Anksiozna depresija + autizam (aspergerov)

[Loki]

Temu moram da započnem jednum priznanjem...ja sam na autističnom spektru(neki možda znaju,neki možda već predpostavljaju).Moji su bukvalno izkukali da mi se dijagnoza ne zavede i odbijali da me dalje vode kod lekara tako da zvanično ga nemam...ali ga imam.Naučio sam da maskiram simptome da ono što mi ne ide intutivno(tumačenje neverbalnih gestova,tona kojim neko govori i td) nadoknađujem preanaliziranjem sitnih detalja pošto kao i svaki drugi aspić se previše fokusiram na detalje do tačke opsedanja i jednostavno sam naučio da mehanički tumačim gestove,da držim kontakt očima sa ljudima iako mi je jako neprijatno(mada izbegavam kad mogu,i to se obično pravim da mi nešto drugo drži pažnju).Senzorno sam prilično osetljiv.Smetaju mi buka,jaki i neprijatni mirisi,razne teksture...Previše negativnih,a ponekad i previše pozitivnih osećana od jednom...jednom rećiju sam klasičan aspić koji maskira simptome koliko da deluje relativno normalno.
Nekako sam kroz odrastanje ubedio sam sebe da je to nešto što moram da krijem.Kasnije kad sam bio kod psihijatra iz petnih žila sam se trudio da ne provali i nekako mi je uspevalo.Vrlo sam samostalan i sposoban da funkcionišem.Nemam nikakve intelektualne hendikepe.Malo sam čudan ponekad ali to nije strašno.
Stvar je da ja imam anksioznu depresiju koja je bila zalečena i dovedena pod kontrolu...bila je.
Anskiozna depresija je i sama po sebi nezgodna ali kod mene je problem da se ona nadovezivala na tu moju senzornu preosetljivost,na moju sklonost da preanalaiziram sitne detalje,na nesposobnost da obradim dobro osećanja...čak i na moju nesigurnost u to da li tačno tumačim neverbalne gestove i ton govora grudih ljudi što mi ankioznost pravi da se osećam kao da nisam baš sposoban da komuniciram i da se stalno pitam da li sam nešto protumačio tačno.
Krahove(meltdowns)sam imao i kao klinac i sad i varirali su od toga koliko sam senzorno i emotivno preplavljen...Obično su mi se svodili na to da se isplačem i to je bilo to.
Zadnji put su bili intenzivni kada sam imao 22 godine i kada su mi se neke jako loše stvari dešavale.To je bilo plakanja,grebanja i ujedanja samog sebe po rukama do krvi...bilo je i čupanja kose...i onda su mi ti krahovi bili i okidači za napade panike...mada sam ih imao i nevezano za krahove,samo su ti uz krahove znali da zabibere stvar...posle paničnih napada mi je bilo relativno lako da se smirim ali posle krahova ide mucanje,razdražljivost,griža savesti i neki užasan osećaj da sam jednostavno poremećen,razmažen,previše osetljiv...na to se nadovezuje,naravno depresivni aspekt anksiozne depresije...i onda sam tako znao danima da se vrtim u tom krugu.Jednostavno to nisam pominjao psihijatru jer me je bilo strah...I kada sam neke stvari rešio tad,i doveo tu anksioznu depresiju na neki minimum i krahovi su se stišali.Sveli nazad na povremeno plakanje kad se baš osećam preplavljeno.

