota vio, Kavaradosi, đavolski Pinkerton. — Uhvativši me za rubu: — Nadam se da ćete me voleti, pošto ćemo biti zajedno. Mislim da ću ja vas voleti. Ono »samo« bilo je baš dobro. Igrate li šah?
— Igram fudbal — rekoh. — A vi?
— Nikad u životu nisam šutnuo loptu. Ali doći ću i gledaću vas. Čujte, zašto ne bismo popili na miru koji gutljaj đumbirnog piva pre nego počnemo težak radni dan? Tamo preko puta je jedna poslastičarnica.
— Švorc sam — rekoh hladno.
— Zar vas nisam pozvao? Molim vas, dođite.
Poveo me je preko puta, u stvari prema pekarskoj radnji koju su smatrali školskom poslastičarnicom. Unutra je bilo prijatno i udobno. Seli smo.
— Dva đumbirna piva, molim, što je moguće hladnija, i sa po režnjem limuna, ako tako nešto imate.
Žena iza tezge dobaci mu čudan pogled, ali dva minuta kasnije dve pune penušave čaše pojaviše se, svaka s režnjem limuna koji je plivao na piću.
— Hvala, madam. Mogu li platiti?
Platio je. Već odavno nisam pio đumfoirusko pivo. Prvi dobar hladan gutljaj bio je prijatan.
— Dobro, zar ne? — osmehnu se on. — Bolje je s limunom. A sada mi pričajte o sebi. Osim da dajete golove, šta još želite raditi?
Rekao sam mu da pokušavam dobiti stipendiju za univerzitet i ako me sreća posluži, da ću na medicinu. A vi?
On se odmah uozbilji.
— Jako bih želeo postati sveštenik. A i moja majka hi bila zadovoljna. Ona je veoma draga, pobožna osoba. — On se osmehnu. — Pa kad vi budete u Harlej stritu, ja ću biti kardinal u Rimu. Oni crveni šeširi strašno lepo stoje svakome!
Obojica prsnusmo u smeh. Nemogućno je bilo odoleti mu. Pola sata ranije bio sam u isikušenju da ga tresnem po glavi. Sada me je osvojio. Silno mi se sviđao. On iskapi čašu.
— Da popijemo još po jedan penušavi bokal?
Osetio sam da sam jako pocrveneo. Ali rekoh vrlo odlučno:
— Žao mi je, Ficdžeralde, ali ja ne mogu da vam uzvratim. I pošto ne nameravam da ubuduće muftašim od vas, moram vam reći da smo moja majka i ja u dobrom škripcu.
On nešto saosećajno promrmlja. Video sam da želi da me pita, ali ja nisam imao nameru da ga dalje obaveštavam. I, zaista, imao je toliko takta da me ne prisiljava. On reče:
— Svi najbolji sveci bili su siromašni i voleli su siromaštvo.
— Neka im bude — rekoh.
On se osmehnu. — Uostalom ... za ime božje, ne dozvolite da to bude prepreka našem prijateljstvu.
Pet minuta kasnije, kad smo izlazili iz radnje, nisam se protivio kad me je uhvatio pod ruku i rekao:
— Prilično je rano, ali hoće li vam biti neprijatno da se zovemo po imenu? Ne volim da me zovu Ficdžerald. Svi mi Ficovi sigurno potičemo od kopiladi Čarlsa II. J)anas im je to podrugljivo ime Ficdžerald baton sinistre Odvratna pomisao. Više volim Desmond pod uslovom da me nikad, nikad ne zoveš Des. A kako se ti zoveš?
baton sinistre oznaka nezakonitog poredka na grbu — nap. prev.
— Moje ime je baš grozno. Dali su mi ime Aleksander, kao sasvim beskorisnu žrtvu u pokušaju da se umilostivi moj deda. A Džouzif u slavu sveca. No moji prijatelji obično me zovu Alek.
Kad smo ušli u učionicu, on mi dobaci zadovoljan pogled, pošto je video da su nam stolovi jedan kraj drugog.
PRVI DEO
I
Jednog vetrovitog dana, sredinom dvadesetih godina, sedeo sam u kancelariji upravitelja škole očekujući prijem u jezuitsku školu Sv. Igmacija. Posle sedam okrutnih godina u besplatnim opštinskim školama grada Vintona, bio sam prilično srećan što sam se tu nalazio. Na dan moga rođenja, otac me je, u prvom radosnom uzbuđenju očinstva — a u isto vreme ispunjen živim iščekivanjem sopstvene budućnosti — upisao u Stoniherst. Kad je umro, šest godina kasnije, nakon mučne i duge bolesti, njegova hvala dostojna ambicija ostala je neispunjena: ostavio je jedva dovoljno da se isplate lekari i pogrebnik.
