Pre par godina sam zaista imala zivaca i vremena da se bavim napravdama koje se deshavaju na fakultetima, loshim sistemom shkolstva...itd...Sada, kad sam na neki nachin sazrela, shvatila sam da od toga zaista nemam nishta, i da je najpametnija stvar koju mogu da uradim za sebe, da u shto kracem roku dam te ispite koji su mi ostali do diplomskog i da vishe u zivotu posle toga ne vidim fakultet na kom sam.
Pochevshi od one stare dobre "zagrej stolicu,i niko te ne moze oboriti na ispitu"...Doshla sam do gore pomenute situacije. Naime, faktor koji nisam imala u glavi jeste sledeci.
Kad chovek pretera (to mu dodje neshto kao fanatichno sedenje za knjigom, chak i kad mozak vishe ne moze da prima informacije), doshla sam do faze, gde je moj mozak apsolutno pocheo da odbija saradnju. A s obzirom da kapacitet mog pamecenja uopshte ne stavljam pod pitanje(nikad zaista nisam imala problema sa tim), pochela sam da razmishljam o
ostalim psiholoshkim faktorima koji utichu skoro jednako na pozitivni ishod tog ispita.
Chitala sam sve postove na temi, i zaista ne mogu bash sasvim da se slozim sa nekim iskazima. Recimo, kad neko kaze nauchio sam od korice do korice ispit od 800-1200 strana. Poznato nam je svima da studenti vole da preuvelichavaju. Npr. kad imaju knjigu od 1000 strana i skracenu skriptu iz koje uche, shto je u 99% sluchajeva tako, oni ce reci da su radil knjigu. Poshto posle ovog niza godina svog studiranja, upoznala sam zaista ljude sa razlichitih drzavnih fakulteta i bila svedok njihovog spremanja ispita..Od etf-a, pmf-a, stomatologije, arhitekture preko medicine,filozofskog do prava.
Najobimnije knjige koje sam videla su na istoriji umetnosti. Ali ti ljudi imaju oko 15 ispita za sve godine studiranja.
Mislim sasvim opushteno mogu da kazem da sam i ja imala knjige od 600 najchesce (npr. mashine i alati), iako je to bio zaista tezak ispit, lagala bih kada bih rekla da sam savrsheno znala bash svih 600 strana sa svim kotiranim slikama mashina, kinematikama alata, i slichno...Taj ispit se vishe sastojao iz sushtine svega toga shto je napisano, i izvodjenja glavnih formula.
Sad zaista prvi put jesam u situaciji da sam preshla 523 strane, ali tako da mi neko otvori u sred noci knjigu i pita me, znala bih da pricham tekst sa te strane. I nemam za to ocenu u indeksu, shto je porazavajuce.
Prvi od nepisanih faktora, o kojima bih volela da diskutujem ovde je:
Zashto se deshava da student kada bolje spremi ispit, ima vecu tremu, tj. manju sigurnost u svoje znanje, nego neko ko je preleteo par puta knjigu?
Onaj ko je preleteo knjigu ide na ,,srecu'' ili ,,splet okolnosti'' svestan u startu koliko malo % ima da prodje ili ili ili necu da nabrajam, ali samim tim shto nije ushao u sushtinu predmeta nije ni svjestan koliko nema pojma i naravno da je sigurnij...to ti je kao kad pochnesh da radis i onda neko ko je priuchen iz chasopisa pochne d a ti autoritativno tupi nebuloze i sa sigurnoshcu tvrdi neshto shto nema pojma , a ti znash koliko je komplikovana materija o kojoj se pricha i ispadnesh manje siguran shto se suzdrzavash od izvaljivanja gluposti nego taj koji nema blage veze sa zivotom...reci ce da nemash pojma...tako je i na ispitu
Shto si vishe uchila, sve si vishe svjesnija koliki je obim gradiva, koliko stvari ne znash i koliko gluposti mozesh da odvalish ako nisi koncentrisan...vishe stvari zelish da obnovish , ,,pogledash'' pred ispit shto u nedostatku vremena unosi zbrku i u ono vec naucheno, pa sva ta groznica se produbljuje...zatim...muchila si se, zeljela bi da ostavish to konachno,. ne vraca ti se na to ponovo, jer ti dotichno stanje uchenja vec u glavi urezuje negativno osecanje koje proteini pamcenja ne zaboravljaju...i onda dolazish na ispit ,,kockash se na krupniji ulog i imash mnogo vishe da izgubish ''' nego neko ko se nije toliko muchio...i ne gubi ti se sve to...a onda opet organizam reaguje...naravno kome se ,,posreci zla sudbina'' da ne moze da predje nivo...onda krece zacharani krug...mozak odbija saradnju, panika raste, muchnina i sav taj zacharani krug, koji rastura mentalni sklop, tako da chovek nema volje da uchi, a zato shto ne uchi oseca griznju savjesti i opet novi krug nevolja...
