- Poruka
- 21.080
ŽANKA STOKIĆ
Čega god se dohvatila stvaralačka ruka glumačkog genija, Žanke Stokić, pretvaralo se u stvaralačko-glumačko zlato.
Bila je scenski vihor!
Svojim basnoslovnim fizičkim raskošjem i svojim raspusnim temperamentom ispunjavala je scenu svojom dominacijom.
Ona je zanosila sobom, odnosila sobom, u poletnom oduševljenju i glumce na pozornici i gledaoce u gledalištu.
Njen nezaboravan smeh, prodoran i silan, vedar i zvonak, probijao je zidove pozorišta i razlegao se dalje ulicama grada.
Za Žanku Stokić je Nušić napisao "Gospođu ministarku", koja se premijerno izvela 25. maja 1929. godine u Narodnom
pozorištu u Beogradu.
Ta lepa žena, srednjeg rasta, krupnih očiju, prijatniog glasa, divnog pevanja, neposredna, duhovita, najbolja glumica svih
vremena Srbije, bila je ljubimica beogradske publike i j e d i n a od glumaca nagrađena od obožavalaca - dobila je
ključeve gotove kućice na Topčiderskom brdu, u kojoj je kasnije stanovala. Tu kućicu je sagradila njena publika od priloga
.
I najlepše za kraj: u svojoj 15. godini je ta neškolovana seljanka pobegla iz braka u putujuću pozorišnu družinu Ljubomira
Rajačića Čvrge, koja je gostovaja u Zaječaru 1902. godine i tu godinama bila pralja i statistkinja.
Tada se opredelila za pozorište i ostala glumica do smrti.
I to najbolja.
ETO DOBAR, PEREŠ LAKU NOĆ
Žanka je stanovala u Skadarliji, imala je služavku Žužu, Mađaricu, koja je petnaest godina radila kod nje, ali nikako nije uspela
da nauči srpski jezik.
Čiča Ilija Stanojević, čuveni glumac tog doba, je šetajući Skadarlijom, video na prozoru Žankinog stana Žužu i javio joj se:
- Dobro jutro, Žuža, kako si?
- Eto dobar, pereš laku noć.
Uveče kod "Tri šešira" Čiča Ilija reče Žanki:
- Ona tvoja Žuža govori kineski. Ništa je ne razumem. Kaže: "Eto dobar, pereš laku noć"!?
Žanka se grohotom nasmejala i prevela Žužin jezik Čiča Iliji:
- Dobro sam., perem Žankine spavaćice".
TOALET PAPIR UMESTO SALVETE
Godine 1946., u vreme kada se osećala jaka nestašica hrane, u Dositejevoj ulici prekoputa glumačkog ulaza u Narodno pozorište,
držao je "Pozorišnu kasinu" Miladin Nešić, koji je voleo glumce i davao im besplatno hranu, kada nisu imali novaca.
Sela Žanka za sto da ruča, pa upita Miladina:
- Šta si mi to stavio?
- Nema, Žanka, drugo!
- Pre rata smo toaletnom hartijom brisali dupe, a sad usta.
MINDŽU NA PIRINDŽU
U vreme Žankinog prvog letovanja u Sloveniji, na Bledu, sedela je jedne večeri sa društvom za stolom, pa zamoli konobara da
donese jelovnik.
Pročita u jelovniku "piška na rižo"; to jelo odabere i nastavi razgovor sa društvom.
Malo posle prilazi konobar i pita je: "Šta ste odabrali za večeru"?
Žanka se zbuni, jer je u međuvremenu zaboravila kako se jelo zove na slovenačkom jeziku, pa da društvo ne primeti njenu zabunu,
reče:
- Donesi mi onu mindžu na pirindžu!
MAGARAC
Stevan Sremac je umro u avgustu 1906. godine.
U pogrebnoj povorci, jedan pored drugog išla su dva čuvena glumca onog doba Ilija Stanojević Čiča i Milorad Gavrilović.
Oni su često izlazili zajedno i na pozornicu, a i stanovali su obojica u Skadarliji u kući iza kuće.
Gavrilović je bio poznat i pod imenom Stari gospodin, zato što je svakom svojom reči i pokretom, celokupnim svojim držanjem,
odavao gospodina u najboljem smislu reči. Nikada nije izašao na ulicu neobrijan, a odevao se onako kako su okolnosti zahtevale.
Tog dana, iako je bila vrućina, imao je na sebi odelo sa mašnom, a na nogama lakovane cipele.
Kada ga je Čiča slučajno očepio, Stari gospodin je zastao, namrštio se i izgovorio je reč koju je retko upotrebljavao:
. Magarac!
Čiča je stao, jednom rukom skinuo šešir, drugu pružio Starom gospodinu i tiho izgovorio:
- Čiča Ilija Stanojević.
Krenuli su dalje u povorci, Stari gospodin je ćutao, onda je potapšao Čiču po ramenu i kazao:
- Čiča, brži si od munje! Sad smo kvit!
EVROPSKA BANJA
Ljubinka Bobić letovala je posle rata u Vrnjačkoj Banji.
Bila je veoma iznenađena smeštajem, čistoćom hotela, poslugom, svi konobari su bili obučeni u belo sa leptir
mašnama, kulturni, brzi, ljubazni.
Sela Boba da ruča i poručila "špajz kartu" Konobar je brzo donese.
Ona poče čitati imena jela na stranom jeziku. Ništa joj nije bilo jasno. Pozva konobara pa upita:
- Kakvo je to jelo?
- Yebbem li ga, ne znam ni ja! - odgovori "fini" konobar...