No škola Sv. Ignacija nije bila loša zamena za matičnu lankaširsku ustanovu. Sagrađena zajedno sa susednom crkvom na uzvišici nedaleko od centra grada, bila je namenjena vaspitanju sinova katoličke buržoazije a ustvari pošto je školarina bila umerena, radničke klase. Imala je za nastavnike sve same jezuitske sveštenike, većinom ljude iz dobrih kuća i dobrog odgoja, hladne i na odstojanju, u skladu s pravilima svoga rada. Od njih sam se tako plašio da sam skočio na noge kad su se vrata iza mene otvorila.
U kancelariju je, međutim, ušao neki drugi mladić, ni najmanje uznemiren, u stvari potpuno nemarnog držanja. Ponovo sam seo, a on sede pored mene, osmehnuvši se. Bio je daleko bolje obučen od mene, u zagasitom flanelskom odelu otmena kroja, finim čarapama i besprekorno čistim cipelama, beloj mekanoj košulji od koje je odudarala prugasta zeleno-crna kravata, po kojoj sam tačno procenio da su to boje njegove pripremne škole. Iz džepa kaputa virila mu je platnena maramica, i kao da to nije bilo dovoljno, u rupicu mu je bio zadenut mali različkov cvet, koji je on nosio s izrazom prezrive ravnodušnosti. Staviše, bio je tako veličanstveno lep, bledog tena, meke plave kose i očiju plavih kao lan da sam postajao sve svesniji ne samo svoje kratko ošišane riđe kose, pega i dugog nosa već i mučno jadnog odela, starih flanelskih pantalona, plavog džempera koji mi je isplela majka i naprsline na kapni moje desne, iznošene cipele, koju sam upravo bio zaradio kada sam lakomisleno potkačio loptu koja se iskotrljala iz školskog dvorišta dok sam se peo uz brdo. U stvari, mrzeo sam ga i odlučio da s njim zapodenem bitku prvom prilikom.
On me odjednom preseče, prekinuvši tišinu sobe, sa zidovima prekrivenim knjigama, koje su izazivale strahopoštovanje i divljenje.
— Daviš se, a? Tačnost nije učtivost jezuita. — I zapeva:
— Na cedilu ga ostaviše, on u crkvi čekaše... pa nastavi: — Kladim se da je Bošamp otišao u ostavu da nešto prezalogaji. čini mi se da je grdna izelica. Ali strašno obrazovan. Stari itnovac. Preobraćenik, naravno.
Onda opet zapeva, mnogo glasnije:
— Na cedilu ga ostaviše, on u crkvi čekaše...
U tom trenutku vrata se širom otvoriše i u odaju uđe jedna otmena, snažna, zapovednička prilika, dobro utegnuta u mantiju koja, međutim, nije uspela da prikrije veoma izraženu i poodmaklu gojaznost. U desnoj ruci je nosio tanjir i na njemu veliki dvostruki sendvič sa sirom. Spusti tanjir na pisaći sto, prekrivši ga spretno ubrusom koji je izvadio iz ladice. Zatim sede, prilično teško, s rečima, pola kao izvinjenje, a pola kao obraćanje:
— Edere oportet ut vivas
— Non vivere ut edas — promrmlja pored mene mali snob.
Treba jesti da bi se živelo — nap. prev.
Ne živeti da bi se jelo — nap. prev.
— Dobro — reče prelat, koji je u stvari bio otac Bošamp. — Ali, mada ga dobro poznajete, Ciceron je ovde nepotreban. — On zastade, gledajući jednog pa drugog. — Dok sam se približavao svetinji svoje radne sobe, bio sam pozdravljen ne baš milozvučnom melodijom ...
— Ja sam krivac, prečasni — priznade moj drug sasvim pošteno. — Imam čudnu naviku, skoro nesvesnu, da odjednom zapevam kad sam nervozan ili kad čekam nekoga ko je zakasnio.
— Zbilja! — reče ozbiljno Bošamp. — Onda ustanite i sada zapevajte. Ali ništa prostački, molim vas.
Prigušio sam radostan smeh likovanja. Mislio sam da će mali uobraženko sada zaista ispasti budala. On polagano ustade. Nastade tišina. Onda, uperivši pogled visoko iznad Bošampove glave, zapeva.
