Гамбино
Elita
- Poruka
- 18.630
„Антифашизам без суштине“
У Србији свака власт узима из корпуса вредности антифашизма оне делове који јој одговарају, каже историчар Миливој Бешлин за ДW поводом начина на који се у Србији прославља Дан победе – као да се слави руска победа.
ДW: Шетња Бесмртног пука у Београду, а дан касније велика војна парада у Нишу. Како Вам изгледа начин на који се у Србији слави Дан победе?
Миливој Бешлин: Још од слома социјализма је антифашизам у Србији очишћен од суштинских карактеристика и употребљен у дневно-политичке сврхе. Овде је заправо свака власт – и деведесетих, и после 2000. и ови данас – узимала из корпуса вредности антифашизма само оне делове који јој одговарају. Све што је била поука глобално познате и признате победе југословенских партизана, чиме је Југославија дала велики допринос антифашистичкој победи у читавом свету, данас је сведено само на одређену врсту подаништва према Русији. Као да Србија и све остале постјугословенске државе нису имали аутентични допринос тој победи.
Као да су победили неки Руси и неки Срби, без партизана и контекста?
Не само без контекста, него као да није било наше аутентичне победе већ да је то само крак руске победе над фашизмом, што није тачно. Југославија је имала један антифашистички покрет – не као што историографија овде често тврди да је Србија имала два – он је био аутентичан и, уз наравно помоћ Црвене армије, Југославија се ослободила сопственим снагама и дала допринос глобалној победи. Данас се то ниподаштава и Србија не жели да слави своју него руску победу над фашизмом.
У чему то видите?
Рецимо по том Бесмртном пуку који је пропагандна манифестација Путиновог режима, веома перфидно смишљена. Он рачуна управо на десничарске снаге у Европи славећи победу над фашизмом. Кад видите костимографију, то никако не личи на људе који су победили фашизам већ управо на нешто супротно. Наравно, контекст је у Србији потпуно измењен и национализован и представља се као победа, као што кажете, некакве српске и руске војске. Нити је било српске нити је било руске војске, биле су југословенска и совјетска.
Како гледате на војну параду и ту врсту милитаризоване прославе? То није често у западној хемисфери којој би Србија да припада.
Једно је војна парада коју прави држава – и она је у совјетској па касније у руској традицији. То јесте доста неоуобичајено и опет је преношење руских искустава на Србију. Друга врста милитаризације друштва иде кроз тај Бесмртни пук, то је опасна ствар. Ту ће у славу антифашизма да марширају десничари. Тако се легитимишу они који би имали најмање права да причају о антифашизму.
У време Хладног рата је презентација оружја била намењена страној и домаћој публици. Председник Вучић поносно најављује авионе, специјалне јединице… коме се показују свеже префарбани тенкови и нове униформе?
То је гротеска имајући у виду да је Србија окружена државама НАТО или онима које су на путу да постану део тог савеза. Зато мислим да је то упућено домаћој јавности. Вероватно има и функцију у преговорима о Косову и зато није случајно да је парада из престонице померена у Ниш да би се тиме послала порука косовским Албанцима и ваљда ојачала позиција Србије у преговорима.
Миливој Беслин
Миливој Бешлин
Нема мало оних који ће ослобођење и победу над фашизмом данас назвати почетком комунистичке окупације – слично је и у Хрватској.
Славити победу над фашизмом у друштву које је пре само неколико дана јуришало на албанске пекаре…
Није јуришало друштво, него нека група људи којих није било превише.
Добро, то је тачно, није их било много, али није баш било ни много оних који су се томе противили. Али видели смо и како су провладини медији извештавали. То говори да овде постоји потенцијал за десничарске покрете и свака прича о антифашизму је лишена суштинских карактеристика.
А када питате за 1945, тако је, и овде и у Хрватској и другде где су национализми владајуће идеологије потребно је антифашизам преиначити, национализовати, извући из суштинског контекста – да је он корпус вредности левице, да су антифашистички рат водили комунисти, да је на крају победила Комунистичка партија. Ту везу антифашизма и комунизма односно социјализма овде је направила историја. Немогуће је деидеологизовати југословенски антифашизам што се покушава.
