Antologija poezije američkih crnaca

[Lada]

Terens Hejs (1971) je američki pesnik. Rođen je u Kolumbiji, Južna Karolina. Studije kreativnog pisanja završio je na Koker koleždu i Univerzitetu u Pitsburgu. Bio je profesor kreativnog pisanja na Karnegi Melon Univerzitetu, Univerzitetu u Pitsburgu, a trentno predaje na Njujork Univerzitetu. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, kao što su Mekartur, Nacionalna nagrada za knjigu poezije, Pegazus nagrada za književnu kritiku itd. Objavio je sedam knjiga poezije: American Sonnets for My Past And Future Assassin (2018), How to Be Drawn (2015), Lighthead (2010), Wind in a Box (2006), Muscular music. Reprint (2006), Hip Logic (2002), Muscular music (1999); i knjigu eseja To Float In The Space Between: Drawings and Essays in Conversation with Etheridge Knight (2018)

 

[Lada]

Neka blistava nevolja
(Za Beti Šabaz)
–
Čak ni sutrašnje jutro nas ne može spasiti –
——–Čak ni ovaj veličanstveni američki prostor,
Zvezdan i beo poput palate ne može me spasiti
–
——–Ili kuća u plamenu motori reže
Žure da polivaju zavese vijore na prozorima
——–Poput kose crna žena je zaključana
–
U blistavom snu – Ništa od toga.
——–Da, iako koračam kroz ovu kamenu
Dolinu što se odmotava, neću se bojati zla. Da li da pratim
–
——–Sirenu, ljude sa crvenim kapama
I crevima – anđele na kočijama,
——–Razjapljeni dim tamo –
–
Odmah preko brda; neke blistave nevolje?
——–Zašto ne bi buktala, blještava zvezdo? Bojim se da me ni zlo
Ni dobro neće voditi. Samo ova noć
–
——–Koja mi uzima oči, a ovi udovi
Otkrivaju svoje tajne,
——–Mlade se kraste ljušte sa rana
–
Kako inače to da kažem? Lišće
——–pada. Tri kvarta odavde
Plamen, a negde drugde dete
–
——–Belih dlanova koje ga je započelo. Da li vidiš
Kako dim i odsustvo mogu da oduvaju
——–Srce sa grane? Nedelja se završila.
–
Jesen je. Samo grešnici mekih dlanova.
——–I sladunjavi mesec: tužaljka
Sirene tu preko brda, blistavo nebo,
–
——–Crni udovi naspram njega.
Gde li je moj pastir i njegov štap?
——–Da, iako koračam … Gde god
–
Ova se noć zaputila i pratiću je,
——–Gde god da idem, već sam bio.
–

 

[Lada]

Američki sonet za Vandu C.
–
Ona koju poznajem zna zašto sve te umorne devojke privlačnih kostiju
Uzvikuju u pravcu u kome bi mesec trebalo da bude i trepavicom stiska
Njegovu lakoću. Niko je ne vidi bez obruča što blješte u njenim
Ušima jer niko ne vidi. Preko njenih grudi ona kaže da je tetovaža
POVEDI ME TAMO GDE MI JE VRELA KRV i želim da budem tu
Gde sam njen sin, sapet u crnilu dok odmotavam smirenost
Noći i dopuštam da ista krv i u meni plamti. U bombi njene kose:
Šrapneli puni groma; u njenim ustima: prsti nekog nereda,
Neko dovoljo lud da je voli ludo. Ko nije mogao da čuje
Muziku nije slušao – i kada to kažem kao da tvrdim
Da je elegija. Što se rimuje, zbog nje, sa efigija. Zbog nje,
Kada nema dima nema ni žurke. Mislim da tebe, gđice Rusvaj,
Svake nedelje. Mislim na tebe u ponedeljak. Mislim kako bacaš bol
Tamo gde bi mesec trebalo da bude i stupaš u našu tamu, smireno.
–

 

[Lada]

Američki soneti za mog prošlog i budućeg ubicu
[„Verovatno suton čini crnaštvo opasnim“]
–
Verovatno suton čini crnaštvo opasnom
Tamom. Verovatno su svi moji susreti
Egzistencijalni paprikaš. Drugim rečima,
Crnja može da preživi. Nešto se desilo
U Senfordu, nešto se desilo u Fergusonu
I Bruklinu & Čarlstonu, nešto se desilo
U Čikagu & Klivlendu & Baltimoru & dešava se
Skoro svuda u ovoj zemlji svaki dan.
Verovantno je neko plen u svim našim susretima.
Nećeš to priznati. Živa imena su kao imena
U grobovima. Verovatno suton čini crnaštvo
Tamnim. I kapijom. Verovatno se tamno plava koža
Crnog čoveka slaže sa tamno plavom kožom
Njegovog sina kao što se jedan suton slaže sa drugim.