Bila je to Panus Angelicus, najlepša i najteža latinska crkvena pesma. I dok su opojne i dirljive reči punile sobu, dižući se, tako reći, do neba, glupi osmeh iščeznu s moga lica. Nikad, nikad još nisam čuo da neko peva tako lepo kao on sada, čisto, tačno, zanosno. Kad je završio, zavlada trenutno duboka tišina.
Bio sam zapanjen, preneražen. Mada je u to doba moje poznavanje muzike bilo krajnje ograničeno, imao sam dovoljno dobar ukus da bih opazio da to malo nakinđureno čudo od deteta ima izuzetan, osobit glas! I Bošamp je bio očigledno pod dubokim utiskom.
— Ha. Hm — promrmlja on, pa opet: — Ha. Hm. Svakako moramo o vama reći našem horovođi, dobrom ocu Robertsu. — On zastade. — Vi ste sigurno Ficdžeraldov sin.
— Ja sam Desmond Ficdžerald. Desmond sa »e« na kraju.
— Tako će biti upisano — odgovori otac Bošamp s neočekivanom blagošću. — U stvari, mnogo godina sam se dopisivao s vašim ocem. To je bio veoma obrazovan čovek i naučnik. Od njega sam dobio Apokalipsu Triniti Koledža, retko i veoma cenjeno izdanje Roksbarg kluba. — On zastade. — Ali kad mi je pisao nekoliko meseci pred smrt, rekao je da vi odlazite u daunsajd.
— Materinska ljubav zadržala me je kod kuće, gospodine. I vama me dosudila. Na veliku sreću Beneriktinaca.
— Vi sada, dakle, živite u Vintonu?
— Moja majka, Škotlanđanka, želela je da se vrati u rodnu zemlju. Uzela je kuću u Overtaun Krešntu.
— Divan položaj, gleda na park. Svakako ću je posetiti... možda će me poslužiti čajem. — Na licu mu se ukaza zamišljen izraz, i on ovlaži usne. — Kao Škotlanđanka, sigurno zna za one fine sitne francuske kolače s ledenim kremom, specijalitet ovoga grada. To se u stvari zadržalo još iz doba Stare Antante.
— Postaraću se — odgovori Desmond ozbiljno — da za vašu posetu bude spremna obilna zaliha.
— Dobro. Dobro. Ha. Hm. — On se okrenu, brižljivo me ispitujući ispod ogromnih obrva. — A sad vi?
Potpuno ozlojeđen tim živahnim i prisnim razgovorom, koji me je naterao da se više nego ikad osećam kao uljez, procedih kroz stegnute zube:
— Ja sam samo Šenon.
činilo se kao da mu se to sviđa. Osmehnu se zadovoljno i dobrodušno, skoro blagonaklono.
— Ah, da. Dolazite k nama sa stipendijom Kelvin.
On se nagnu napred da proveri otvorenu fasciklu na pisaćem stolu. — Kako, i pored svoje visine, izgledate pre kao skroman mladić. Da li bi doprinelo vašem samopoštovanju ako biste čuli da su vaše ocene sasvim izuzetne? Otac Jeiger, koji je ispravljao zadatke na ispitu je tog mišljenja? Da li vas to raduje?
— Radovaće moju majku kad joj budem rekao.
— Kako dobar odgovor! Sada više niste »samo«, već sjajni Šenon. — Gledao me je odozgo do dole, ljubazno, ne propustivši moju naprslu cipelu. — Kada vam bude zgodno, možete se obratiti blagajniku za prvu ratu stipendije. Kancelarija je otvorena od dva do pet.
Divan miris sveže pečenog hleba sada je bio prodro ispod ubrusa i prijatno je ispunjavao sobu. Meni je pljuvačka već bila pošla na usta, a bilo je jasno i da dobri upravitelj želi da se prihvati sendviča. Zbog toga nas ukratko obavesti da smo obojica raspoređeni u viši, četvrti razred i objasnivši nam kako ćemo stići do učionice, reče da možemo ići.
Ali dok smo izlazeći iz odaje prolazili pored njegovog pisaćeg stola on pruži ogromnu ruku i spretno dohvati cvet iz Ficdžeraldove rupice na kaputu.
— Za vrerne školskih časova, nikakvih cvetnih ukrasa, molim.
Desmond pocrvene, ali ne reče ništa, samo pognu glavu.
No kad smo izišli iz radne sobe u hodnik, moj drugar se osmehnu.