У Србији се са свих страна лако гађа оптужбама за фашизам, то је део дневног политикантства. Видите ли Ви фашизам или фашистоидно у Србији данас?
Врло је опасно када и власт и опозиција олако оптужују једни друге за фашизам. У земљи где је фашизам владајућа идеологија стално имате тенденцију да се фашизам некако нормализује. Тај потенцијал видим и у нашем и у околним друштвима. Ово што постоји на политичкој сцени су или националистичке или ултра-конзервативне политичке странке – заиста не видим јасне фашистичке организације које би биле битне у мејнстриму. Зато је непримерено кад једни и други шире оптужбе за фашизам јер се на тај начин фашизам банализује. Када сте онда стварно суочени са њим – као у случају из Борче – онда се то чини као неки нормалан део политичког спектра.
Ако кажете да нема фашизма у мејнстриму, како онда треба да изгледа антифашизам?
Тешко питање. Антифашизам би заправо морао бити корпус вредности левице, да води рачуна о људским правима, једнакости људи, да буде осетљив на велику економску неједнакост која данас постоји у Србији, на сваку врсту националне мржње која се често манифестује. То су све биле вредности антифашизма пре неколико деценија, морале би бити и данас.
*Миливој Бешлин, 1979, је доктор историјских наука. Ради као научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију. У својим стручним радовима је, између осталог, истраживао политичку и друштвену историју социјалистичке Југославије, студиј национализма, национално питање у Србији у другој половини 20. века, проблем антифашизма и историјског ревизионизма и аутономију Војводине у југословенском федерализму.
https://www.dw.com/sr/antifašizam-bez-suštine/a-48652330
Па добро, замислите да немамо добре везе са Русијом, не би имали ни тај један једини дан који је посвећен антифашизму.
Ко је био у Москви, могао је да види на стотине цркава и храмова, али и доста споменика који су посвећени Лењину и антифашистичкој борби.
Они нису попут нас рушили своје црвене споменике, очигледно је да се они не стиде своје прошлости.
У Србији свака власт узима из корпуса вредности антифашизма оне делове који јој одговарају, каже историчар Миливој Бешлин за ДW поводом начина на који се у Србији прославља Дан победе – као да се слави руска победа.
ДW: Шетња Бесмртног пука у Београду, а дан касније велика војна парада у Нишу. Како Вам изгледа начин на који се у Србији слави Дан победе?
Миливој Бешлин: Још од слома социјализма је антифашизам у Србији очишћен од суштинских карактеристика и употребљен у дневно-политичке сврхе. Овде је заправо свака власт – и деведесетих, и после 2000. и ови данас – узимала из корпуса вредности антифашизма само оне делове који јој одговарају. Све што је била поука глобално познате и признате победе југословенских партизана, чиме је Југославија дала велики допринос антифашистичкој победи у читавом свету, данас је сведено само на одређену врсту подаништва према Русији. Као да Србија и све остале постјугословенске државе нису имали аутентични допринос тој победи.
Као да су победили неки Руси и неки Срби, без партизана и контекста?
Не само без контекста, него као да није било наше аутентичне победе већ да је то само крак руске победе над фашизмом, што није тачно. Југославија је имала један антифашистички покрет – не као што историографија овде често тврди да је Србија имала два – он је био аутентичан и, уз наравно помоћ Црвене армије, Југославија се ослободила сопственим снагама и дала допринос глобалној победи. Данас се то ниподаштава и Србија не жели да слави своју него руску победу над фашизмом.
У чему то видите?
Рецимо по том Бесмртном пуку који је пропагандна манифестација Путиновог режима, веома перфидно смишљена. Он рачуна управо на десничарске снаге у Европи славећи победу над фашизмом. Кад видите костимографију, то никако не личи на људе који су победили фашизам већ управо на нешто супротно. Наравно, контекст је у Србији потпуно измењен и национализован и представља се као победа, као што кажете, некакве српске и руске војске. Нити је било српске нити је било руске војске, биле су југословенска и совјетска.
