- Poruka
- 336.680
Prvobitno su Egipćani koristili biljku absinta kao biljni lek.
Kasnije su ga Rimljani i Grci koristili kao napitak sastavljen od biljke absinta i vina za lečenje stomačnih tegoba..
U 17. veku, švajcarski lekar je stvorio elikir d'absinthe, prvi apsint na bazi alkohola.
U to vreme, apsint se prvenstveno sastojao od anisa, biljke apsint (pelin) i alkohola, a koristio se i u medicinske svrhe.
Apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim tonikom, vilom koja izaziva inspiraciju, ali i đavoljim pićem koje treba ukinuti, što se na kraju i desilo. Svoju karijeru zajebanog pića koje piju umetnici započeo je kao lek za dizenteriju i malariju krajem 18. veka, da bi nakon toga počeli da ga piju francuski vojnici koji su u njega dodavali anis. Mic po mic, do njega su se domogli umetnici i tako je jedan lek za dizenteriju postao misteriozno piće koje izaziva inspiraciju i koje je uticalo na umetnost onako kako verovatno nijedno drugo piće nikad nije, niti će: Mane je naslikao čuvene Ispijače apsinta, Pikaso stvorio broznanu skulpturu Čaša apsinta, Rembo, Bodler i Mopasan su pisali o njemu, a Verlen je čak i fotografisan kako za marljivo ispija u jednom pariskom kafeu. U Francuskoj je uveden i zeleni sat svakog dana u 5 popodne, koji se smatrao za vreme ispijanja apsinta, nešto kao čaj u pet u Engleskoj. Sve u svemu, apsint je bio jedno opasno piće, a još nije sasvim sigurno zbog čega. Sastojak koji je navodno izazivao halucinacije (tujon) u apsintu je bio prisutan u tako malim količinama, da je verovatnije da su halucinacije nastale zbog konstantnog alkoholisanja, a ponekad i korišćenja drugih psihoaktivnih supstanci.
Kasnije su ga Rimljani i Grci koristili kao napitak sastavljen od biljke absinta i vina za lečenje stomačnih tegoba..
U 17. veku, švajcarski lekar je stvorio elikir d'absinthe, prvi apsint na bazi alkohola.
U to vreme, apsint se prvenstveno sastojao od anisa, biljke apsint (pelin) i alkohola, a koristio se i u medicinske svrhe.
Apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim tonikom, vilom koja izaziva inspiraciju, ali i đavoljim pićem koje treba ukinuti, što se na kraju i desilo. Svoju karijeru zajebanog pića koje piju umetnici započeo je kao lek za dizenteriju i malariju krajem 18. veka, da bi nakon toga počeli da ga piju francuski vojnici koji su u njega dodavali anis. Mic po mic, do njega su se domogli umetnici i tako je jedan lek za dizenteriju postao misteriozno piće koje izaziva inspiraciju i koje je uticalo na umetnost onako kako verovatno nijedno drugo piće nikad nije, niti će: Mane je naslikao čuvene Ispijače apsinta, Pikaso stvorio broznanu skulpturu Čaša apsinta, Rembo, Bodler i Mopasan su pisali o njemu, a Verlen je čak i fotografisan kako za marljivo ispija u jednom pariskom kafeu. U Francuskoj je uveden i zeleni sat svakog dana u 5 popodne, koji se smatrao za vreme ispijanja apsinta, nešto kao čaj u pet u Engleskoj. Sve u svemu, apsint je bio jedno opasno piće, a još nije sasvim sigurno zbog čega. Sastojak koji je navodno izazivao halucinacije (tujon) u apsintu je bio prisutan u tako malim količinama, da je verovatnije da su halucinacije nastale zbog konstantnog alkoholisanja, a ponekad i korišćenja drugih psihoaktivnih supstanci.