Ali u zadnje vreme sam pod stresom i psihički i fizički.Jednostavno mi se život raspada.Ostao sam bez svoje kuće i primoran da sedim kod mojih koji su jednostavno toksični i svaki dan je neka svađa.Na poslu je previše stresno ovako psihički,puno buke,jakih mirisa(neki industriski lubrikant na bazi acetona),nervoza,pritisak...još preko toga i raspad nekog emotivnog odnosa koji se ispostavio nekako ne znam...ne bih da zalazim u to dublje...jednostavno mi se sve vratilo,čini mi se malo i gore...
Krahovi mi ne ideu dalje za sad od plakanja i grebanja po rukama...do duše bez krvi za sad,nadam se da će ostai tako...ali mi zato okidaju napade panike opet i posle krahova ide opet mucanje,razdražljivost,osećaj da sam poremećen,nesposoban da protumačim iskrenost od laži i uopšte sumnja u to da li sam ikad išta tumačio kako treba ili previše bukvalno...griža savesti...i tako se vrtim u krug u mesec i nešto već jer ne mogu da se opustim.I lahano opet tonem.
Planirao sam bio da se selim,da se bar malo rasteretim...ali osećam neke zabrinjavauje,autodestruktivne nagone i misli.Plašim se da ostanem sam sa sobom...
Kod psihijatra se plašim da idem jer me je strah ne samo da neću ovaj put moći da sakrijem to da sam na spektru već zato što sam sam sebe sludeo nekim sitnim detaljima u vezi neke situacije koja mi nema mnogo smisla i da ću delovati kao da imam neku težu dijagnozu...
Ne znam šta da radim sam sa sobom...
Iskreno ne znam ni zašto sam tačno otvorio temu...
Ima li neko sličan problem? Da li neko poznaje nekog sa sličnim problemom? Šta da radim? Mislim generalno šta da radim sam sa sobom?
Pokušao sam da se nekako destresiram igricama pošto mi to obično pomaže ali sam previše razdražljiv i za to.

 

[Nona2]

Nisi jedini ko prolazi kroz stresne situacije i nije nista neobicno da ti je tesko kad si u takvom okruzenju.

Bilo bi nenormalno da u situacijama emotivnih brodoloma i porodicnih stresova ostajes hladan kao spricer.

Ja nisam strucna za takve probleme svratih samo da ti pozelim sve najlepse.

Sve ce to proci....

 

[sajama]

je li imas cudne hobije gde recimo organizujes kockice ili neke druge predmete a drugi slabo razumeju zasto to cinis?

 

[Loki]

Zdnju put tad...jedan drug mi je izašao u susret,pokupio me bio kod njega u stan...umeo je da me smiri iako sam i tad radeo posao koji me je opterećivao i preplavljivao...ali jednostavno je znao kako da mi te krahove svede da budu što manje autodestruktivni...Ubedio me da idem kod psihijatra.Bio mi je najbolji drug do skoro...nešto su se tavri zakomplikovale sa mnom i njim...i onda sam ga oterao jer sam verovao da je to najbolje po mene...jer sam glup

 

[Loki]

je li imas cudne hobije gde recimo organizujes kockice ili neke druge predmete a drugi slabo razumeju zasto to cinis?

skupljam kamenčiće(šljunak) i malo više se opsedam njima,onako bojama,teksturama,slojevima po njima kako se to jasnije vidi kad se pokvase...ništa preterano čudno...samo ono...kad gleda neko sa strane vidi budalju kako pola sata bulji u parče šljunka pa trpa u džep...ili kući puni tako činije pa uzme jedan,drugi,treći kvasi ih zagleđuje,prolazi prstima preko njih ko da su ko zna šta

 

[Soradze]

skupljam kamenčiće(šljunak) i malo više se opsedam njima,onako bojama,teksturama,slojevima po njima kako se to jasnije vidi kad se pokvase...ništa preterano čudno...samo ono...kad gleda neko sa strane vidi budalju kako pola sata bulji u parče šljunka pa trpa u džep...ili kući puni tako činije pa uzme jedan,drugi,treći kvasi ih zagleđuje,prolazi prstima preko njih ko da su ko zna šta

Loki, zašto ne kažeš sve ovo tvom psihijatru? On je taj koji će da ti pomogne...bar se nadam da je dobar u svom poslu...
Iz uvodnog teksta se vidi da si ti baš kvalitetan čovek, intelektualno na visokom nivou, dobar, prirodan i plemenit... Zaista
mislim da psihijatri imaju i znanje i metode da ti najbrže pomognu...
Puno te grlim i želim da što pre izađeš iz ove krize...

 

[4thman]

Vrati druga. Znači. Podrška. Društvo.

