Slabi antropički princip može poslužiti i kao argument protiv teorija o večnom stanju univerzuma (tzv. “SteadyState Theories“). Antropički argument upotrebljen protiv teorije večnog stanja može poslužiti kao moćan protiv primer onim kritikama koje odbacuju antropički princip kao praznu tautologiju.Tokom srednjeg veka,pa sve do početka dvadesetog,u kosmologiji je preovladavala slika večnog i statičnog kosmosa koji se ne menja u vremenu. Takvo viđenje kosmosa suočavalo se sa brojnim problemima, od tzv. “Olbersovog paradoksa“, pa sve do problema sa drugim zakonom termodinamike do koga bi došlo u stacionarnom večnom kosmosu. Još je Njutn uočio problem sa statičnim univerzumom.Međutim, uprkos brojnim problemima, teorija o večnom stanju je jedno vreme ostala maltene ravnopravna sa teorijom o velikom prasku.
Ipak, pored navedenih argumenata i opservacija, protiv teorija o večnom stacionarnom stanju mogu se navesti i antropički argumenti. Problem koji teorija o večnom stanju ima u pogledu
drugog zakona termodinamike može poslužiti kao veoma jak argument protiv same teorije koji uključuje slabi antropički princip, odnosno efekat opservacione selekcije.Naime, ukoliko se pitamo zašto ne opažamo stanje toplotne ravnoteže u kosmosu, odgovor može biti antropički. On glasi: ne opažamo stanje toplotne ravnoteže zato što prema drugom zakonu termodinamike u takvom stanju svaki proces razmene energije, a samim tim i metabolizam, prestaje. Naravno, u tom slučaju ne bi bio moguć ni bilo kakav oblik života.Međutim, teorija večnog stanja implicira da je takvo stanje toplotnog ekvilibrijuma već trebalo nastupiti, uzimajući u obzir činjenicu da je kosmos beskonačan u vremenu.
Ali to sigurno nije trenutno stanje vaseljene koje opažamo. Naprotiv, upravo je suprotno, zato što efekat opservacione selekcije implicira da moramo opažati vaseljenu koja još uvek nije dostigla stanje toplotne ravnoteže jer je to direktan uslov našeg opstanka. Lako je zaključiti da model večnog stanja nije adekvatan opis svemira u kome živimo. Ipak, prvi antropički argument protiv teorija o večnom stanju,formulisao je fizičar Pol Dejvis (Paul Davies) u svom radu koji je objavljen u časopisu “Nature“ juna 1978.
„Takođe postoji zanimljiv problem zašto univerzum, ukoliko je beskonačno star sa životom koji je koncentrisan u našem specifičnom području, već nije naseljen tehnološkim zajednicama neograničenog veka. Naravno, uzimajući u obzir Karterovu definiciju slabog antropičkog principa, tehnološke zajednice jesu
podklasa inteligentnih posmatrača. Antropički princip uzima u obzir ograničenja koja se odnose na kosmološke modele koji uključuju egzistenciju specijalizovanih podklasa inteligentnih posmatrača pod imenom „Tehnološke zajednice“.Naravno, vrlo lako je zaključiti da bi univerzum, ili makar naš deo kosmosa, do sada već trebao da bude kolonizovan ukoliko su napredne i tehnološki razvijene
rase imale pred sobom neograničeno vreme. Frenk Tipler je 1982 godine Dejvisov argument postavio na matematičke osnove. Antropički argument protiv teorija večnog stanja, koji je Pol Dejvis nagovestio, detaljno je izložio i elabolirao Frenk Tipler. Uzevši to u obzir možemo reći da se u svojoj modernoj formi argument
javlja kao Dejvis-Tiplerov argument.Iako su zagovornici teorije o večnom stanju(npr. Ellis) konstruisali model kosmosa koji je konačan u prostornom smislu i koji može uključiti različita svojstva, uključujući čak i pozadinsko mikrotalasno zračenje, Frenk Tipler odbacuje čitavu klasu statičnih univerzuma time što nudi princip koji može odbaciti bilo koji tip modela koji uključuje večno stanje.
“Ukoliko teorije o večnom stanju trebaju biti odbačene kao klasa to mora biti na osnovu opštih argumenata i principa. Pokazaću da se antropički princip može koristiti u opovrgavanju praktično bilo kog tipa teorije o večnom stanju.Dejvis smatra da ako usvojimo jaki antropički princip i prihvatimo da inteligentna rasa mora evoluirati u univerzumu, onda će se sigurno dogoditi da (s obzirom da je Elisov model kosmosa konačan u prostoru a beskonačan u vremenu) kosmos bude kolonizovan od strane naprednih rasa. Zaista, u svemiru koji je konačan, evolutivna stopa inteligentnih vrsta trebala bi biti konstanta koja nema nultu vrednost. Ali ako je vrednost date konstante veća od nule onda će u statičnom,prostorno konačnom kosmosu, kao što je Elisov, neke inteligentne rase odavno razviti tehnologiju svemirskih putovanja, raširivši se pri tom čitavim kosmosom slučajno onemogućivši evoluciju novih inteligentnih vrsta zauzimanjem svih niša koje bi mogle biti nastanjene od strane inteligentnih bića.Standardni model vaseljene koji implicira konačni univerzum u vremenu može objasniti problem „velike tišine.“ Dakle, problem koji upućuje na porast entropije u univerzumu može se smatrati primerom slabog antropičkog principa a drugi problem koji uključuje Dejvis-Tiplerov argument predstavlja primer upotrebe jakog principa.
