Hvala,ali moram tako.Ne želim sebi jednog dana da kažem da nisam sve ili dovoljno uradio,da bih spasao majku.
Svasta je prozivela,ja sam sin jedinac,a otac mi je umro, njoj na rukama,kada je imao 40 godina.
Tada se i zaratilo u kraju gde sam živeo,i morao sam otići na ratište.Ona je ostala sama,čekajući me i strahujući za moj život.
Povremeno sam dolazio kući,i primećivao sam tu njenu tugu,povlaćila se sve više u sebe i potonula.
Vremenom je postala biljka,koja ne zna da ustane,jede,guta,obavlja nuždu...Nisam mogao to da gledam,rizikovao sam i da izgubim posao,a nisam želeo da je uspavaju u nekom privatnom domu.Prelomio sam i ...
Teško mi jeste.Ustanem ujutro u 5h.Dam joj lekove,odem na posao.Vratim se,skuvam nešto (nateram je da mi pomogne),ručamo i idemo u šetnju.
Bude nervozna,stalno kuka da ne može,ali ja je svaki dan vodim koji metar dalje.Znam da to joj produžava život.Zamisli da ,od do skora totalno nepokretne žene,sada predje 7 km pešačenja.
Kada se izmori i sedne,pojavi se i osmeh.Jeste da sam hronično umoran,neispavan,ali taj osmeh je znak da sam da dobrom putu i sve drugo se briše.
Nema bre predaje,neću da znam za to.
