Пусти, кажем ти,
нека ветар с планине однесе
моју мараму снова што стежеш у руци,
као крак муње на хоризонту,
као траг стопа на паперју првих трава,
као заборављени језик Вавилона,
као вештину халдејских мага да кроте звери,
као зрак јутарњи што односи маглину ноћи,
златећи њен образ на твом рамену,
бојећи јој усне крвљу мојих жудњи,
сипајући стварност пред тебе
као вино из исцепаног меха,
да опијен,заборавиш да смо две уклете прилике
што дозивају једна другу ходницима времена.
нека ветар с планине однесе
моју мараму снова што стежеш у руци,
као крак муње на хоризонту,
као траг стопа на паперју првих трава,
као заборављени језик Вавилона,
као вештину халдејских мага да кроте звери,
као зрак јутарњи што односи маглину ноћи,
златећи њен образ на твом рамену,
бојећи јој усне крвљу мојих жудњи,
сипајући стварност пред тебе
као вино из исцепаног меха,
да опијен,заборавиш да смо две уклете прилике
што дозивају једна другу ходницима времена.
