Толико цијенећи мисао Ернста Јингера ( Ernst Jünger ) вјероватно највећег аристократског естетисте трагам за појмом који ћу супроставити његовом "Анарху" и ништа ми не изгледа толико бритко и јасно као појам и ријеч "Монарх". Он је видио и јасно истакао разлику између свога племенитог "Анарха" и инфантилног и анималног "Анархисте" а ја се трудим да дефинишем свог "Монарха". Монарх није само аристократ и слободољубац , не то није довољно , он је у исто вријеме и господар и слуга. Заправо он је посвећеник своје тајне и заробљеник свог интимног односа са Богом не на начин који то чини , анарх ( одбацујући ова свијет ). Монарх за којим трагам нити се бори ( експлицитно и нужно ) против овога свијета нити га одбацује ( експлицитно и нужно ). Он прије свега ствара свој свијет , поредак и удара темељ свога царства. Он жели да влада али само онима који вапе за његовом власти. Монарх влада , служећи и служи владајући јер за њега су то двоје неодвојиви и управо догмат. Он у једном тренутку сурово кажњава и том истом приликом клечи пред тим истим осуђеником перући му ноге ( знајући да и једно и друго мора бити спроведено ). За Монарха , слобода постоји само у оквиру Божанске заповјести јер и сама заповјест Господња јесте у савршеном складу са слободом човјека. Он влада завјетом као Самсон и његова снага потиче из тог завјета , његова тајна не смије бити објављена. Анарх одбацује свијет као и оне који одбацују свијет а монарх прихвата и једне и друге као што бол прихвата човјек који жели да га побједи.
Монарх" не жели неку апстрактну срећу о којој сањари мантрају и романтици пјевају...он срећу кује својим рукама , својом вјером је његује и својом храброшћу штити. Он види оно о чему други маштају али је скроман па скрива своју тајну.
наставак полемике са Јингеровим "анархом"...
"Анарх" жели самоћу безусловну и савршену. Он одбацује свијет и не само да га презире него је потпуно незаинтересован за њега. Његова позиција је "supra omnes - supra mundum" тј. изнад свих - изнад свијета ( као познате ријечи Њемачке химне ). "Анарх" је битан сам себи и ништа му није важније од тога. Његови интереси , његова слобода , његова идеја живљења. Он је досљедан поретку који му то омогућава и одан у реципроцитету према томе како се друштво односи према њему. Ратоваће у њиховој војсци али са својим ознакама. Маршираће с њима али под својом заставом. Трговаће да преживи али само у колико је то у складу са његовим мораним начелима. Он није пуки индивидуалац који не зна што би са собом.
"Монарх" пак не тражи своју слободу ултимативно. За њега је слобода све што проистиче из и у оквиру Божанске заповјести. Он никад не тражи оправдање као ни "анарх" али за разлику од њега он не одбацује свијет на тај начин. "Монарх" је заинтересован за свијет иако га презире. Презире га као што се презиру агресивни глупаци који имају среће али га изнад свега љуби. Не презире свијет сам по себи него његову немоћ тј. издају , опредељење да се буде зао јер је тако лакше. Презире га због идеје одустајања , величања слабости или уздизања декаденције. Презире га не због онога што свијет није могао него због онога што је могао да учини али није желио. Љуби га јер створен из љубави ( као што је све што је створено , створено из љубави ). Љуби га јер је лијеп као што је лијеп Бог који га је створио. Љуби га и диви му се али му не вјерује и презире га. "Монарх" није одметник као Јингеров "анарх" иако су обојица аристократе. Он се није одметнуо јер је практично увијек уз кољено Господње. Он се сам не зато што љуби самоћу саму по себи него зато јер то и није самоћа ( бити с Богом ) то је његова анти-самоћа.
И "анарх" и "монарх" су синови Божји али један је отишао , одметнуо се од свију па и од Бога ( он није безбожник нити нужно поништитељ Бога , нити је онај који на било који начин његов отворени тј. децидирани противник...) јер не види да мора бити с њим ( Богом ) да би био то што јесте а други се никад не одваја од трона чак ни онда када је погружен у најинтимније тајне или посвећен у најдубље истине."Монарх" је племенити господар а "анарх" одметнути аристократ.
наставак полемике са Јингеровим "анархом"...
"Анарх" и оне које љуби оставља , ускраћује им себе. Он их не жали , никога не сажаљева јер је то за њега нечасно. Њега је тешко пратити готово немогуће јер он то и не жели. Његова потреба је повремена , није му страно доћи и утолити глад али без неке претјеране интимизације. Зближавања се гади јер она воде ка заједништву. Моћан је да понуди страствене ноћи и осјећања вулканског карактера особи која му привуче пажњу. "Анарх" себе никад не губи да би добио неког другог , он друге "губи" да би добио себе. Није одушевљен ни сам собом како би се могло помислити (онако на прву мисао ). Он чак и не размишља много о себи. "Анарх" мало размишља не зато што нема капацитет далеко било , не , напротив...он не вјерује себи а то значи ни у то да треба много размишљати , промишљати...