 

[Lada]

Američki soneti za mog prošlog i budućeg ubicu
[„Zaključavam te u američki sonet koji je delom zatvor“]
–
Zaključavam te u američki sonet koji je delom zatvor
A delom sigurna soba, malo sklonište u zapaljenoj kući.
Zaključavam te u formu koja je delom muzička kutija, delom mašina
Za mlevenje mesa koja razdvaja pesmu ptice od kostiju.
Zaključavam tvoju ličnost u rvački zahvat koji te baca u san
Dok tvoje bolje sopstvo gleda sa tribina.
Pravim od tebe džim & krou ovde. Kao vrana
Zarobljena jedne noći među senkama sale za fizičko
Prolaziš kroz predivnu katarzu. Kao sala za fizičko osećaš izmet
Vrane koji pada po tvom parketu poput zvezda
Padalica sa postera srednjoškolskih navijača na tvojim zidovima.
Spremam ti kutiju tame sa pticom u srcu.
Volte akustike, intstinkta & metafore. Nije dovoljno
Voleti te. Nije dovoljno priželjkivati tvoju propast.

 

[Lada]

Američki soneti za mog prošlog i budućeg ubicu
[„Unutar mene je crnooka životinja“]
–
Unutar mene je crnooka životinja
Što se naslanja na stajsku pregradu. Kao da bi ptica
Mogla da naraste a da prvo ne polomi ljusku.
Kao da bi lepet hiljade crnih
Ptica koji pokreće oluju mogao da se zadrži
U ljusci. Unutar mene je ogroman crni
Bik sabijen toliko da može da stane u
Stoper pirsinga na bradavici. Nameravam da ostavim
Zapis o svojim rascepima. Vaspitao me je
Predivan čovek. Voleo sam njegovo shvatanje vremena.
Majka je oblikovala moje shvatanje prostora.
Da li bi radije proveo ostatak večnosti
Začuđujući svojim divljim krilma kavez ili
Sa svojim dobrim stopalima zaglavljenim u blatu.

 

[Lada]

Američki soneti za mog prošlog i budućeg ubicu
[„Zašto me smaraš smrdljiva mala ljušturo“]
–
Zašto me smaraš smrdljiva mala ljušturo
Mošusa, sabranosti & odlučivanja dok puziš preko razloga
I svojine koju jesam & nisam dodirnuo?
Ukoliko ne uspem sa insekticidom, molim se za crnog dečaka
Koji će te podići do plamena sa prokletim štipaljkama
Sve dok se milosrđe ne uzdigne & nestane. Malena si poput
Mucave kapljice tečnosti – mleka, mašinskog ulja,
Sperme, krvi. Da, opasni šmekeru, ti si taj dragulj
U dršci čepa za dupe, ušuškan između
Užitka & gađenja. Ti si miris truleži u srcu
Vođenja ljubavi. Meso unutar tvog egzoskeleta
Nežno je poput Isusa. Neruda je pisao o „bradavici
Što prosipa miris po zemlji“. Jeste, ti si miris, skoro
Neprimetna oda smrti, bedna, smrdljiva smrdibuba.
–

 

[Lada]

Mistični odskok
–
Čak i ako voliš reket uspona,
sigurno znaš kakvim te moć ostavlja.
Ko na ovoj visini tona uostalom ima vremena za meditaciju?
more ozidano građevinama. Nedostaje mi
tišina, a tebi? Kada sam rekao: „***** jelena
sa rogovima umotanog u krzno“, to je zato
što sam video lica predsednika stisnuta u pesnicu.
Da sam glavni, znao bih kako da popravim
svet: besplatno zdravstvo, ili barem higijenski pregledi,
i trajna ljubav prema apstraktnom.
Kada sam rekao: „Čitava istorija je sačuvana za nas“,
to je zato što sam se rugao emancipovanom nebu.
Da li zaplačeš kad čuješ himnu? Kada sam pitao
Boga da li će dete robova umreti
kao rob, rekao mi je: „To je nesumnjivo, poput kamena
što se kotrlja niz padinu“. Zato nisam hrišćanin.
–

