Analiza

[tetragramaton]

Pustinjak i Gospođa (Novela made by Antoniusss)

U planini daleko od ljuskih naselja, živeo je jedan Pustinjak. Izgledao je kao svako drugi Pustinjak iz priče. Čupav, neobrijan, u pocepanom gunju, sa štapom u ruci. Živeo je u svojoj kolibi koja je izgledala kao i svaka druga pustinjačka koliba, slepljena od šiblja i blata, pokrivena trskom, sa vratima od ispucalih dasaka nakrivljenih na jednu stranu. Pustinjak je živeo sretno u svojoj kolibi. Ljudske brige nije brinuo. Bavio se važnijim stvarima. Kojim? Pa na primer: kako usavršiti putovanje između svetova ljudi i duhova. Kako sa trećeg neba bezbolno preći na četvrto i sl. Trajalo bi to tako ko zna do kada, da se jednog dana nije dogodilo nešto neobično. U stvari to je bila jedna obična grupa ljudi i žena, ali ih je neobičnom činila jedna poveća nosiljka koju su dve grupe ljudi sačinjene od po četiri snažna mladića, naizmenično nosile, dok su žene išle noseći gomile prtljaga.
Zadihani i dobro oznojeni spustili su nosiljku ispred Pustinjakove kolibe. Dok je Pustinjak začuđeno posmatrao šta se to zbiva, vrata na nosiljci su se otvorila i iz nosiljke je izašla jedna pozamašna bogata giospođa, obučena u skupocenu svilu, okićena sa nekoliko kilograma raznovrsnog nakita i zajapurena od velikih napora koje je učinila da izvuče svoje ogromno telo iz male nosiljke.
-Je li to taj?- upitala je jednog od svojih nosača, pokazujući u pravcu Pustinjaka.
-Jeste.-odgovorio je ovaj klanjajući se.
Ona se tek tada okrenula Pustinjaku i zapovednički rekla - Ti, dođi ovamo!-
Pustinjak se polako približio, još se čudeći ovom događaju i pitajući se šta će ga sve još snaći toga dana.
-Jesi li ti Pustinjak za kojeg kažu da ima lek od svih bolesti?- strogo je upitala.
-Nisam- skromno je odgovorio Pustinjak.
-Nemoj da me lažeš!- povikala je debela Gospođa.
-Ali stvarno, ja se ne bavim lečenjem ljudi.-pokušao je da objasni Pustinjak.
Međutim gospođe nije dozvolila da se sa njom raspravlja. Uperila je lepezu u njegovom pravcu i rekla - Uhvatite ga!-Njeni nosači su uhvatili Pustinjak i doveli ga pred nju.
-Da ti objasnim zašto sam došla, teško sam obolela. Išla sam kod raznih lekara, ali mi nisu mogli pomoći. Potrošila sam na njih ogromno bogatstvo, ali kažu da nemaju leka za moju bolest.Ne valjaju mi ni srce, ni pluća, ni bubrezi...ostaje mi još samo nekoliko meseci života. Raspitivala sam se kod ljudi i oni su mi rekli da postoji Pustinjak koji živi sam na planini, koji zna sve tajne prirode i koji može da me izleči ako bude hteo. Upozorili su me da nećeš hteti da mi pomogneš. Zato sam ja naredila mojim slugama, ako budeš hteo da mi pomogneš, da te bogato nagrade čak i ako ja ne preživim. Ukoliko nećeš da mi pomogneš, ja ću sad odmah narediti da te ubiju, pa iako ću ja umreti ti ćeš umreti pre mene zbog tvoje sebičnosti i nedostatka samilosti- završila je svoje objašnjenje bogata Gospođa, brišući maramicom suze koje su joj krenule, jer je rastužila sebe svojom tužnom pričom.
-Dakle, hoćeš li da me izlečiš ili nećeš?-povišenim glasom je upitala.
-Ali gospođo pa vi ste još mladi, pa nemate ni 40 god . Pred vama je više od pola života. Ni ne izgledate mnogo bolesno. Sigurno je neka greška u pitanju. - bezuspešno je pokušavao da se izvuče Pustinjak.
-Da ili ne?- kratko ga je upitala Gospođa. Pošto se Pustinjak još dvoumio, Gospođa je samo klimnula glavom. Na taj znak jedan od njenih slugu je odmah potegao mačetu kojom je nekoliko sati ranije krčio gustu džunglu tražeći u njoj zarasli put do vrha planine. Čim je video slugu sa mačetom kako se približava, Pustinjaku je postalo jasno da Gospođa misli ozbiljno. Pošto mu se još nije žurilo da pređe u svet duhova; sa kojima je inače po ceo dan čavrljao i lepo su se družili, ali samo dok je svako na svojoj strani sveta; Pustinjak odluči da popusti.
-Dobro gospođo, odlučio sam da prihvatim vašu ponudu i da vas izlečim od vaše bolesti.- pristade Pustinjak.
-Dobro, znala sam ja da si ti razuman čovek.- Veselo ciknu Gospođa i zagrli Pustinjaka od sreće.
-Ali da bih vas mogao izlečiti, postoje uslovi.- nastavi Pustinjak.
