Književnost Anton Pavlovič Čehov

BUNJIN O ČEHOVU​

Čehov se rodio na obali plitkog Azovskog mora u sreskom gradiću, u to vreme zabačenom. Atmosfera ovog učmalog kraja verovatno je prilično uticala na razvoj njegove urođene melanholije. Čehovljevi tuga i pesimizam koji su ležali u osnovi njegove ličnosti, bili su posledica još i toga što je u njemu, kako mi se uvek činilo, bilo prilično nekavog istočnjačkog nasleđa – sudim po licima njegovih rođaka iz običnog sveta, po njihovim pomalo kosim i uskim očima i istaknutim jagodicama.
I on sam, sa godinama je počeo sve više i više da liči na njih, i veoma rano je ostario, i duševno i telesno, što je uobičajeno kod ljudi na istoku. Doduše, i tuberkuloza je uticala na svoj način, pa ipak ona nije bila jedini uzrok što je, iako je imao samo četrdeset godina, već počeo da liči sa svojim žućkastim i izboranim licem na veoma ostarelog Mongola.
A detinjstvo?
Malograđansko provincijsko siromaštvo porodice, ćutljiva majka, sa stisnutim i izduženim usnama, “revnostan i strogi” otac, koji je kao nekakva zver nagonio starije sinove da noćima pevaju u crkvenom horu i prisiljavao ih da do kasno uveče uvežbavaju horsko pevanje, koji je zahtevao da još od najranije mladosti sede i smenjuju jedan drugog u dućanu u svojstvu “gazdinog oka”. I najčešće je stradao Antoša – pronicljivi otac odmah je primetio njegovu savesnost i više od ostalih ga je postavljao da bude pored tezge, kada je morao negde da ode. Jedina dobra strana toga bilo je to što da nije bilo crkvenog hora i njegovog uvežbavanja, ne bi bilo ni pripovetki – O božičnim praznicima, ni Studenta, ni Svetih gora, ni Arhijereja ne bi bilo, možda, čak ni Ubistva – da nije izvanredno poznavao crkvene službe i običan verujući svet. Sedenje pak u dućanu omogućilo mu je da rano upozna ljude, učinilo ga je zrelijim, jer je dućan njegovog oca bio mesto gde su se sastajali taganrogski žitelji, seljaci iz okolnih sela i atonski monasi. Svakako da mu je pored dućana pomoglo da upozna ljude još i to što je od šesnaeste godine živeo među tuđim svetom, zarađujući sebi za hleb, a zatim je u Moskvi, još kao student, često bio u kontaktu sa drugorazrednom štampom, gde se ljudski nedostaci, pa čak i poroci, ne prikrivaju mnogo. Tu sreski nedostaci, pa čak i poroci, ne prikrivaju mnogo. Tu sredinu nazvao je “kičevščinom”, po prezimenu Petra Kičejeva “tipičnog predstavnika podmitljive drugorazredne štampe”. Pomogla mu je i profesija lekara. Gotovo od prvih godina studija počeo je leti da radi u zemskim bolnicama u Novom Jerusalimu, u Voskresenskoj. Njegov brat, Ivan Pavlovič, dobio je mesto učitelja u crkveno-parohijskoj školi. Stan se sastojao od četiri sobe, pa ga je porodica Čehovih leti posećivala.

Iz knjige Bunjin – O Čehovu
 
Čehov čita dramu "Galeb" društvu u Moskvi

"Medicina je moja zakonita žena, a književnost moja ljubavnica. Kada mi dosadi jedna, provedem noć sa drugom."
988563_559989200821218_4364728837577459222_n.jpg
 
Čehov o kulturnim ljudima:

"Oni su iskreni i plaše se laži kao vatre. Ne lažu čak ni u malim stvarima. Laž je uvreda za sagovornika i smešta ga na nižu poziciju u očima onog ko govori. Oni ne glumataju, ponašaju se na ulici isto kao i kod kuće, ne šepure se pred siromašnijim prijateljia.(...) Iz poštovanja prema tuđim ušima, radije ćute nego što govore.

