Tišina se noćas uplela u mrežu zaborava. Digla je sidro novim sumnjama tamo gde prestajem ja a - počinješ ti.
Na obrisima večnosti gde i razlozi postaju nebitni.
*
Zaspala je vasiona na mojim dlanovima... još se samo mesec proteže iznad krovova našeg usnulog grada. U daljini se čuje melodija, odnekud poznata.
Nošena šapatom vetra, setno uz zvuk klavira i tek po neki pogled u daljine.
*
Ne, nisam zadrhtala, to ti se samo učinilo. Pusti me večeras da otvorim prozore svoje posesivnosti.
Tek toliko da mogu da te osetim.
*
Znam, kasno je. Isuviše je vremena prošlo od onih vatri u kojima smo zajedno goreli. Previše je kiša ispralo one reči koje smo vešto prećutali. Svoje sam nemire prosipala po jastucima na kojima nikad nisi čekao svitanja.
Tvoja tišina je pisala duga pisma na koja nikad nisam odgovorila.
*
Stajali smo s dve strane obale gledajući reku koja nas razdvaja. I opet smo se radovali improvizovanim mostovima koje smo prelazili i sretali se na pola. Nikad do kraja, uvek samo do pola.
Citirao si Jejtsa „ Samo te Bog može voleti zbog sebe same, a ne zbog tvojih vrelih pogleda...“
*
Da, samo Bog. Večeras su se srušile zidine moje staklene iluzije. Znam da neke nove neće mirisati na sveže narandže, na vino i stihove.
Neće osvitati jutrima kao greh sa mojih usana, tiha čežnja na sklopljenim dlanovima, uz miris prve kafe i po koji osmeh za dobar dan.
*
Znam da će mi nedostajati one male igre rečima.Bežanje i traženje u tuđim pesmama.Neke kiše u praznim prozorima i oni tajni pogledi preko ramena.Želim sakriti sve one male nežnosti, skloniti od očiju zaborava. Iscediti i poslednju kap radosti pre nego se probudim i opet te potražim.
Uvek ću na ivici agonije čekati svitanje.
*
Prazne ruke širiti nebu i moliti za nove anđele.One što uvek dolaze - a nikad ne odlaze.One koji će čuti i krik tišine i šapat praznine.Tebi za ljubav nikad neću staviti masku tužnog pajaca! Nije to lice za skitnice kao što sam ja.Drugi me neće tako lako voleti i tako lako izdati.
Neće ni razumeti hijeroglife svih nesrecnih ljubavi.
*
Na mojim kapcima još spava tajna poruka starih hebrejskih naroda. Stakleni zidovi mojih iluzija odsad će biti kamena utvrđenja nadomak Armagedona. Ova ljubav je čisti coppus delicti jednog odrastanja, surovost vremena i lažnih proroka. Ali negde još ostaće tajna skrivena u pogledima...
Kao šareni plakati za cirkuske predstave, karavani što s jeseni odlaze na drugi kraj sveta.
*
Negde na ivici bunila opet ću stajati na prašnjavim daskama improvizovanog kazališta. Biću Melpomena i Talija, tvoja mantra za mokre jesenje pločnike. Kad se sećanje oklizne i san te na prevaru dodirne.
Tamo na kraju grada na poslednjem odredištu prvih oktrobarskih kiša stajaću bosonoga u hodnicima sećanja.
*
Možda me sanjiv još potražiš u olujnim noćima, kad nebom zaluta tvoja zvezda vodilja. Nemoj se čuditi ako te otresem kao pahulju sa svog kaputa, jer ja sam samo još jedna koja večno luta, koja ne priznaje poraze i hladne jastuke. Ona koja ne prodaje snove za lažne dodire.
Koja veruje u ponore i sanjive anđele.
Na obrisima večnosti gde i razlozi postaju nebitni.
*
Zaspala je vasiona na mojim dlanovima... još se samo mesec proteže iznad krovova našeg usnulog grada. U daljini se čuje melodija, odnekud poznata.
Nošena šapatom vetra, setno uz zvuk klavira i tek po neki pogled u daljine.
*
Ne, nisam zadrhtala, to ti se samo učinilo. Pusti me večeras da otvorim prozore svoje posesivnosti.
Tek toliko da mogu da te osetim.
*
Znam, kasno je. Isuviše je vremena prošlo od onih vatri u kojima smo zajedno goreli. Previše je kiša ispralo one reči koje smo vešto prećutali. Svoje sam nemire prosipala po jastucima na kojima nikad nisi čekao svitanja.
Tvoja tišina je pisala duga pisma na koja nikad nisam odgovorila.
*
Stajali smo s dve strane obale gledajući reku koja nas razdvaja. I opet smo se radovali improvizovanim mostovima koje smo prelazili i sretali se na pola. Nikad do kraja, uvek samo do pola.
Citirao si Jejtsa „ Samo te Bog može voleti zbog sebe same, a ne zbog tvojih vrelih pogleda...“
*
Da, samo Bog. Večeras su se srušile zidine moje staklene iluzije. Znam da neke nove neće mirisati na sveže narandže, na vino i stihove.
Neće osvitati jutrima kao greh sa mojih usana, tiha čežnja na sklopljenim dlanovima, uz miris prve kafe i po koji osmeh za dobar dan.
*
Znam da će mi nedostajati one male igre rečima.Bežanje i traženje u tuđim pesmama.Neke kiše u praznim prozorima i oni tajni pogledi preko ramena.Želim sakriti sve one male nežnosti, skloniti od očiju zaborava. Iscediti i poslednju kap radosti pre nego se probudim i opet te potražim.
Uvek ću na ivici agonije čekati svitanje.
*
Prazne ruke širiti nebu i moliti za nove anđele.One što uvek dolaze - a nikad ne odlaze.One koji će čuti i krik tišine i šapat praznine.Tebi za ljubav nikad neću staviti masku tužnog pajaca! Nije to lice za skitnice kao što sam ja.Drugi me neće tako lako voleti i tako lako izdati.
Neće ni razumeti hijeroglife svih nesrecnih ljubavi.
*
Na mojim kapcima još spava tajna poruka starih hebrejskih naroda. Stakleni zidovi mojih iluzija odsad će biti kamena utvrđenja nadomak Armagedona. Ova ljubav je čisti coppus delicti jednog odrastanja, surovost vremena i lažnih proroka. Ali negde još ostaće tajna skrivena u pogledima...
Kao šareni plakati za cirkuske predstave, karavani što s jeseni odlaze na drugi kraj sveta.
*
Negde na ivici bunila opet ću stajati na prašnjavim daskama improvizovanog kazališta. Biću Melpomena i Talija, tvoja mantra za mokre jesenje pločnike. Kad se sećanje oklizne i san te na prevaru dodirne.
Tamo na kraju grada na poslednjem odredištu prvih oktrobarskih kiša stajaću bosonoga u hodnicima sećanja.
*
Možda me sanjiv još potražiš u olujnim noćima, kad nebom zaluta tvoja zvezda vodilja. Nemoj se čuditi ako te otresem kao pahulju sa svog kaputa, jer ja sam samo još jedna koja večno luta, koja ne priznaje poraze i hladne jastuke. Ona koja ne prodaje snove za lažne dodire.
Koja veruje u ponore i sanjive anđele.