 

[Lada]

Zašto je zato​

zato što mi tvoj ženski miris raskriva svoje
latice jednu za drugom –
zato što tvoja bedra sažižu moje noći –
zato što tvoje šake ustalasavaju vodu mog tela –
a tvoja usta dodaju začine mom imenu –
zato me i prisvajaš tako lako –
presavijenog kao novčanicu od jednog dolara –
skrivenu u tvojim grudima –
Džon Rendal (Jon Randall)

 

[Lada]

Udvaram se zalasku sunca​

Craig Mott, za Lengstona Hjuza​

Čudo jedno kol’ko smo potrebni jedni drugima.
Recimo, Bobi, moj najmlađi sin, što stalno pravi
gužvu.
Svira ti taj u gitaru, i peva, i sve tako.
Voli da uzme tanjir i da večera sam
na tremu ispred kuće. „Roberte Frenkline, zar
baš nikad
ne možeš da večeraš sa svojom porodicom?“
„Zaboga, mama,
pa znaš da se udvaram zalasku sunca.“
Udvara se zalasku sunca! Ma, jesi l’ ikad čuo takvu
glupost?
Činilo nam se zato – neće od njega biti niko i
ništa.
K’o što bi rek’o stari: „Bogme, taj nije na mene i
na moje!“
A onda je jedne večeri sneg poč’o tako gadno da veje
da smo svi bili na tri ćoška, sve smo se nešto
koškali oko sitnica,
kad nas Bobi pozva u dnevnu sobu. I poče ti taj
momak da peva i da svira,
Bogovski! Da peva o zalasku sunca, i o
Čiči Baksuzu što ima da se pakuje i da se tornja iz
kuće.
Ni pet ni šest! I da znaš, niko od nas
nikada neće zaboraviti kako nas je taj momak
pozv’o
da svi dođemo u dnevnu sobu, te večeri
kada je bilo tako hladno da nas je i sam vetar
nazivao crnjama.
Čudo jedno kol’ko smo potrebni jedni drugima.

 

[Lada]

Ljupka ljubav, Gvendolin Bruks​

Nek bude kraj staze. U hodniku nek bude,
Gde nastojnik dobacuje uvrede i gadne misli
Ne bi li uprljao zumbulsku tamu kada bismo se stisli
I zaigrali dok nam se opale latice nude.
Nek bude na stepeništu, na drvenom sanduku, gde si me bacio, plah,
Gde si mi poljupcem izgrebao lice,
Poželeo me, pa me pustio posle te klice
Pećinske nežnosti, i osmehom zbrisao naš strah.
Takvo je nasleđe ljupke ljubavi naše
U pelenama. Nije k’o Ona druga, koja daše
Svoj sjaj najdraže zvezde, k’o svojoj kćeri.
Ne mare za nju ni mudraci. Hajdemo sad, trčeći.
Dolaze neki. Ne smeju nas ovde zateći,
Bez opravdanja, u ovoj napetoj atmosferi.

Kad zaboraviš nedelju

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom,
A naročito
Kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne
I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljena priprostim starim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim i sretna sam…
I kad ponedeljak ne bi trebao nikada doći!
Kad to zaboraviš, kažem…
I kako si psovao kad bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zazvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak
To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog
Mastilom na jugozapadnom uglu na
Nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s pirinčom i salata,
Pa raženi hleb i čaj, i kolači s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš…
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe,
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteno u nedeljno svežoj posteljini,
I nežno se slivali jedno u drugo…
Kad, kažem, zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.

Stari bračni par

Ipak ni reči nisu rekli u gustoj tami.
ptice su celog jutra veselo cvrkutale.
On je video parove kako šetaju sami.
A ona je čula mnoge prijatne vesti male.
Bilo je doba za ljubav. Bila je ponoć. Maj.
Ipak ni reči nisu rekli u gustoj tami.

Martin Luter King Ml.