Nađi ventil. Igrice baš i nisu posebno kad izgubiš strpljenje.
Kažu meditacija pomaže. Šetnja isto.

Lekove ne uzimaš?

I da menjaj sredinu pošto ti ne odgovara i polako te sve više lomi. Posao? Koje su opcije?

Nisi flegma. Svi smo pod stresom, ali svako se bori na svoj način..pronađi svoj začin da smanjiš anksioznost i suvišni stres.

I neko otrežnjenje ti treba. Možda ipak savet struke. Psihijatrija je tu da pomogne u toj borbi sa samim sobom...

 

[bmaxa]

tesko je uz roditelje. Gledaj da se izvuces nekako, idi u potstanare, uzmi neku garsonjericu...

 

[Lilac]

.Naučio sam da maskiram simptome da ono što mi ne ide intutivno(tumačenje neverbalnih gestova,tona kojim neko govori i td) nadoknađujem preanaliziranjem sitnih detalja pošto kao i svaki drugi aspić se previše fokusiram na detalje do tačke opsedanja i jednostavno sam naučio da mehanički tumačim gestove,da držim kontakt očima sa ljudima iako mi je jako neprijatno(mada izbegavam kad mogu,i to se obično pravim da mi nešto drugo drži pažnju).Senzorno sam prilično osetljiv.Smetaju mi buka,jaki i neprijatni mirisi,razne teksture...Previše negativnih,a ponekad i previše pozitivnih osećana od jednom

Ja sam anksiozna osoba i pre nekoliko godina su mi se pojavili i panicni napadi.
Ovo sto opisujes, analiziranje u detalje, ponekad senzorna osetlljivost i preplavljivanje emocijama ima i ja. Da ti nije to od anksioznosti?

Inace slusala sam jednom Dzordana Pitersona, on kaze da bilo koju osobu preopteretimo stresom, pojavice se anksioznost. Mislim da je skoro svaka druga osoba anksiozna danas, samo neki ne znaju, a neki skrivaju.

Ono sto meni pomaze kod panicjih napada, je jedan savet kojj sam dobila. Panicni napad dolazi iz mozga. Ko upravlja nasim mozgom? Mi sami.
Treba da usporis disanje i da dises duboko. Najbolje da duboko uzmes vazduh, zadrzis i onda ispustis.
To ce smiriti otkucaje srca, a i mozak ce dobiti vise kiseonika. Tako polako ces se smiriti i preuzeti kontrolu nad mozgom i telom.

Inace panicni napadi se javljaju kada imas situaciju koju ne mozes da prihvatis.
Razmisli kada ti se javljaju, sta ti se tada dogadja i koju situaciju bi trebalo da resis.

Zasto te je strah da govoris otvoreno sa psihijatrom? Pa ne moze da ti da dijagnozu koju nemas. Uostalom uvek postoji i drugo misljenje.
Nemoj da se plasis, odi slobodno kod psihijatra, on moze najbolje da ti pomogne.
Ako nemas poverenja u njega, nadji drugog

 

[bmaxa]

Ako nemas poverenja u njega, nadji drugog

Privatni su dosta skupi. Psihici te ionako nakrcaju lekovima... no svakako bi trebalo nesto da pije zato sto
mu je situacija nepodnosljiva... nema druge...

 

[Lilac]

Privatni su dosta skupi. Psihici te ionako nakrcaju lekovima... no svakako bi trebalo nesto da pije zato sto
mu je situacija nepodnosljiva... nema druge...

Da, ali kako shvatam on se boji da mu neko ne stavi neku drugu dijagnozu koja ce uci u sistem. Ako sam dobro razumela.
Mozda je zato najbolje, ako moze, da pocne sa privatnim psihijatrom, da se oslobodi tog straha.
Oni pretpostaljam nemaju obavezu da zavedu pacijenta u drzavni zdrasveni sistem.