Razlikuju se ljudi, nesreca je biti samokritichan i oboriti sam sebe znajuci svoje shupljine u znanju, tj. biti svjestan svog neznanja, a sve se ne moze nauchiti , a da se reprodukuje za jedan dan, jer na drugoj strani samouvjereni shupljoglavci pronalaze rupe u siru na mnogobrojne nachine i idu stopama od sedam milja da bi sutra hladno imali drzanje genijalaca, sveznalica i bozanstava u potpunoj srazmeri sa malom kolichinom rada koju su ulozili...to je valjda neka savjest koja tjera na pravdanje, blefiranje...imaju valjda osecaj da ceo svet zna da su shuplji, pa moraju da kreche stajling 00:00 dnevno, kao dragstor...
tako da...ispit je kocka i nishta drugo...ja se divim ko zna sve i mnogo...jer uvek postoji bar jedno shto ne mozesh da se setish i nalazi se u bubnju kao pitanje
a o drugim okolnostima zashto student pada ispit...he he he ne bih da pishem, jer radije idem na Tibet da berem jabuke... 
Da li trenutno raspolozenje studenta utiche na to kakvu ce ocenu on dobiti na ispitu, i ako da, kako uticati na bolje raspolozenje?
Shta je faktor srece?
@Hellen
Hvala na podrshci!
I kod mene na faksu je u cetvrtoj bilo nas 70, ali se broj prepolovio odmah po pochetku apsolventskog staza. Najchesce je ljudima ostajalo po 12 ispita do kraja, i stavili su zadnje ispite kao najteze na fakultetu. Ljudi se potpuno demoralishu, i dignu ruke. Naravno ja nisam jedna od njih, i nikad ne bih odustala. Ali me je strashno demoralisala chinjenica da sam u septembru trebala da budem na 4 do kraja, po svom planu, gde bi mi bilo omoguceno da u tom roku skinem barem kolokvijume koji su mi uslov za strashno obimne i teshke ispite.
Umesto 4 sad imam 6., i eventualno ako me posluci sreca, dozvolice mi da ih polazem u julu, pa da mi upisuju kao da je septembarski rok. Zbog takvog izdrkavanja, ja gubim strashno dragoceno vreme (umesto ovog chekanja, imala bih vremena da uchim ova 2 za septembar), jer mi je sada zaista frka da shto pre zavrshim.
) da očita lekciju studentima koji nisu dolazili na njegova predavanja. Između ostalog, tada je prosek izlaženja na diplomski bio 5 ili 6 puta; skoro niko nije mogao položiti iz prve. Elem ... Bila sam više besna nego očajna. Doživela sam svoj debakl kao nepravdu - a mišljenje nisam promenila ni posle ovolike vremenske distance. Izašla sam u sledećem roku, već posle mesec dana, smirena i rešena da diplomiram. Profesor je ovog puta iskoristio drugi metod, zvani "saplitanje u koracima." Metod se sastojao u tome da govori paralelno sa mnom i tako pokuša da ostavi utisak kako me nadopunjuje. Međutim, položila sam (pošto sam ga iznervirala nadvikivanjem 
pa je izjurio iz amfiteatra i ostavio me na milost dvojici profesora iz komisije). 