Jedan je čovek krenuo s darovima.
Bio je pesma u prozi.
Bio je tragična blagost.
Bio je topla svirka.
Pokuša da zaleči žive vulkane
Sada pepeo njegov
čita Zemljinu kuglu.
San njegov još bi da miropomaže
barikade vere i savlađivanja.
Njegova reč još progoreva središte Sunca
nad hiljadama i
stotinama hiljada.
Reč beše Pravda. I bi izgovorena.
I biće govorena.
I biće ostvarena.

Bal slikara i modela

Čuda ne zbunjuju. Nazivamo ih tako
I tačka. Ali nas iznenađuju
Obične stvari. Krotko prihvataju imena
Koja im dajemo, i zadržavaju ih. Onda, sa olakšanjem,
Upuštamo se u dalje tričarije. Ali, iza
Naših leđa one se menjaju. Otkud smo mogli znati.

 

[Baudrillard]

Crnac

Ja sam crnac:
Crn kao što je crna noć.
Crn kao najveće dubine moje Afrike.
Bio sam rob:
Cezar mi je dopustio da metem njegove pragove.
A čistio sam i čizme Vašingtonove.
Bio sam teglilac:
Pod rukama mojim su rasle piramide.
A miješao sam i malter za gradnje Volstvortove.
Bio sam pevač:
Od Afrike pa sve do Džordžije
Prenosio sam svoje setne tužaljke.
I udarao naše regtajme.
Bio sam zlopatnik:
Beligijanci su mi sekli u Kongu udove.
A danas me linčuju u Teksasu.
Ja sam crnac
Crn kao što je crna noć.
Crn kao najveće dubine moje Afrike.

Lengston Hjuz

 

[Lada]

Američka poezija je nakon Drugog svetskog rata postala izuzetno uticajna, kako u kapitalističkom tako i u socijalističkom bloku. Posebno je njeno prisustvo bilo vidljivo u socijalističkoj Jugoslaviji. Američki pesnici su dolazili u Jugoslaviju i nastupali na festivalima i čitanjima poezije, i uspostavljali prijateljske odnose sa pesnicima. Svoja iskustva su zapisivali u esejima ili u pesmama, a kasnije i u memoarima. Takođe, jugoslavenski pesnici odlazili su u SAD, proučavali su američku kulturu, istraživali bogatu pesničku scenu, i o tome pisali u esejima i pesmama. Dok su američki pesnici u poeziji beležili iskustvo boravka u sasvim drugačijim političkom i društvenom kontekstu socijalističke otvorene zemlje, prevođenje njihove poezije postalo je alatka za transformisanje lokalnih, jugoslovenskih, pesnički praksi. Ali, treba istaći da je recepcija poezije uvek aktivan proces asimilacije i hibridizacije.

U ovoj međusobnoj razmeni, posebno mesto zauzima bit poezija. Ona je značajan deo američke kontrakulture. Njen nekonformistički duh iskazivao se u samoj poeziji i u esejima koji su pesnici pisali, što je na internacionalnoj sceni uticalo na promenu pisanja i mišljenja o poeziji. Bit poezija je značajna i zbog toga što je bila povezana sa američkom popularnom kulturom koja se internacionalno širila i ulazila i u prostore socijalističkih društava. Bila je u centru pažnje, jer je uticala na to da se jugoslovenske poezija iz temelja promeni, kao što je u svakodnevni život unosila nove ideje o transformaciji svakodnevice i života u njoj.

Intenzivna interakcija nastavila se i nakon raspada socijalističke Jugoslavije. Nove generacije postjugoslovenskih pesnika i pesnikinja se u svojim tekstovima i prevodima i dalje bave američkom poezijom.

 

[Lada]

Prevratnička antologija Donalda Alena The New American Poetry, objavljena 1960, kanonizovala je antiakademsku američku poeziju. U njoj su bili zastupljeni pesnici njujorške škole, Blek Mauntin koledža, Renesanse San Franciska, itd, ali bit poezija je postala najpopularnija i najprevođenija. Recepcija bit poezije, ali i njujorške škole a znatno kasnije i jezičke poezije i feminističke poezije, odvijala se u dva talasa. Prvi talas, od 60-ih do 1989. odigravao se u doba Hladnog rata i u najvećoj meri je vezan za bit poeziju.