 

[bmaxa]

Da, ali kako shvatam on se boji da mu neko ne stavi neku drugu dijagnozu koja ce uci u sistem. Ako sam dobro razumela.
Mozda je zato najbolje, ako moze, da pocne sa privatnim psihijatrom, da se oslobodi tog straha.
Oni pretpostaljam nemaju obavezu da zavedu pacijenta u drzavni zdrasveni sistem.

Pa on nije ni dobio dijagnozu koliko kapiram, on sam to sebi daje. Ne znam ono sta mu znaci da su njegovi
iskukali da se ne zavodi?

 

[Lilac]

Pa on nije ni dobio dijagnozu koliko kapiram, on sam to sebi daje. Ne znam ono sta mu znaci da su njegovi
iskukali da se ne zavodi?

I mene malo cudi to sa autizmom.

Ali pise da je bio kod psihijatra i da ima anksioznu depresiju. Verovatno se vodi pod tom siftom.
Mislim da ga anksioznost tera da se plasi da ce dobiti neku drugu dijagnozu, u sta ja licno ne verujem da se moze desitu.
Psihijatar ne moze da pogesi dijagnozu u smislu da se radi o neurozi, a da on dijagnosticira psihozu

 

[Loki]

Pa on nije ni dobio dijagnozu koliko kapiram, on sam to sebi daje. Ne znam ono sta mu znaci da su njegovi
iskukali da se ne zavodi?

Aspergerov ne moze da se potvrdi tako lako jer nema zastoja u razvoju koji ga odaju sem nekih malih motorickih...A simptomi su dovoljno blagi da ne upadaju odmah u oci.Treba dosta vremena i razgovora,narocito sa detetom da bi se potvrdilo. Vidis mojima je bilo dovoljno da se samo pomene mogucnost da mozda jeste da se pobune i prestanu da me vode.Ali imam ceo zivot te probleme oko tumacenja nevrbalnih gestova,oko tumacenja tona.Suvise bukvalno svhatam stvari.Ne mogu da procenim najbolje kako se pocinju i zavrsavaju razgovori.Sklon sam opsedanju ogranicenim temama,pamcenju informacija vezanim za nesto sto me ne zanima stvarno zato sto su mi same informacije fascinantne. Imam averziju od toga da gledam ljude u oci...U principu to je to.Vremenom sam naucio da maskiram koliko da ne delujem cudno i da nadoknadjem mehanicki da me ne bi zezali sa tim oko tumacenja neverbalnih geatova(jer bilo je toga da su me u osnovnoj a i u sredjoj vozikali da vide koliko ce mi trebati da provalim da me zezaju sa necim).I ti Krahovi nisu samo malo plakanja.To je bukvalno osecaj kao da ne znam sta cu sam sa sobom jer sam preplavljen.I umem dugo posle toga da mucam,budem opterecen,razdrazljiv.

 

[Loki]

Ja sam anksiozna osoba i pre nekoliko godina su mi se pojavili i panicni napadi.
Ovo sto opisujes, analiziranje u detalje, ponekad senzorna osetlljivost i preplavljivanje emocijama ima i ja. Da ti nije to od anksioznosti?

Inace slusala sam jednom Dzordana Pitersona, on kaze da bilo koju osobu preopteretimo stresom, pojavice se anksioznost. Mislim da je skoro svaka druga osoba anksiozna danas, samo neki ne znaju, a neki skrivaju.

Ono sto meni pomaze kod panicjih napada, je jedan savet kojj sam dobila. Panicni napad dolazi iz mozga. Ko upravlja nasim mozgom? Mi sami.
Treba da usporis disanje i da dises duboko. Najbolje da duboko uzmes vazduh, zadrzis i onda ispustis.
To ce smiriti otkucaje srca, a i mozak ce dobiti vise kiseonika. Tako polako ces se smiriti i preuzeti kontrolu nad mozgom i telom.

Inace panicni napadi se javljaju kada imas situaciju koju ne mozes da prihvatis.
Razmisli kada ti se javljaju, sta ti se tada dogadja i koju situaciju bi trebalo da resis.