"Анарх" је интегрални критичар. Свему прилази умом и сад се ово чини као контрадикција малоприје поменутом али није. Он вјерује у тренутак и у кратку мисао , оштру , бритку као сабља коју неће увијек изрећи али ће сваком ставити до знања оно што је или није изрекао. То је начин аристократе и он се држи тога јер је традиционалист који презире сваку лепршавост и неформалност једнако презирући и бирократски менталитет аутоматизма. Између те двије крајности он себе позиционира као трећу страну у сукобу никад се не сврставајући нити поистовјећивајући са било чим или било ким , због било чега. Једноставно "анарх" је неупотребљив за цијели свијет али је свијет итекако употребљив за њега.
Његов брат "монарх" никад није желио самоћу али је она увијек хтјела њега. Она га је увијек бирала и тражила , жељела да буде нераскидива с њим. Самоћа више љуби "монарха" него "анарха" као жена која више жели човјека који њу мање љуби. Он се ње не боји. Није је одбацио али никад није тежио к њој. Он зна да је она само средство којим се купује циљ а никад циљ сам по себи као код његовог брата. "Монарх" воли друштво , он искрено ужива у људима вјешто их упаривајући и уграђивајући у њих свој тихи печат. Он ради на њима и жели да то буде тајна за коју зна само његов отац и брат. Он је весео и радостан али чак и тада , сам. На његовом челу је невидљиви печат. "Монарх" је забрањен а његов брат "анарх" себе сам забрањује другима. Његова моћ је потпуно неограничена и он свијестан ње...она му је дата као утјеха. "Монарх" пије чашу коју "анарх" прољева , он љуби себе као жртву за друге а његов брат радије жртвује друге ради себе. Он осјећа дубље и види даље , зна више , може боље...ипак све ће то остати сакривено пред другима јер тако отац жели. Тражиће од оца само мало иако зна да нема права тражити ништа. Он је изабран а изабрани немају права него само обавезе. Његов брат "анарх" је изабрао самог себе , њему није потребно да га отац или неко други , одреди , одабере , посвети , иницира , уведе...сам је себи свој. "Монарх" љуби свог брата иако га кори и критикује ипак га никад не одбацује док његов брат њега поштује и диви му се али то није разлог да га не одбаци.
наставак полемике са Јингеровим "анархом"...
Монарх" је биће које не припада овом свијету а јесте дио њега. Он је изнова пере ноге својим слугама , плаче заједно са тужнима и грли кметове као браћу иако изнад свега љуби дистанцу којом заправо дише у друштву. "Анарх" нема дистанцу , он је повлачи линију , границу између себе и других. Дистанца није граница , дистанца је раздаљина. Дистанца је моћна одлика узвишених. Оних који се никад и ничему не предају експлицитно чак иако се посвећено труде да дају све од себе. "Монарх" се дакле никад не повлачи , не узмиче и не одлази...он је интегрални освајач који мисли , осјећа и живи иницирајући све и свакога око себе. Ревнитељ , полихистор и апокризијар који у једној руци држи крст а у другој мач. Његова стратешка одредница је тотални , перманентни и савршени , напад. За њега не постоји појам па чак ни ријеч "одбрана" постоји само пасивни и активни напад.
"Анарх" је дефанзиван , он одбацује свијет јасно ударајући границу између себе и њега. Граница је у начелу акт одбране јер ограничава даљи напад осим што спријечава туђи напад.
Монарх" не жели неку апстрактну срећу о којој сањари мантрају и романтици пјевају...он срећу кује својим рукама , својом вјером је његује и својом храброшћу штити. Он види оно о чему други маштају али је скроман па скрива своју тајну.
наставак полемике са Јингеровим "анархом"...
"Анарх" жели самоћу безусловну и савршену. Он одбацује свијет и не само да га презире него је потпуно незаинтересован за њега. Његова позиција је "supra omnes - supra mundum" тј. изнад свих - изнад свијета ( као познате ријечи Њемачке химне ). "Анарх" је битан сам себи и ништа му није важније од тога. Његови интереси , његова слобода , његова идеја живљења. Он је досљедан поретку који му то омогућава и одан у реципроцитету према томе како се друштво односи према њему. Ратоваће у њиховој војсци али са својим ознакама. Маршираће с њима али под својом заставом. Трговаће да преживи али само у колико је то у складу са његовим мораним начелима. Он није пуки индивидуалац који не зна што би са собом.
"Монарх" пак не тражи своју слободу ултимативно. За њега је слобода све што проистиче из и у оквиру Божанске заповјести. Он никад не тражи оправдање као ни "анарх" али за разлику од њега он не одбацује свијет на тај начин. "Монарх" је заинтересован за свијет иако га презире. Презире га као што се презиру агресивни глупаци који имају среће али га изнад свега љуби. Не презире свијет сам по себи него његову немоћ тј. издају , опредељење да се буде зао јер је тако лакше. Презире га због идеје одустајања , величања слабости или уздизања декаденције. Презире га не због онога што свијет није могао него због онога што је могао да учини али није желио. Љуби га јер створен из љубави ( као што је све што је створено , створено из љубави ). Љуби га јер је лијеп као што је лијеп Бог који га је створио. Љуби га и диви му се али му не вјерује и презире га. "Монарх" није одметник као Јингеров "анарх" иако су обојица аристократе. Он се није одметнуо јер је практично увијек уз кољено Господње. Он се сам не зато што љуби самоћу саму по себи него зато јер то и није самоћа ( бити с Богом ) то је његова анти-самоћа.