-Kakvi? Ako misliš na novac on nije problem. Iako sam mnogo potrošila još više mi je ostalo. Mnogo novca mi je ostavio moj pokojni muž.- reče Gospođa ponovo brišući suze, ovaj put valjda zbog sećanja na svog pokojnog muža.
-Nije novac u pitanju. Meni novac ne treba. Šta da radim sa njim u pustinji? Druga stvar je problem. Da bi moje lečenje bilo uspešno, ne sme biti u blizini ni jedno ljudsko biće. Ja lečim pomoću duhova sa trećeg Neba. Oni neće da priđu ako je ijedno ljudsko biće bliže od tri dana hoda.- objasni Pustinjak.
Gospođa se na te reči vrlo zabrinu.
-Pa kako ću ja bez posluge, ko će da me oblači, češlja, sprema hranu, brine da na vreme popijem svoje lekove...- plačno je protestvovala.
-Ja mogu da te izlečim ali samo ako ostaneš sama sa mnom i duhovima, drugačije ne znam. Ako nećeš tako možeš slobodno narediti da me ubiju.- zaključio je raspravu Pustinjak i malo povio glavu da pokaže spremnost da bude ubijen ukoliko se ne prstane na njegove uslove.
-A da zadžim bar jednu sluškinju?- molećivo je upitala Gospođa.
-Onda lečenje neće delovati.- bio je uporan Pustinjak.
-A ko će se brinuti o meni?-ponovo je pitala Gospođa.
-Ja ću se brinuti.- rekao je pustinjak.
-A jesi li siguran da možeš da zameniš sve moje sluge?- sumnjičavo je upitala Gospođa.
-Pa možda i ne mogi ja sam, ali ja ću prizvati četu planinskih Duhova da te služe. Oni su mnogo bolje sluge od ljudi.- uveravao ju je Pustinjak.
-Dobro onda, koliko će lečenje trajati?- konačno je pristala Gospođa.
-Pa budući da su lekari rekli da ti ostaje samo nekoliko meseci života, ja predlažem da tvoje sluge odu sad i da se vrate iduće godine u isto vreme. Ako do tada budeš još živa znači da si izlečena.-
-Dobro!- Nevoljko se složi Gospođa. Nije joj bilo drago što ostaje bez posluge, ali valda taj pustinjak zna šta treba da se radi. A pomalo ju je vukla i urođena ženska radoznalost, da vidi kakvi će to duhovi doći da je služe.
Brzo je izdala naređenja slugama da ostave nju i prtljag tu i da se vrate po nju dogodine u isto vreme. Njene sluge su već bile istrenirane na njene hirove i postupili su po neređenju bez ikakvog pitanja. Sluškonje su pokušale da njenu prtljagu unesu u kolibu, ali u kolibi jednostavno nije bilo dovoljno mesta za to. Zbunjeno su ostavile prtljagu napolju i otrčale za slugama koji su veselo trčali niz planinu, unapred se veseleći godini dana slobode.
Čim su sluge zamakle niz planinu, Pustinjak se odjednom promenio. Od pobožnog, bogobojažljivog stvorenja, koje se samo moli i priča sa duhovima, odjednom se pretvorio u pravog planinskog lava.
-Diži svoju debelu guzicu i ponesi te stvari za mnom u pećinu!- zapovednički je rekao Gospođi pokazujući u pravcu obližnje pećine koja se nalazila iza njegove kolibe.
-Šta si to rekao!!!- uvređeno je vrisnula Gospođa. Prosto nije mogla da veruje svojim ušima, da se neko usudio da govori sa njom bez dužnog poštovanja.
-To što si čula, diži se i ponesi prtljag ovamo - ležerno je nastavio Pustinjak pokazujući svojim dugim štapom na pećinu.
To je bio toliki bezobrazluk da Gospođa, iako na smrt bolesna, nije mogla da pređe preko njega. Zarežala je i pokušala da ogrebe Pustinjaka. To je bila prilična pogreška. Pustinjak se lagano izmaknuo, uhvatio štap sa obe ruke i počeo da udara Gospođu. Nije preterano birao kuda je udara, mada je većina udaraca završavala na njenoj debeloj pozadini. Ona je u početku vrištala više od uvrede nego od bola, ali nakon početnih 10-20 udaraca, shvatila je da dupe može mnogo više da boli od povređene sujete. Kad ju je dobro izudarao, Pustinjak je ponovio svoje naređenje. Uplakana Gospođa je zanoseći se, posrćući i kunući morala sama da prenese svoj prtljag u pećinu. To nije bio ni malo lak zadatak. Nenavikla na rad Gospođa je teško nosila svojih 90 kg telesne mase uz strmu padinu, kad se tome doda i težina jednog zavežljaja koja nije bila ispod 20 kg, a bilo je 7 zavežljaja, jasno je da je taj posao potrajao ceo dan. Za to vreme Pustinjak je raspakovao jedan paket hrane koju su sluge ostavile. Seo je ispred kolibe i jeo, gledajući Gospođu kako se muči vukući prtljag. Ponekad, kad bi se ona okliznula i pala, on bi se samo grohotom nasmejao. to be continued...