Zasto te je strah da govoris otvoreno sa psihijatrom? Pa ne moze da ti da dijagnozu koju nemas. Uostalom uvek postoji i drugo misljenje.
Nemoj da se plasis, odi slobodno kod psihijatra, on moze najbolje da ti pomogne.
Ako nemas poverenja u njega, nadji drugog

Nije to samo anksioznost.Ta senzorna preosetljivost je nesto sto imam od uvek.Smetaju mi jaki mirisi,mizofonican sam,odredjene teksture me izludjuju na kozi.I nije to samo smetanje,to je uznemirenost koja me cini iracionalno razdrazljivim.Isto kao i taj hiperfokus na detalje.Meni neka sitnica,na primer pukotina na zidu neke fasade,kamencic,list,sta god zna da drzi paznju neko vreme.
A zasto se plasim...pa verovato si u pravu sto si rekla u drugom postu da me anksioznost tera da strahujem od mali milion nerealnih mogucnosti.
A postoji tu i strah,verovatno koji su mi moji nabili na nos to da me ljudi nece dozivljavati kao sposobnog i funkcionalnog ako se taj aspergerov potvrdi.
A sto se tice ne prihvatsnja,da,ima neceg sto ne mogu da obradim.Stvari koje mi nemaju logicnog smisla su obicno to sto ne mogu da obradim emotivno i prihvatim...a nesto me muci sto ima puno neslaganja sto neko odbija da mi pojasni i insistira na tome da nema nelogicnosti i da je potpuno normalno da se tako stvari preokrenu preko noci a bile su autenticne i prebacivanje krivice za nesto sto nije moja odgovornost...komplikovano je....

 

[Lilac]

I ti Krahovi nisu samo malo plakanja.To je bukvalno osecaj kao da ne znam sta cu sam sa sobom jer sam preplavljen.I umem dugo posle toga da mucam,budem opterecen,razdrazljiv.

To se i meni dogadja kada sam pod velikim stresom, posebno posle 40-te, kada su mi se hormoni poremetili.
Zadnji put mi se desilo kada su oca vratili iz bolnice, nisu hteli da mu pomognu i naredni dan kada sam jedva uspela da izmolim da ga prime na drugo mesto, sela sam u hodniku i pocela da placem.
A zbog prvog odbijanja, osecala sam se istraumatizovano, trebalo mi je nekoliko dana da se malo povratim, a 2 nedelje da smognem snage i prijavim slucaj.
Emotivna sam i preosetljiva, zato i tako primam stvari. Preodgovorna, nekada presavesna, preterano ulazim u detalje i to me nekada vodi u anksioznost.

Da li su ti nekada radili neke testove, proverili hormone recimo?
Nekada anksioznost moze da proizlazi i od nekog organskog uzroka, porazgovaraj sa psihijatrom o tome, vidi sta misli.

Ne znam mnogo u vezi autizma, ali ta senzorna preosetljivost ne znam da li je dovoljan znak za takvu dijagnozu.
A neverbalna komunikacija moze da se pogresno razume, cak i verbalna, kada nisi siguran da li neko prica ozbiljno ili se sali, mozda je ironican...to se svakome desava.

Moj predlog je da prvo smiris anksioznost i da posle vidis ima li kakvih drugih simptoma. A za to mora da odes psihijatru.
I nemoj da se plasis, sigurno neces dobiti neku ne znam kakvu dijagnozu.
Dodatno, mislim da bi hilo dobro da razgovaras i sa psihologom, da ti se urade testovi i da ides na psihotetapiju.
Razgovor i razumevanje sta ti se desava ce ti pomoci.

I moras neke stvari da prihvatis takve kakve jesu, ako ne mozes da ih promenis. Puno toga u zivotu nema logike, niti smisla, ali jednostavno je tako. Ako na nesto ne mozes da utices, nemas kako da ga promenis, prihvati fakt da je to jednostavno tako i produzi dalje.
Nemoj da se zadrzavas, preopterecujes i trosis vreme. Ne mozemo da imamo kontrolu nad svakom pojavom i situacijom.