И "анарх" и "монарх" су синови Божји али један је отишао , одметнуо се од свију па и од Бога ( он није безбожник нити нужно поништитељ Бога , нити је онај који на било који начин његов отворени тј. децидирани противник...) јер не види да мора бити с њим ( Богом ) да би био то што јесте а други се никад не одваја од трона чак ни онда када је погружен у најинтимније тајне или посвећен у најдубље истине."Монарх" је племенити господар а "анарх" одметнути аристократ.
наставак полемике са Јингеровим "анархом"...
"Анарх" и оне које љуби оставља , ускраћује им себе. Он их не жали , никога не сажаљева јер је то за њега нечасно. Њега је тешко пратити готово немогуће јер он то и не жели. Његова потреба је повремена , није му страно доћи и утолити глад али без неке претјеране интимизације. Зближавања се гади јер она воде ка заједништву. Моћан је да понуди страствене ноћи и осјећања вулканског карактера особи која му привуче пажњу. "Анарх" себе никад не губи да би добио неког другог , он друге "губи" да би добио себе. Није одушевљен ни сам собом како би се могло помислити (онако на прву мисао ). Он чак и не размишља много о себи. "Анарх" мало размишља не зато што нема капацитет далеко било , не , напротив...он не вјерује себи а то значи ни у то да треба много размишљати , промишљати...
"Анарх" је интегрални критичар. Свему прилази умом и сад се ово чини као контрадикција малоприје поменутом али није. Он вјерује у тренутак и у кратку мисао , оштру , бритку као сабља коју неће увијек изрећи али ће сваком ставити до знања оно што је или није изрекао. То је начин аристократе и он се држи тога јер је традиционалист који презире сваку лепршавост и неформалност једнако презирући и бирократски менталитет аутоматизма. Између те двије крајности он себе позиционира као трећу страну у сукобу никад се не сврставајући нити поистовјећивајући са било чим или било ким , због било чега. Једноставно "анарх" је неупотребљив за цијели свијет али је свијет итекако употребљив за њега.
Његов брат "монарх" никад није желио самоћу али је она увијек хтјела њега. Она га је увијек бирала и тражила , жељела да буде нераскидива с њим. Самоћа више љуби "монарха" него "анарха" као жена која више жели човјека који њу мање љуби. Он се ње не боји. Није је одбацио али никад није тежио к њој. Он зна да је она само средство којим се купује циљ а никад циљ сам по себи као код његовог брата. "Монарх" воли друштво , он искрено ужива у људима вјешто их упаривајући и уграђивајући у њих свој тихи печат. Он ради на њима и жели да то буде тајна за коју зна само његов отац и брат. Он је весео и радостан али чак и тада , сам. На његовом челу је невидљиви печат. "Монарх" је забрањен а његов брат "анарх" себе сам забрањује другима. Његова моћ је потпуно неограничена и он свијестан ње...она му је дата као утјеха. "Монарх" пије чашу коју "анарх" прољева , он љуби себе као жртву за друге а његов брат радије жртвује друге ради себе. Он осјећа дубље и види даље , зна више , може боље...ипак све ће то остати сакривено пред другима јер тако отац жели. Тражиће од оца само мало иако зна да нема права тражити ништа. Он је изабран а изабрани немају права него само обавезе. Његов брат "анарх" је изабрао самог себе , њему није потребно да га отац или неко други , одреди , одабере , посвети , иницира , уведе...сам је себи свој. "Монарх" љуби свог брата иако га кори и критикује ипак га никад не одбацује док његов брат њега поштује и диви му се али то није разлог да га не одбаци.
наставак полемике са Јингеровим "анархом"...
Монарх" је биће које не припада овом свијету а јесте дио њега. Он је изнова пере ноге својим слугама , плаче заједно са тужнима и грли кметове као браћу иако изнад свега љуби дистанцу којом заправо дише у друштву. "Анарх" нема дистанцу , он је повлачи линију , границу између себе и других. Дистанца није граница , дистанца је раздаљина. Дистанца је моћна одлика узвишених. Оних који се никад и ничему не предају експлицитно чак иако се посвећено труде да дају све од себе. "Монарх" се дакле никад не повлачи , не узмиче и не одлази...он је интегрални освајач који мисли , осјећа и живи иницирајући све и свакога око себе. Ревнитељ , полихистор и апокризијар који у једној руци држи крст а у другој мач. Његова стратешка одредница је тотални , перманентни и савршени , напад. За њега не постоји појам па чак ни ријеч "одбрана" постоји само пасивни и активни напад.
"Анарх" је дефанзиван , он одбацује свијет јасно ударајући границу између себе и њега. Граница је у начелу акт одбране јер ограничава даљи напад осим што спријечава туђи напад.