Postavio sam ovo moje (ne)djelo ovde da bih video šta će cijenjeno pučanstvo da kaže o njemu. Želim da čujem sve psihološke, parapsihološke i ostale analize, sinteze, itd...
Dakle slobodno pljujte i po noveli i po autoru.

 

[ranjeni Zoro]

dopada mi se par sličica: to što je žena uperila lepezom, to kad je pustinjak iskrivio vrat i to kada je prešao na ti (pre nego je postao "lav")

ne dopada mi se što nema seksa u najavi..(ili ima?)

 

[tetragramaton]

dopada mi se par sličica: to što je žena uperila lepezom, to kad je pustinjak iskrivio vrat i to kada je prešao na ti (pre nego je postao "lav")

ne dopada mi se što nema seksa u najavi..(ili ima?)

Videćemo...videćemo (možda neka sado-mazo varijanta)

Gde su ovi pravi para-psiho-sintetički-analitičari???
Baš me interesuje njihovo mišljenje, da li pišem ovakve priče zato što me mama tukla ili mi fali gama-globulina ili tako neke supstance u organizmu.

 

[ranjeni Zoro]

hm, kada muškarac piše, tu je pre očinska figura sumnjiva..

 

[gost 202584]

Videćemo...videćemo (možda neka sado-mazo varijanta)

Gde su ovi pravi para-psiho-sintetički-analitičari???
Baš me interesuje njihovo mišljenje, da li pišem ovakve priče zato što me mama tukla ili mi fali gama-globulina ili tako neke supstance u organizmu.

прочиташ пуууууно штива, скапираш форе и фазоне, дрмнеш по ззззену...
и снимиш плочу за пијану рају.