— To vam je Bošamp. Divan mozak. Nezasitan stomak! Kladim se da će napraviti salatu od moga različka. I (kakav sam bio idiot što sam mu pevao. Sada sam se zaglavio opet u jedan hor. Posle tri godine što sam dirinčio kao primadona pripremne škole.
— Možda će vam glas mutirati? — natuknuh utešno.
— Već je mutirao, vrlo rano. Sada sam odvratno potvrđeni Don Ota vio, Kavaradosi, đavolski Pinkerton. — Uhvativši me za rubu: — Nadam se da ćete me voleti, pošto ćemo biti zajedno. Mislim da ću ja vas voleti. Ono »samo« bilo je baš dobro. Igrate li šah?
— Igram fudbal — rekoh. — A vi?
— Nikad u životu nisam šutnuo loptu. Ali doći ću i gledaću vas. Čujte, zašto ne bismo popili na miru koji gutljaj đumbirnog piva pre nego počnemo težak radni dan? Tamo preko puta je jedna poslastičarnica.
— Švorc sam — rekoh hladno.
— Zar vas nisam pozvao? Molim vas, dođite.
Poveo me je preko puta, u stvari prema pekarskoj radnji koju su smatrali školskom poslastičarnicom. Unutra je bilo prijatno i udobno. Seli smo.
— Dva đumbirna piva, molim, što je moguće hladnija, i sa po režnjem limuna, ako tako nešto imate.
Žena iza tezge dobaci mu čudan pogled, ali dva minuta kasnije dve pune penušave čaše pojaviše se, svaka s režnjem limuna koji je plivao na piću.
— Hvala, madam. Mogu li platiti?
Platio je. Već odavno nisam pio đumfoirusko pivo. Prvi dobar hladan gutljaj bio je prijatan.
— Dobro, zar ne? — osmehnu se on. — Bolje je s limunom. A sada mi pričajte o sebi. Osim da dajete golove, šta još želite raditi?
Rekao sam mu da pokušavam dobiti stipendiju za univerzitet i ako me sreća posluži, da ću na medicinu. A vi?
On se odmah uozbilji.
— Jako bih želeo postati sveštenik. A i moja majka hi bila zadovoljna. Ona je veoma draga, pobožna osoba. — On se osmehnu. — Pa kad vi budete u Harlej stritu, ja ću biti kardinal u Rimu. Oni crveni šeširi strašno lepo stoje svakome!
Obojica prsnusmo u smeh. Nemogućno je bilo odoleti mu. Pola sata ranije bio sam u isikušenju da ga tresnem po glavi. Sada me je osvojio. Silno mi se sviđao. On iskapi čašu.
— Da popijemo još po jedan penušavi bokal?
Osetio sam da sam jako pocrveneo. Ali rekoh vrlo odlučno:
— Žao mi je, Ficdžeralde, ali ja ne mogu da vam uzvratim. I pošto ne nameravam da ubuduće muftašim od vas, moram vam reći da smo moja majka i ja u dobrom škripcu.
On nešto saosećajno promrmlja. Video sam da želi da me pita, ali ja nisam imao nameru da ga dalje obaveštavam. I, zaista, imao je toliko takta da me ne prisiljava. On reče:
— Svi najbolji sveci bili su siromašni i voleli su siromaštvo.
— Neka im bude — rekoh.
On se osmehnu. — Uostalom ... za ime božje, ne dozvolite da to bude prepreka našem prijateljstvu.
Pet minuta kasnije, kad smo izlazili iz radnje, nisam se protivio kad me je uhvatio pod ruku i rekao:
— Prilično je rano, ali hoće li vam biti neprijatno da se zovemo po imenu? Ne volim da me zovu Ficdžerald. Svi mi Ficovi sigurno potičemo od kopiladi Čarlsa II. J)anas im je to podrugljivo ime Ficdžerald baton sinistre Odvratna pomisao. Više volim Desmond pod uslovom da me nikad, nikad ne zoveš Des. A kako se ti zoveš?
baton sinistre oznaka nezakonitog poredka na grbu — nap. prev.
— Moje ime je baš grozno. Dali su mi ime Aleksander, kao sasvim beskorisnu žrtvu u pokušaju da se umilostivi moj deda. A Džouzif u slavu sveca. No moji prijatelji obično me zovu Alek.
Kad smo ušli u učionicu, on mi dobaci zadovoljan pogled, pošto je video da su nam stolovi jedan kraj drugog.