Vladimir Jevtić
Ipak, pored navedenih argumenata i opservacija, protiv teorija o večnom stacionarnom stanju mogu se navesti i antropički argumenti. Problem koji teorija o večnom stanju ima u pogledu
drugog zakona termodinamike može poslužiti kao veoma jak argument protiv same teorije koji uključuje slabi antropički princip, odnosno efekat opservacione selekcije.Naime, ukoliko se pitamo zašto ne opažamo stanje toplotne ravnoteže u kosmosu, odgovor može biti antropički. On glasi: ne opažamo stanje toplotne ravnoteže zato što prema drugom zakonu termodinamike u takvom stanju svaki proces razmene energije, a samim tim i metabolizam, prestaje. Naravno, u tom slučaju ne bi bio moguć ni bilo kakav oblik života.Međutim, teorija večnog stanja implicira da je takvo stanje toplotnog ekvilibrijuma već trebalo nastupiti, uzimajući u obzir činjenicu da je kosmos beskonačan u vremenu.
Ali to sigurno nije trenutno stanje vaseljene koje opažamo. Naprotiv, upravo je suprotno, zato što efekat opservacione selekcije implicira da moramo opažati vaseljenu koja još uvek nije dostigla stanje toplotne ravnoteže jer je to direktan uslov našeg opstanka. Lako je zaključiti da model večnog stanja nije adekvatan opis svemira u kome živimo. Ipak, prvi antropički argument protiv teorija o večnom stanju,formulisao je fizičar Pol Dejvis (Paul Davies) u svom radu koji je objavljen u časopisu “Nature“ juna 1978.
„Takođe postoji zanimljiv problem zašto univerzum, ukoliko je beskonačno star sa životom koji je koncentrisan u našem specifičnom području, već nije naseljen tehnološkim zajednicama neograničenog veka. Naravno, uzimajući u obzir Karterovu definiciju slabog antropičkog principa, tehnološke zajednice jesu
podklasa inteligentnih posmatrača. Antropički princip uzima u obzir ograničenja koja se odnose na kosmološke modele koji uključuju egzistenciju specijalizovanih podklasa inteligentnih posmatrača pod imenom „Tehnološke zajednice“.Naravno, vrlo lako je zaključiti da bi univerzum, ili makar naš deo kosmosa, do sada već trebao da bude kolonizovan ukoliko su napredne i tehnološki razvijene
rase imale pred sobom neograničeno vreme. Frenk Tipler je 1982 godine Dejvisov argument postavio na matematičke osnove. Antropički argument protiv teorija večnog stanja, koji je Pol Dejvis nagovestio, detaljno je izložio i elabolirao Frenk Tipler. Uzevši to u obzir možemo reći da se u svojoj modernoj formi argument
javlja kao Dejvis-Tiplerov argument.Iako su zagovornici teorije o večnom stanju(npr. Ellis) konstruisali model kosmosa koji je konačan u prostornom smislu i koji može uključiti različita svojstva, uključujući čak i pozadinsko mikrotalasno zračenje, Frenk Tipler odbacuje čitavu klasu statičnih univerzuma time što nudi princip koji može odbaciti bilo koji tip modela koji uključuje večno stanje.
“Ukoliko teorije o večnom stanju trebaju biti odbačene kao klasa to mora biti na osnovu opštih argumenata i principa. Pokazaću da se antropički princip može koristiti u opovrgavanju praktično bilo kog tipa teorije o večnom stanju.Dejvis smatra da ako usvojimo jaki antropički princip i prihvatimo da inteligentna rasa mora evoluirati u univerzumu, onda će se sigurno dogoditi da (s obzirom da je Elisov model kosmosa konačan u prostoru a beskonačan u vremenu) kosmos bude kolonizovan od strane naprednih rasa. Zaista, u svemiru koji je konačan, evolutivna stopa inteligentnih vrsta trebala bi biti konstanta koja nema nultu vrednost. Ali ako je vrednost date konstante veća od nule onda će u statičnom,prostorno konačnom kosmosu, kao što je Elisov, neke inteligentne rase odavno razviti tehnologiju svemirskih putovanja, raširivši se pri tom čitavim kosmosom slučajno onemogućivši evoluciju novih inteligentnih vrsta zauzimanjem svih niša koje bi mogle biti nastanjene od strane inteligentnih bića.Standardni model vaseljene koji implicira konačni univerzum u vremenu može objasniti problem „velike tišine.“ Dakle, problem koji upućuje na porast entropije u univerzumu može se smatrati primerom slabog antropičkog principa a drugi problem koji uključuje Dejvis-Tiplerov argument predstavlja primer upotrebe jakog principa.
Vladimir Jevtić