I nemoj da predugo cekas. Odaberi psihologa ili psihijatra i idi na razgovor.
Ne razmisljaj kakvu ces dihagnozu dobiti, vec razmiljaj o tome da ce ti to pomoci i posle toga ce ti biti bolje.
Promeni nacin razmiljanja, OK?

 

[hm337]

Nijedne dijagnoze se ne treba stideti. Naročito ne Aspergerovog sindroma koga mislim kod nas tipično ne uoče jer je mnogo lakši od klasičnog autizma. Tvoji roditelji su pogrešili što su se stideli toga i preneli takva osećanja na tebe. Neće te niko diskriminisati zbog Aspergera. Niti će ljudi imati pristup tvom zdravstvenom kartonu niti si obavezan da ikome kažeš za to (naprimer na intervjuu za posao). Inače bolja ti je opcija privatni psihijatar ako imaš para za to. Ne samo zbog privatnosti nego zato što ovi državni rade kao na pokretnoj traci, nemaju vremena da se posvete pacijentima i ne vezuju se za ljude.

 

[Lilac]

Tvoji roditelji su pogrešili što su se stideli toga i preneli takva osećanja na tebe.

Mislim da se nisu stideli, vec su se plasili.
U proslosti je postojala velika stigma u vezi mentalnog i psihickog zdravlja.

Ali u danasnje vreme, sa toliko dostupnih informacija, mislim da su stvari dosta izmenjene i da ima veliki napredak u razmiljanju i razumevanju psihickog i mentalnog zdravlja.

I ja mislim da je u ovom slucaju privatni psihijatar bolja opcija, ali naravno ako nije preveliki trosak

 

[Nona2]

Zadnji put mi se desilo kada su oca vratili iz bolnice, nisu hteli da mu pomognu i naredni dan kada sam jedva uspela da izmolim da ga prime na drugo mesto, sela sam u hodniku i pocela da placem.
A zbog prvog odbijanja, osecala sam se istraumatizovano, trebalo mi je nekoliko dana da se malo povratim, a 2 nedelje da smognem snage i prijavim slucaj.
Emotivna sam i preosetljiva, zato i tako primam stvari.

Ja stvarno ne vidim nista "preosetljivo" u tome.

Iz nekog razloga smo dosli do momenta da je obicno emotivno praznjenje u vidu placa nekakva "preosetljivost".
Vrednuje se sam psihopatska hladnokrvnost i samokontrola.

Potpuno ti je normalna reakcija. Radi se o bliskoj osobi, cak da si dovela komsiju bilo bi ti krivo da ga nisu primili.
Osecaj bespomocnosti je jedan jeziv osecaj.

 

[Lilac]

Ja stvarno ne vidim nista "preosetljivo" u tome.

Iz nekog razloga smo dosli do momenta da je obicno emotivno praznjenje u vidu placa nekakva "preosetljivost".
Vrednuje se sam psihopatska hladnokrvnost i samokontrola.

Potpuno ti je normalna reakcija. Radi se o bliskoj osobi, cak da si dovela komsiju bilo bi ti krivo da ga nisu primili.
Osecaj bespomocnosti je jedan jeziv osecaj.

U pravu si. Nisam taj primer navela za preosetljivost, vec da svako od nas, odnosno vecina kada je opterecen velikim stresom dozivi emotivni krah i reaguje isto kao on, plakanjem i emocijama koje traju duze. Da ne misli da se to samo njemu desava
A tacno sam to osetila u tom trenutku, bespomocnot i ocaj. To je bila dramaticna Kovid situacija, on lebdi medju zivota i smti, a okolo ljudi otupeli, vlada nehumanost. Uzasan osecaj, u jednom trenutku me je to slomilo.

Inace generalno sam mislila preosetljiva, ali ne gledam na to kao na nedostatak ili kao na slabost. To sto imam duboke emocije me privremeno slabi, ali nisam slaba kao osoba zbog toga.