Američku poeziju prevode Vojo Šindolić, Vladislav Bajac, Nina Živančević, Vojislav Despotov, Mark Ogen, Bogomil Gjuzel, Vladimir Kopicl, Hamdija Demirović, Sibila Petlevski, Dubravka Đurić, i mnogi drugi. Rana poezija Tomaža Šalamuna, Nine Živančević, Voje Šindolića, Vladimira Kopicla i Ivane Milankov, obeležena je uticajem bit poezije. U kultnom zagrebačkom časopisu Quorumu iz 80-ih bit poezija je bila prevođena i uticala je na pesničku produkciju kvorumaša i svih suradnika iz cele Jugoslavije.

Drugi talas uticaja se odvija u kontekstu pada Berlinskog zida, pada komunizma i raspada socijalističke Jugoslavije. Nova američka poezija, posebno njujorška škola i bit poezija postaju globalno uticajne. U Sloveniji pesnici nove generacije poput Uroša Zupana, Gregora Podnara i Primoža Čučnika pišu o američkoj poeziji, prevode je i pišu pod uticajem američke poezije. U Srbiji su za američku poeziju zainteresovani pesnikinja Natalija Marković i pesnici Vladimir Stojnić i Bojan Savić Ostojić, a u Crnoj Gori pesnik Vladimir Đurišić.

Afroamerički pesnik Klarens Mejdžor je 1975. bio gost Struških večeri poezije, na kojima se slavio pokret nesvrstanih. Te godine laureat je bio Leopold Sedar Sengor, a gosti su bili i brojni pesnici iz Trećeg sveta.

Alen Ginzberg i Piter Orlovski su 1980. došli u Jugoslaviju i nastupali su na književnim večerima sa Vladislavom Bajcem, Vojom Šindolićem, Ninom Živančević i Ivanom Milankov. U brojnim časopisima širom zemlje objavljeni su tematski blokovi povećeni bitnicima, kao i antologije i zbirke pesama.

Alen Ginzberg je 1986. dobio Zlatni venac Struških večeri poezije. Sa njim su u Strugi, između ostalih, Nina Živančević i Vojo Šindolić. Ginzberg je 1993. nastupio u Beogradu osudivši nacionalizam i ratove u bivšoj Jugoslaviji.

Džerom Rotenberg 1982. dolazi u Jugoslaviju i svojim konceptom etnopoetike utiče na lokalno zanimanje za usmene poezije širom sveta. Kao rezultat interakcije sa njim, 1988. izlazi Antologija prvobitne poezije koju realizuje Nina Živančević sa nekoliko prevodilaca.

Prisustvo i značaj američke poezije vidljiv je po broju objavljenih antologija u Jugoslaviji ali i nakon njenog raspada. Od antologije Ivana Slamniga i Antuna Šoljana, Američka lirika iz 1952. i antologije Iz savremene poezije američkih crnaca Dragoslava Antića iz 1954. do 2003. antologije američke poezije prate kako se ona vremenom menja, a pesnici i pesnikinje koje ih koncipiraju i prevode, čine to s obzirom na sopstvene poetičke pozicije.

U kultnoj antologiji Trip: vodič kroz savremenu američku poeziju (1983) Vladislava Bajca i Vladimira Kopicla, predstavljeni su pesnici i pesnikinje različitih struja narativne poezije. Raspon je obuhvatio bit pesnike, pesnike njujorške škole, feminističke pesnikinje i pesnike/pesnikinje koji su delovali u Pokretu crnih umetnosti (Black Arts Movement).

Od početka 90-ih značajna je recepcija feminističke i lezbejske poezije. Prvi prevodi su se pojavili u beogradskim Feminističkim sveskama. Poezija u antologiji Trip i u Feminističkim sveskama bila je dekontekstualizovana kako bi u novoj jezičkoj sredini generisala specifično polje lokalne pesničke proizvodnje, odnosno atmosferu u kojoj nastaje lokalni feministički i lezbejski pokret.

Recepcija jezičke poezije počinje 1987. prevodima i intervjuima Nine Živančević. Jezičku poeziju zatim prevode Sibila Petlevski i Dubravka Đurić, koja se jezičkom poezijom bavi i u teorijskim tekstovima.

 

[Lada]