Oni ne pate od plitke sujete i ne brinu za lažne dijamante kao što je poznavanje poznatih ličnosti i rukovanje sa pijanim pesnicima.(...) Istinski talentovani ljudi uvek se drže u senci međ gomilom i što dalje od svake promocije.

Ako imaju neki talenat oni ga poštuju. Žrtvuju mu odmor, žene, vino, sujetu...Ponosni su na svoj talenat. Osim toga, probirljivi su...
 
"Često se žališ da te ljudi "ne razumeju". Gete i Njutn nisu se žalili zbog toga. Hrist jeste, ali on je govorio o svojoj doktrini, a ne o sebi.
Ljudi te savršeno razumeju, a ako ti ne razumeš sebe, to nije njihova krivica."

Anton Pavlovič Čehov
 
Čehov
Ovako je govorio:

Ne možete tražiti od blata da ono ne bude blato.
Da osećate sreću bez prestanka, čak i u trenucima tuge i žalosti, treba:

a)umeti biti zadovoljni sadašnjošću i
b) uživati u saznanju da može biti i gore.

Sve znaju, i sve razumeju samo budale i aferisti.
Jedan bol uvek umanjuje drugi. Staćete mački koju boli zub na rep, i odmah će joj biti lakše.
Stotine milja prazne, jednolike, izgorele stepe, ne mogu izazvati tako duboku depresiju kao jedan dosadan čovek kada sedi, priča, i ne zna se kada će otići.
Pametne žene su uglavnom teške! Jednostavnije i bolje je živeti sa glupom ženom!
 
Čehov o sebi

„Napišite, molim vas, priču o tome kako jedan se mladić - sin seljaka, bivši bakalničar, član hora, gimnazijalac i student, koji je vaspitavan da poštuje ljude prema njihovom činu, da celiva popove u ruku i da se divi njihovim razmišljanjima,da bude zahvalan za svako parče hleba;

kog su mnogo tukli i koji je često išao u školu bez čizama, koji je i sam stalno upadao u tuče, mučio životinje i voleo da ide na ručak kod bogatih rođaka;
napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska".

Iz pisma poznatom piscu i izdavaču Alekseju Suvorinu, 7. januar 1889. godine
 
U MHAT-u je Čehov 1901. upoznao glumicu Olgu Kniper, kojom se oženio.
Međutim, sreća nije dugo potrajala.
Smrt ih je razdvojila tri godine kasnije, u leto 1904. godine.
Čehov je imao 44 godine.
Zbog tuberkoloze koja ga je mučila, pisac je sa ženom boravio na lečenju u nemačkoj banji Badenvejler.
Kada mu se stanje pogoršalo 15. jula, zatražio je da mu pozovu lekara.

Među nemačkim lekarima krajem 19. i početkom 20. veka postojalo je nepisano pravilo - ako vam je kolega bolestan i vidite da nema spasa,
dajte mu da popije malo šampanjca, objašnjava u knjizi o Čehovu britanski profesor književnosti Donald Rejfild.

Čehov je nekoliko godina pred smrt čak napisao priču Šampanjac, gde se glavni lik zbog flaše pića našao u svetu „sa one strane".

„Lekar je rekao da donesu šampanjac. Anton Pavlovič je seo...
Onda je uzeo čašu, okrenuo se licem ka meni, divno mi se osmehnuo i rekao kako dugo nije pio šampanjac.
„Polako je iskapio čašu, tiho se okrenuo na levi bok i utihnuo zauvek", opisala je Olga Kniper-Čehova poslednje minute supruga, navodi Rejfild.

