Анегдоте о српским великанима које ће вас насмејати до суза

[Lada]

Aнегдоте о чувеним српским писцима, глумцима и сликарима. Насмејте се до суза и уживајте у квалитетном хумору!

 

[pura moca]

de su

 

[Lada]

Анегдота коју је препричавао Бранко Ћопић:





“Позвала ме нишка школа да одржим неколико предавања о својој литератури. Послали по мене Мерцедес предсједника општине и неког дебељушкастог доброћудног шофера, опет неког Перу. Возимо се према Нишу. Невиђено густ саобраћај, једва се пробијамо. Гледам регистрације – мноштво турских камиона, хладњача, аутобуса, па и путничких аутомобила…

Гледам то, па питам Перу:

“Је ли, богати, јеси ли ти читао Филипа Вишњића, оно гђе пише: Друмови ће пожељети Турака, ал’ Турака више бити неће.”

“Јесам, читао сам.”

“А шта велиш на ово?” – показујем на колоне турских возила.

“Е, богами, Филип се зајеб’о. ”

 

[Lada]

Популарна глумица Жанка Стокић први пут летовала у Словенији, на Бледу. Увече, с друштвом за столом, Жанка замоли конобара за јеловник. Прочита у јеловнику „пишка на рижо“; то јело одабере и настави разговор с друштвом.
На љубазно питање конобара: „Шта сте одабрали за вечеру?“, Жанка се збуни, јер је у међувремену заборавила како се јело зове на словеначком језику, па да друштво не примети њену забуну, рече на српском:

-Донеси ми ону „минџу на пиринџу!“

 

[Lada]

Када је познати сликар Урош Предић завршио портрет једне госпође, она се усуди да му каже:

-Морате признати, господине Предићу, да нисте успели добро да ме дате на платну.

-Шта да радим, госпођо, када ни сама природа није у томе успела! – одговори Предић.

 

[Lada]

Чича Илија (Станојевић) је глумио у Српском народном позоришту у Новом Саду када је у Београду, 1882, откривен споменик кнезу Михаилу.

Једнога дана, боравећи у Београду због неког посла, Чича сврати у кафану „Дарданели“ (на месту где је сада Народни музеј). Наручио пиво, и загледао се кроз прозор. Кад су га упитали о чему размишља, он одговори:
Сада би ова кафана требала да се зове „Кафана код коњску задњицу“.

 

[Lada]

Нушић је, прича тако отприлике иде, често, готово свакодневно сретао на улици неког старијег господина који му се усрдно јављао. Наравно, и Нушић се њему одјављивао. Све би било у реду, да се овај Нушићу није свакодневно обраћао са:

„Добар дан, гос’н Ђоко.“

Пошто је то потрајало, комедиограф не издржа но га једног дана задржа, те му рече:

„Извините, господине, али ви мене држите за Ђоку, а ја сам Брана.“

 

[Lada]

Стеван Сремац није волео број 13. Један пријатељ, коме није никад одбијао да учини услуге, замоли га да му потпише меницу. Стева одмах одговори:

— Хоћу, али је то тринаеста меница коју потписујем овде у Београду; молим те да нађемо некога коме такођер треба потпис, па да уједанпут потпишем тринаесту и четрнаесту…

 

[Lada]

Угледала Жанка Стокић у трамвају „оца“ Живке министарке, Бранислава Нушића, с марамицом на лицу, па га упита:

-Господине Нушићу, како то изгледате!? Шта Вас то мучи?

-Зуби, проклети зуби, стално ме понеки боли.

-Е, да је Бог био паметнији, па да је дао човеку само један зуб, а место 31 зуба да је дао ону мушку ствар, колико би мање муке било!

-Куку, Жанка! Онда би сваки човек морао носити корпу за јаја.

 

[Lada]

На улицама многи пролазници су се заустављали, гласно узвикујући:

“Гле, Бранко Ћопић! Ено Бранка! Погледајте, оно је Бранко Ћопић!”
То је Ћопића страшно нервирало. Једном није могао да се уздржи и онако нервозан љутито одговори једној средовјечној жени:

“Па шта ако је Ћопић, није међед!”

 

[Black_star]

Copke pobedio.