Ortak2
Primećen član
- Poruka
- 586
Da se malo nasmejemo. Ne volim više viceve ali anegdote da.
Pa da krenem, hronološki.
1. U srednjoj školi profesorka me pita na času filozofije o Sokratu. U to vreme me skoro nijedan predmet iz škole nije zanimao, svuda sam se samo provlačila.
Rekoh da ne znam.
Profesorka: "Pa ovo je sramota, stvarno, pa na koricama knjige je Sokrat!"
"Nije".
"Molim?! Jeste, valjda ja znam, ovo jeste Sokrat!"
"Nije, profesorka, grešite".
"Ako grešim - dokaži! Ovo je filozofija, demantuj me"
"Profesorka, na koricama knjige nije Sokrat i on ne može ni biti jer je svaka slika dvodimenzionalna, na koricama knjige je fotografija kipa izrađenog po Sokratovom liku".
Profesorka se zamisli..."Da filozofiraš, vidim, znaš.
Hajde ovog puta ću ti progledati kroz prste, ali za sledeći čas da odgovaraš".
Dobila sam trojku za ovo
2.
Pre jedno 10 godina, kao da je juče bilo, na magistrali su napravili ogradu između traka, da neko ne bi poginuo, jer su svi prelazili tzv "duple trake" bez semafora.
Semafor je nekih 50m najmanje udaljen pa mora da se zaobilazi a većinu ljudi mrzi jer je kiosk sa hranom bukvalno preko puta.
Ja sam bila u trenerci sa velikom kapuljačom, počeo je da pada mrak, mrzelo me da idem obilazno do semafora i odlučim da preskočim ogradu.
Bila je visine do mojih ramena, otprilike.
I, preskocila sam ogradu, i taman uđem u tu uličicu da bih kupila pljeskavicu, kad policija! Parkirani u mraku, dvojica mlađih.
Odmah sam pomislila "a jbg šta sad...", "najbolje da hodam polako", kad hoćeš - čuje se "STANI!"
Instiktivno sam potrčala, jedan je trčao za mnom "MALI! STANI, ČUJEŠ LI?!"
Ukapirala sam da nema šanse da pobegnem, pa sam stala. Onda je prišao i onaj drugi i doveli su me do auta (još uvek sa kapuljačom).
"Daj ličnu kartu, imaš li ličnu kartu!?"
"Imam, čekajte..." dam im ličnu kartu, ovaj jedan mi skine kapuljaču i sledi šok, žensko, 40 godina.
"Gospođo! Pa mi se izvinjavamo ali ne smete da preskačete ogradu...kako ste uopšte preskočili?"
"Pustićemo vas uz opomenu ali nemojte više! Neverovatno, ovo nam neće verovati"
3. Psihijatar urla na neku grupici ljudi, ja u tom trenutku dolazim. U hodniku, ispred kancelarije.
Doktor: "Na šta ovo liči?! Ovo nije kafana, ovo je bolnica! Slušajte me sad svi dobro: bude li neko rekao nešto što je čuo a nije video rođenim očima, biće izbačen, jasno?! Dozvoljeno je samo da pričate ono što ste lično videli! A ne šta su vam drugi rekli!"
Okreće se ka meni "To važi i za tebe, ulazi!"
Uđemo.
Čisto reda radi, da ne kažem "uvodni deo", doktor, i dalje nadrndan me pita: "Jesi li ti rođena (datum)?"
Ja ćutim.
On, besan, pita zašto ne odgovaram na pitanje?
"Doktore, na to pitanje ne mogu da odgovorim."
"A ZAŠTO NE MOŽEŠ?!"
"Pa malopre ste rekli da nam je izričito zabranjeno da govorimo ono što su nam drugi rekli i da smemo da govorimo samo o onome što smo videli svojim očima - ja svoje rođenje nisam videla svojim očima, to su mi drugi rekli".
***
Pa da krenem, hronološki.
1. U srednjoj školi profesorka me pita na času filozofije o Sokratu. U to vreme me skoro nijedan predmet iz škole nije zanimao, svuda sam se samo provlačila.
Rekoh da ne znam.
Profesorka: "Pa ovo je sramota, stvarno, pa na koricama knjige je Sokrat!"
"Nije".
"Molim?! Jeste, valjda ja znam, ovo jeste Sokrat!"
"Nije, profesorka, grešite".
"Ako grešim - dokaži! Ovo je filozofija, demantuj me"
"Profesorka, na koricama knjige nije Sokrat i on ne može ni biti jer je svaka slika dvodimenzionalna, na koricama knjige je fotografija kipa izrađenog po Sokratovom liku".
Profesorka se zamisli..."Da filozofiraš, vidim, znaš.
Hajde ovog puta ću ti progledati kroz prste, ali za sledeći čas da odgovaraš".
Dobila sam trojku za ovo
2.
Pre jedno 10 godina, kao da je juče bilo, na magistrali su napravili ogradu između traka, da neko ne bi poginuo, jer su svi prelazili tzv "duple trake" bez semafora.
Semafor je nekih 50m najmanje udaljen pa mora da se zaobilazi a većinu ljudi mrzi jer je kiosk sa hranom bukvalno preko puta.
Ja sam bila u trenerci sa velikom kapuljačom, počeo je da pada mrak, mrzelo me da idem obilazno do semafora i odlučim da preskočim ogradu.
Bila je visine do mojih ramena, otprilike.
I, preskocila sam ogradu, i taman uđem u tu uličicu da bih kupila pljeskavicu, kad policija! Parkirani u mraku, dvojica mlađih.
Odmah sam pomislila "a jbg šta sad...", "najbolje da hodam polako", kad hoćeš - čuje se "STANI!"
Instiktivno sam potrčala, jedan je trčao za mnom "MALI! STANI, ČUJEŠ LI?!"
Ukapirala sam da nema šanse da pobegnem, pa sam stala. Onda je prišao i onaj drugi i doveli su me do auta (još uvek sa kapuljačom).
"Daj ličnu kartu, imaš li ličnu kartu!?"
"Imam, čekajte..." dam im ličnu kartu, ovaj jedan mi skine kapuljaču i sledi šok, žensko, 40 godina.
"Gospođo! Pa mi se izvinjavamo ali ne smete da preskačete ogradu...kako ste uopšte preskočili?"
"Pustićemo vas uz opomenu ali nemojte više! Neverovatno, ovo nam neće verovati"
3. Psihijatar urla na neku grupici ljudi, ja u tom trenutku dolazim. U hodniku, ispred kancelarije.
Doktor: "Na šta ovo liči?! Ovo nije kafana, ovo je bolnica! Slušajte me sad svi dobro: bude li neko rekao nešto što je čuo a nije video rođenim očima, biće izbačen, jasno?! Dozvoljeno je samo da pričate ono što ste lično videli! A ne šta su vam drugi rekli!"
Okreće se ka meni "To važi i za tebe, ulazi!"
Uđemo.
Čisto reda radi, da ne kažem "uvodni deo", doktor, i dalje nadrndan me pita: "Jesi li ti rođena (datum)?"
Ja ćutim.
On, besan, pita zašto ne odgovaram na pitanje?
"Doktore, na to pitanje ne mogu da odgovorim."
"A ZAŠTO NE MOŽEŠ?!"
"Pa malopre ste rekli da nam je izričito zabranjeno da govorimo ono što su nam drugi rekli i da smemo da govorimo samo o onome što smo videli svojim očima - ja svoje rođenje nisam videla svojim očima, to su mi drugi rekli".
***