 

[gost 439523]

Kod psihijatra se plašim da idem jer me je strah ne samo da neću ovaj put moći da sakrijem to da sam na spektru već zato što sam sam sebe sludeo nekim sitnim detaljima u vezi neke situacije koja mi nema mnogo smisla i da ću delovati kao da imam neku težu dijagnozu...

ja se licno ne plasim razotkrivanja sebe vec bola koji je uglavnom psihicki povezan sa razotkrivanjem. Mada ja iz drugog razloga ne volim psihijatra iako cu za par dana tamo otici "zahvaljujuci" parama koje ce mi dati sestra za zdravstvenu knjizicu da bih ih sto bolje razuverio. Mislim da, ako ti nije problem, raskrinkas taj strah u sebi i budes slobodan. Ne znam kako ti to osecas, da li bi tako resio svoj problem?

Ne znam šta da radim sam sa sobom...
Iskreno ne znam ni zašto sam tačno otvorio temu...
Ima li neko sličan problem? Da li neko poznaje nekog sa sličnim problemom? Šta da radim? Mislim generalno šta da radim sam sa sobom?
Pokušao sam da se nekako destresiram igricama pošto mi to obično pomaže ali sam previše razdražljiv i za to.

Ja sam imao isto stres kod kuce kao i na poslu i dosao sam do pucanja da 2 sata pravim sendvic i tako verovatno sebi nesvesno smirivao nerve od tolike kolicine nenormalnog pritiska. Dalje, sve trazi novac, pa i zdravlje, sto znaci dodatan pritisak za moje (porodica), a moji nikako da skrpe kraj sa krajem. I ja se vratm na yugioh (https://www.duelingbook.com/html5) ili pokemon igrice preko emulatora za gameboy advance i nintendo DS ali *****, i dalje sam iznutra prazan i nezadovoljen. Cesto sam suicidan jer mi fizicka zavisnost ne pricinjava zadovoljstvo vec vidim njenu zavisnost od bola pa sam time i averzan na fizikalnost realnosti, i plus mislim da je psiha mnogima (ukljucujuci mojoj porodici) nepopravljivo sjebana dok ne umru.
Brate imas dobru dusu, vidi se da si mladji, skroman si, i mozda je pderski al te volim - ne znaci seks, ljubljenje i ostale zivotinjsko-zverske bahanalije ali si prijatna osoba. To je sve sto mi trenutno pada na pamet.

 

[UltraVioletna]

Po meni,tu treba porodična psihoterapija.

 

[gost 439523]

Po meni,tu treba porodična psihoterapija.

i ja mislim, ali moji malo teze pristaju, brat samo meni govori da se lecim a ja sam pokusavao, a on ni jednom, a prekjuce kad smo vikali jedan na drugog, u stvari, vise ja na njega nego on na mene, on je rekao da je vec izlecen. Uzrok porodicne drame i vikanja bio je problem oko novca, kojeg prezirem, naravno

 

[dakyorlando]

'Ajd i ja da se upišem u "klub". Nemam autizam (iako mi je motorika nešto slabija nego prosečnoj osobi), ali se godinama mučim s depresijom i anksioznošću. Krajem avgusta su nakupljeni stres i sekiracija "pukli" i učinili da počnem da patim od jake nervne tenzije koja se manifestovala na razne načine, kroz razne simptome (kako fizičke tako i somatske - strah, jeza, nelagoda, tegobe, probadanje u plućima, knedla u grlu, dijareja, učestalo mokrenje...). Psihijatar mi je odredio terapiju antidepresivima i sad stvari kreću na bolje. Mada, otac je nešto počeo da se žali na curenje nosa i bol u grlu. I ode da se testira na koronu. Dobio sam napad panike, ili barem nešto što je ličilo na to, dok sam ga čekao jer me je neizvesnost ubijala. Drhtanje, ubrzano disanje, nekontrolisani plač. Morao sam da zovem SOS telefonsku liniju da se koliko-toliko smirim. Srećom, vratio se sa negativnim testom što me je smirilo (iako sam se i posle toga dobro isplakao još jedanput), ali i dalje mu curka nos i ima promukao glas što mi ne da mira (iako duboko u sebi znam da nije ništa strašno i da će se brzo oporaviti, ali eto, anksioznost čini da više strahujem nego što bi trebalo).

