Dok je trajalo zidanje kuće, obzirom da su bile paklene vrućine, bebe nisam puštala iz njihovog obdaništa preko dana već samo uveče kada zahladni. Nije bio problem da ih uhvatim, jer su svi dolazili na moj poziv, već je bilo za njih nebezbedno zbog maltera, betona, eksera, alata razbacanog po dvorištu. Plašila sam se da se onako mali, trapavi i blesavi ne povrede, te smo ih puštali samo uveče kada svi možemo da ih držimo na oku. A oni su rasli, rasli i bili sve blesaviji. Tek kada smo malo sredili dvorište za njih je nastao raj. Narednih mesec-dva nije bilo nikakve akcije u kući jer nije više bilo para, dugovi se trebaju vratiti, pa je to vreme bilo posvećeno štencima. Kako sam uživala, ne mogu opisati.
U svoj onoj ludnici pri zidanju, Maca im je napravio kućicu od dasaka kojoj se skidao krov zbog velike vrućine......kao da skinete poklopac sa kutije. Kućica je imala otvor kao vrata i bila postavljena na paleti (bio je na njoj neki materijal). Unutra sam stavila stare dukseve da im bude mekano, a kada su posle tri dana provedena u obdaništu naučili da koriste toalet, postavila sam stari jorgan. Ispred palete na kojoj je bila kućica je postavljena još jedna, pa preko nje daske i novine. E, tu im je bio toalet i u jednom ćošku činija sa vodom. Sve je smešteno u vešernicu (omalterisana i čista) uz tri zida a na četvrtoj strani je bila ogradica sa pravim malim vratima. Prvih dvadeset dana su bili u kući, a onda su prešli u obdanište. Zatim su nam komšije rekle da stavimo žicu na otvoreni zid vešeraja i na vrata zbog sova kojih je bilo puno, jer sove hoće da se stušte i samo zgrabe kandžama maleno štene. Maca napravi i to. Pa kad im donesem klopu, a oni se onako mali i debeli guraju da izadju na vrata u slobodan deo prostorije i navale na jelo sve stajući šapicama u hranu. Posle svako prebrišem vlažnom krpom jer budu baš kao prasići. Onda obave šta treba u toaletu i pravo na jorgan. Popadaju jedno preko drugog ..........šarena gomila andjelčića. Skuvala sam bebama griz i na kraju dodala dva jajeta. Bilo je vruće te sam dok presvučem bebe stavila šerpu u korito od česme u dvorištu. Ona njihova majka je uspela za to vreme sve da pojede. Nadu se kreten on onolikog griza, jedva stoji na nogama. Ne mogu da verujem. Bebe skiče, gladne su a ja ponovo kuvam gruz i hladim šerpu u sudoperi dok ona samo dahće i pukće...........rodjenoj deci iz usta krade. Normalno da je dobila kaznene poene.
Već su porasli, u kućicu idu samo da spavaju, količina hrane koju pojedu se uvećava iz dana u dan i sada se jede u dvorištu jer nam je vešernica postala premala. Zna se red. Kada ih ujutru pustim da se istrče po dvorištu, sedam oranž-belih malih antihrista jurne kao bez duše. Čuju da sam otvorila vrata kuće i već su svi na vratancima od ogradice. Guraju se i zaglavljuju na tim vratima utrkujući se ko će pre da izadje. A onda se razmile po dvorištu. Najveća zanimacija su im bili čempresi sa njihovim granama do zemlje. Bili su ogromni, stari i divni. Stablo se uopšte nije videlo a takodje ni drvo grane. Čempresi imaju samo nekoliko velikih grana koje rastu u poluluku. Od stabla se spuštaju ka zemlji i taj deo grane je debeo i go, bez grančica, da bi se zatim izvile prema nebu. E tu počinju sitne grane, pa grančice koje su gusto isprepletane. Kada pogledate spolja čempres izgleda impozantno, moćno i puno ali kad prodjete iza igličastog dela nailazite na šupljinu, na par grana koje možete preskakati i izmedju kojih možete stajati. U tim velelepnim čempresima su se bebe igrale. Njuškali su, preskakali, gurali se, kopali i izlazili odatle svi u crnim flekama od otopljene smole. Kada su došli naši prijatelji poznavaoci pasa da ih vide, bili su oduševljeni jer kažu da je to idealno za lovačkog psa da se od malena uči da su grane iznad njega jer on treba bez straha da uleti u šikaru, u reku, u gomilu grana koje se sviju iznad njega da bi doneo divljač. Najbolje je da se to vežba od malena da se pas na to navikne jer ako se plaši da uleti u gomilu nečega što mu zaklanja pogled i iznad njega se zatvara, onda je neupotrebljiv za lov. I tako, mi smo naše bebe spremali za lov i ne znajući.
Maca ili ja skuvamo kafu, sednemo na još nezavršen trem, pijemo ladno pivce i uživamo u našim tj Mazinim štencima, planiramo, dogovaramo, ja računam sve pogledjujući na male vragove. Divno, naporno i nezaboravno.
Maza je prestala da ih doji pa je svo hranjenje prepustila meni. Kuvala sam im, oni su jeli i bili mali, debeli i okrugli. Jeli su iz jednog malog, roze plastičnog lavora. Kada je vreme za klopu stavila bih taj lavor na sred dvorišta i pljesnula dva puta rukama dozivajući ih sa „bebe!“. Za tri sekunde bi se moj čopor sjurio sa svih strana dvorišta, iz radionice, ispod čempresa, ispod ruže koju su glodali, sa trema. Sa svih strana bi dojurili mali debeli šareni antrzi i halapljivo se stuštili na lavor. Mazu bih pre toga zatvorila u kuću jer su svi moji pokušaji da jedu zajedno ostajali samo nadanja. Krelac kereći bi im sve pojela jer je to nevidjeni prožder pa i kad su njena sopstvena deca u pitanju. Tako da sam vrlo brzo prestala da se nadam. Posle klope bi se još malo poigrali pa kad vidim da prvo legne sve ih pozovem na istovetan način, pleskanjem i pozivanjem „bebe“ u obdanište a oni sami ulaze u kućicu kojoj smo podigli krov da spavkaju. Kad poležu Maza obavezno dolazi da ih pogleda, propne se prednjim šapama na zid od kućice, pogleda ih, promrda nosom i ode, kao da ih prebrojava. ja zaista mislim da ih na njen način prebrojava.Ona je svoj život sredila do savršenstva.
Aleksa
grditi!!!