Како гледате на војну параду и ту врсту милитаризоване прославе? То није често у западној хемисфери којој би Србија да припада.
Једно је војна парада коју прави држава – и она је у совјетској па касније у руској традицији. То јесте доста неоуобичајено и опет је преношење руских искустава на Србију. Друга врста милитаризације друштва иде кроз тај Бесмртни пук, то је опасна ствар. Ту ће у славу антифашизма да марширају десничари. Тако се легитимишу они који би имали најмање права да причају о антифашизму.
У време Хладног рата је презентација оружја била намењена страној и домаћој публици. Председник Вучић поносно најављује авионе, специјалне јединице… коме се показују свеже префарбани тенкови и нове униформе?
То је гротеска имајући у виду да је Србија окружена државама НАТО или онима које су на путу да постану део тог савеза. Зато мислим да је то упућено домаћој јавности. Вероватно има и функцију у преговорима о Косову и зато није случајно да је парада из престонице померена у Ниш да би се тиме послала порука косовским Албанцима и ваљда ојачала позиција Србије у преговорима.
Миливој Беслин
Миливој Бешлин
Нема мало оних који ће ослобођење и победу над фашизмом данас назвати почетком комунистичке окупације – слично је и у Хрватској.
Славити победу над фашизмом у друштву које је пре само неколико дана јуришало на албанске пекаре…
Није јуришало друштво, него нека група људи којих није било превише.
Добро, то је тачно, није их било много, али није баш било ни много оних који су се томе противили. Али видели смо и како су провладини медији извештавали. То говори да овде постоји потенцијал за десничарске покрете и свака прича о антифашизму је лишена суштинских карактеристика.
А када питате за 1945, тако је, и овде и у Хрватској и другде где су национализми владајуће идеологије потребно је антифашизам преиначити, национализовати, извући из суштинског контекста – да је он корпус вредности левице, да су антифашистички рат водили комунисти, да је на крају победила Комунистичка партија. Ту везу антифашизма и комунизма односно социјализма овде је направила историја. Немогуће је деидеологизовати југословенски антифашизам што се покушава.
У Србији се са свих страна лако гађа оптужбама за фашизам, то је део дневног политикантства. Видите ли Ви фашизам или фашистоидно у Србији данас?
Врло је опасно када и власт и опозиција олако оптужују једни друге за фашизам. У земљи где је фашизам владајућа идеологија стално имате тенденцију да се фашизам некако нормализује. Тај потенцијал видим и у нашем и у околним друштвима. Ово што постоји на политичкој сцени су или националистичке или ултра-конзервативне политичке странке – заиста не видим јасне фашистичке организације које би биле битне у мејнстриму. Зато је непримерено кад једни и други шире оптужбе за фашизам јер се на тај начин фашизам банализује. Када сте онда стварно суочени са њим – као у случају из Борче – онда се то чини као неки нормалан део политичког спектра.
Ако кажете да нема фашизма у мејнстриму, како онда треба да изгледа антифашизам?
Тешко питање. Антифашизам би заправо морао бити корпус вредности левице, да води рачуна о људским правима, једнакости људи, да буде осетљив на велику економску неједнакост која данас постоји у Србији, на сваку врсту националне мржње која се често манифестује. То су све биле вредности антифашизма пре неколико деценија, морале би бити и данас.
*Миливој Бешлин, 1979, је доктор историјских наука. Ради као научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију. У својим стручним радовима је, између осталог, истраживао политичку и друштвену историју социјалистичке Југославије, студиј национализма, национално питање у Србији у другој половини 20. века, проблем антифашизма и историјског ревизионизма и аутономију Војводине у југословенском федерализму.
https://www.dw.com/sr/antifašizam-bez-suštine/a-48652330
Па добро, замислите да немамо добре везе са Русијом, не би имали ни тај један једини дан који је посвећен антифашизму.
Ко је био у Москви, могао је да види на стотине цркава и храмова, али и доста споменика који су посвећени Лењину и антифашистичкој борби.
Они нису попут нас рушили своје црвене споменике, очигледно је да се они не стиде своје прошлости.