Čehov je sahranjen na Novodevičjem groblju u Moskvi.
„Bila sam ti danas na grobu", kaže njegova udovica u dnevničkom zapisu od 27. avgusta 1904.
„Sumrak, oko sedam sati. Tiho je, lepo, čuju se samo ptice".
 
Nina:
Čehov o sebi

„Napišite, molim vas, priču o tome kako jedan se mladić - sin seljaka, bivši bakalničar, član hora, gimnazijalac i student, koji je vaspitavan da poštuje ljude prema njihovom činu, da celiva popove u ruku i da se divi njihovim razmišljanjima,da bude zahvalan za svako parče hleba;

kog su mnogo tukli i koji je često išao u školu bez čizama, koji je i sam stalno upadao u tuče, mučio životinje i voleo da ide na ručak kod bogatih rođaka;
napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska".

Iz pisma poznatom piscu i izdavaču Alekseju Suvorinu, 7. januar 1889. godine
Kliknite za proširenje...
nastavak :

Napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska".
Možda se, baš iz osećaja pretrpljene nepravde, u zrelom dobu trudio da pomogne onima koji su se našli u nevolji, ali i da delima učini čitaoce osetljivijim na tuđu patnju.
Rešio je da postane lekar.
Sa devetnaest je upisao medicinu u Moskvi i pridružio se porodici.
Kada je počeo da radi, često je lečio besplatno.
„Za celo leto imao sam nekoliko stotina pacijenata, a zaradio sam samo jednu rublju", vajka se Čehov u pismu još jednom poznatom ruskom piscu Nikolaju Lejkinu 14. septembra 1885. godine.
 
"Možete biti zadivljeni Tolstojevim umom.
Diviti se suptilnosti Puškina.
Ceniti moralna traganja Dostojevskog.
Gogoljev humor. I tako dalje.
Ali ja želim da ličim samo na Čehova."

Sergej Dovlatov
 
Čehov pored toga što je bio veliki pisac, bio je i veliki čovek.

Za 44 godine života, od kojih je polovinu bolovao od tuberkuloze koja ga je i odvela u smrt, pisac nije samo napisao čuvena dela (20 tomova svetski proslavljene proze), već je i uradio mnogo dobrih dela, između ostalog:
- Sagradio je četiri seoske škole, zvonik, vatrogasnu stanicu za seljake, put do Lopasnje-suprotstavljajući se pasivnom otporu zemstva, uobraženosti izvođača radova i ravnodušnosti seljaka.
- Osnovao je u Taganrogu javnu biblioteku i poklonio joj preko 2000 svojih knjiga; tokom 14 godina neprestano je dopunjavao.
- Dok je živeo u Melihovu, svake godine je kao lekar primao više od hiljadu bolesnih seljaka sasvim besplatno i snabdevao svakog od njih lekovima.
- U vreme kolere, u svojstvu sreskog lekara ,sam, bez pomoćnika, opsluživao je 25 sela.
- Izveo je herojsko putovanje na ostrvo Sahalin, sam je uradio popis celog naselja na ostrvu, napisao knjigu „Ostrvo Sahalin“ dokazavši brojevima i činjenicama da je prinudni rad u carstvu „bezvredno pražnjenje imućnih i sitih nad obespravljenom ljudskom ličnošću.“
- Pomagao je hiljadama ljudi (sadržaj mnogih pisama Čehovu u katalogu sabranih dela formulisani su ovako: „Zahvalnost za dobijeni novac ...“, „Zahvalnost za posredovanje u dobijanju posla...“, „Zahvalnost za trud oko pasoša...“ itd ).
- U razorenom Melihovu posadio je oko hiljadu stabala višnje i zasejao ogoljene šumske parcele jelama, klenovima,borovima,hrastovima, arišima; na spaljenoj prašnjavoj zemlji na Krimu posadio je trešnje, palme, kiparise, jorgovane, višnje, dudove, ribizle i predivan cvetnjak.
To su samo neka od dobrih dela velikog Antona Pavloviča Čehova.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top