Nastaviće se...
Čega god se dohvatila stvaralačka ruka glumačkog genija, Žanke Stokić, pretvaralo se u stvaralačko-glumačko zlato.
Bila je scenski vihor!
Svojim basnoslovnim fizičkim raskošjem i svojim raspusnim temperamentom ispunjavala je scenu svojom dominacijom.
Ona je zanosila sobom, odnosila sobom, u poletnom oduševljenju i glumce na pozornici i gledaoce u gledalištu.
Njen nezaboravan smeh, prodoran i silan, vedar i zvonak, probijao je zidove pozorišta i razlegao se dalje ulicama grada.
Za Žanku Stokić je Nušić napisao "Gospođu ministarku", koja se premijerno izvela 25. maja 1929. godine u Narodnom
pozorištu u Beogradu.
Ta lepa žena, srednjeg rasta, krupnih očiju, prijatniog glasa, divnog pevanja, neposredna, duhovita, najbolja glumica svih
vremena Srbije, bila je ljubimica beogradske publike i j e d i n a od glumaca nagrađena od obožavalaca - dobila je
ključeve gotove kućice na Topčiderskom brdu, u kojoj je kasnije stanovala. Tu kućicu je sagradila njena publika od priloga
.
I najlepše za kraj: u svojoj 15. godini je ta neškolovana seljanka pobegla iz braka u putujuću pozorišnu družinu Ljubomira
Rajačića Čvrge, koja je gostovaja u Zaječaru 1902. godine i tu godinama bila pralja i statistkinja.
Tada se opredelila za pozorište i ostala glumica do smrti.
I to najbolja.
ETO DOBAR, PEREŠ LAKU NOĆ
Žanka je stanovala u Skadarliji, imala je služavku Žužu, Mađaricu, koja je petnaest godina radila kod nje, ali nikako nije uspela
da nauči srpski jezik.
Čiča Ilija Stanojević, čuveni glumac tog doba, je šetajući Skadarlijom, video na prozoru Žankinog stana Žužu i javio joj se:
- Dobro jutro, Žuža, kako si?
- Eto dobar, pereš laku noć.
Uveče kod "Tri šešira" Čiča Ilija reče Žanki:
- Ona tvoja Žuža govori kineski. Ništa je ne razumem. Kaže: "Eto dobar, pereš laku noć"!?
Žanka se grohotom nasmejala i prevela Žužin jezik Čiča Iliji:
- Dobro sam., perem Žankine spavaćice".
TOALET PAPIR UMESTO SALVETE
Godine 1946., u vreme kada se osećala jaka nestašica hrane, u Dositejevoj ulici prekoputa glumačkog ulaza u Narodno pozorište,
držao je "Pozorišnu kasinu" Miladin Nešić, koji je voleo glumce i davao im besplatno hranu, kada nisu imali novaca.
Sela Žanka za sto da ruča, pa upita Miladina:
- Šta si mi to stavio?
- Nema, Žanka, drugo!
- Pre rata smo toaletnom hartijom brisali dupe, a sad usta.
MINDŽU NA PIRINDŽU
U vreme Žankinog prvog letovanja u Sloveniji, na Bledu, sedela je jedne večeri sa društvom za stolom, pa zamoli konobara da
donese jelovnik.
Pročita u jelovniku "piška na rižo"; to jelo odabere i nastavi razgovor sa društvom.
Malo posle prilazi konobar i pita je: "Šta ste odabrali za večeru"?
Žanka se zbuni, jer je u međuvremenu zaboravila kako se jelo zove na slovenačkom jeziku, pa da društvo ne primeti njenu zabunu,
reče:
- Donesi mi onu mindžu na pirindžu!
MAGARAC
Stevan Sremac je umro u avgustu 1906. godine.
U pogrebnoj povorci, jedan pored drugog išla su dva čuvena glumca onog doba Ilija Stanojević Čiča i Milorad Gavrilović.
Oni su često izlazili zajedno i na pozornicu, a i stanovali su obojica u Skadarliji u kući iza kuće.
Gavrilović je bio poznat i pod imenom Stari gospodin, zato što je svakom svojom reči i pokretom, celokupnim svojim držanjem,
odavao gospodina u najboljem smislu reči. Nikada nije izašao na ulicu neobrijan, a odevao se onako kako su okolnosti zahtevale.
Tog dana, iako je bila vrućina, imao je na sebi odelo sa mašnom, a na nogama lakovane cipele.
Kada ga je Čiča slučajno očepio, Stari gospodin je zastao, namrštio se i izgovorio je reč koju je retko upotrebljavao:
. Magarac!
Čiča je stao, jednom rukom skinuo šešir, drugu pružio Starom gospodinu i tiho izgovorio:
- Čiča Ilija Stanojević.
Krenuli su dalje u povorci, Stari gospodin je ćutao, onda je potapšao Čiču po ramenu i kazao:
- Čiča, brži si od munje! Sad smo kvit!
EVROPSKA BANJA
Ljubinka Bobić letovala je posle rata u Vrnjačkoj Banji.
Bila je veoma iznenađena smeštajem, čistoćom hotela, poslugom, svi konobari su bili obučeni u belo sa leptir
mašnama, kulturni, brzi, ljubazni.
Sela Boba da ruča i poručila "špajz kartu" Konobar je brzo donese.
Ona poče čitati imena jela na stranom jeziku. Ništa joj nije bilo jasno. Pozva konobara pa upita:
- Kakvo je to jelo?
- Yebbem li ga, ne znam ni ja! - odgovori "fini" konobar...
Nastaviće se...