Da odgovorim na pitanje postavljaču teme: razgovaraj sa stručnim licima. Kažem "licima", u množini, dakle ne samo sa jednim; idi od jednog do drugog, nikad se ne zna šta će ti reći jedno stručno lice što neće drugo. Ako možeš da priuštiš privatnog psihologa probaj to, ako ne možeš potraži ga u svom domu zdravlja ili u nekom od besplatnih psiholoških savetovališta. Psihijatar može da ti odredi odgovarajuću terapiju a psiholog da ti dâ neke savete i smernice. Važno je da se trudiš da se usredsrediš na pozitivne stvari, jer ako sediš i razmišljaš o tegobama, neće ti biti bolje (iz ličnog iskustva govorim). Dakle, radi ono što voliš da skreneš pažnju, razgovaraj o tome što te tišti, i ako je neophodno nek ti prepišu neki medikament da središ te oscilacije i destruktivne misli. U svakom slučaju, želim ti sreću. Depresija i anksioznost su pravi pakao kad se udruže što sam veoma dobro osetio na svojoj koži, pa još kad se tome pridoda autizam, verujem da je tek onda nepodnošljivo.

 

[Casual Observer]

'Ajd i ja da se upišem u "klub". Nemam autizam (iako mi je motorika nešto slabija nego prosečnoj osobi), ali se godinama mučim s depresijom i anksioznošću. Krajem avgusta su nakupljeni stres i sekiracija "pukli" i učinili da počnem da patim od jake nervne tenzije koja se manifestovala na razne načine, kroz razne simptome (kako fizičke tako i somatske - strah, jeza, nelagoda, tegobe, probadanje u plućima, knedla u grlu, dijareja, učestalo mokrenje...). Psihijatar mi je odredio terapiju antidepresivima i sad stvari kreću na bolje. Mada, otac je nešto počeo da se žali na curenje nosa i bol u grlu. I ode da se testira na koronu. Dobio sam napad panike, ili barem nešto što je ličilo na to, dok sam ga čekao jer me je neizvesnost ubijala. Drhtanje, ubrzano disanje, nekontrolisani plač. Morao sam da zovem SOS telefonsku liniju da se koliko-toliko smirim. Srećom, vratio se sa negativnim testom što me je smirilo (iako sam se i posle toga dobro isplakao još jedanput), ali i dalje mu curka nos i ima promukao glas što mi ne da mira (iako duboko u sebi znam da nije ništa strašno i da će se brzo oporaviti, ali eto, anksioznost čini da više strahujem nego što bi trebalo).

Da odgovorim na pitanje postavljaču teme: razgovaraj sa stručnim licima. Kažem "licima", u množini, dakle ne samo sa jednim; idi od jednog do drugog, nikad se ne zna šta će ti reći jedno stručno lice što neće drugo. Ako možeš da priuštiš privatnog psihologa probaj to, ako ne možeš potraži ga u svom domu zdravlja ili u nekom od besplatnih psiholoških savetovališta. Psihijatar može da ti odredi odgovarajuću terapiju a psiholog da ti dâ neke savete i smernice. Važno je da se trudiš da se usredsrediš na pozitivne stvari, jer ako sediš i razmišljaš o tegobama, neće ti biti bolje (iz ličnog iskustva govorim). Dakle, radi ono što voliš da skreneš pažnju, razgovaraj o tome što te tišti, i ako je neophodno nek ti prepišu neki medikament da središ te oscilacije i destruktivne misli. U svakom slučaju, želim ti sreću. Depresija i anksioznost su pravi pakao kad se udruže što sam veoma dobro osetio na svojoj koži, pa još kad se tome pridoda autizam, verujem da je tek onda nepodnošljivo.

Somatski simptomi zahtevaju lečenje, i samog simptoma, i uzroka. Ne dozvoli da te predrasude i (eventualno) primitivna okolina spreče da tražiš leka svom stanju.