 

[Borac za prava zivotinja]

Mislim da će se Pustinjak i Gospođa na kraju venčatii.
Biće to tradicionalan brak, u kome je muž glava a žena stub (ili beše obrnuto?) .

p.s. STVARNO hoćeš analizu?

 

[tetragramaton]

Mislim da će se Pustinjak i Gospođa na kraju venčatii.
Biće to tradicionalan brak, u kome je muž glava a žena stub (ili beše obrnuto?) .

p.s. STVARNO hoćeš analizu?

Eto, to se zove ženski optimizam (iracionalni) Stalno maštaju o udaji.
Kao što rekoh, analiza je poželjna, što žešća to bolje.

 

[ranjeni Zoro]

sama postavka priče otkriva egoizam pisca.
On je samotnjak (ali ima određene kvalitete)
On je emotivan (ali to niko ne zna)
On pati za određenom ženom (upravo za onom koju je u priči naružio kao debelu, razmaženu i nesposobnu da živi bez drugih)
Naružio je u mašti jer je zaljubljen u nju a ne može da je ima.
Zato smišlja pirču gde ona njemu dolazi na noge, po pomoć i gde se on (već na početku) sveti tako što je udara i stavlja u situaciju gde će ona "naučiti svoga boga"
To nam govori o njegovom nakupljenom besu zbog povređenog ega.
Verovatno je nekomunikativan, nema hrabrosti da joj priđe, pa konstruiše priču gde će "maca doći na vratanca" itd..
Verovatno je ona dobrostojeća, a on nije i to ga tišti.

oćeš još?

 

[Borac za prava zivotinja]

Prvo, zanimljiva su imena iz priče:
Pustinjak – usamljenik, čovek koji se (ne)voljno izolovao od ostatka sveta, nešto ljut na žene (razočaran?)
Gospođa – neko ko pripada tom ostatku sveta; sušta suprotnost Pustinjaku.
Ali, oboje su emotivci, s tim što Pustinjak to vešto krije.

Pustinjak je posvećen duhovnom, Gospođa materijalnom; dok on premošćuje svetove duhova i ljudi, ona voli zlato (i ima puno prtljaga ). On je mudar, ona je zbunjena; on je žilav, ona razmažena. On je malko ogorčen, ona puna poverenja (doduše, iz očaja).
E sad ... Sve navodi na pretpostavku da će je Pustinjak izlečiti tako što će je naterati da radi i bude okupirana poslovima a ne samom sobom.

Predviđeni epilog:
Ona će postati Ukroćena goropad.
Pustinjak će zaključiti da i nije tako loše u kući imati poslušnu domaćicu.
Onda će da padne seks, i Pustinjak je više neće oslovljavati sa Gospođo, već sa Ženooooo, bre.
Naravno, ona će raspakovati svoj prtljag, preurediti Pustinjakovu kolibu, staviti svoje jastučiće, zavesice, kutijice – tek da se u kući oseti ženska ruka.
On će postati Ukroćena goropad.

 

[LBarbara]

Tako će biti...zasigurno..

A tu leži i jedna moguća slika emotivnog stanja pisca..
..a to je nasušna potreba muškarca da odvoji ženu od sveta i oblikuje je (štapom, jer kako bi drugačije ) po svojoj želji...

 

[tetragramaton]

Kada je završila posao sa prtljagom, Gospođa je očekivala da joj Pustinjak oda neko priznanje, da pohvali njen trud i naravno da joj da nešto za jelo, jer mnogo se umorila noseći zavežljaje a i ručak ( i dve - tri užine) je preskočila. Međutim, umesto pohvale i večere, ponovo je bila pomilovana štapom nekoliko puta, zatim joj je pokazano mesto u uglu kolibe gde je na podu trebala da spava. Onako umorna i gladna, nije imala snage da se raspravlja nego je legla na drvenu pod, zamotala se u jedan od svojih skupocenih prekrivača i zaspala. I pored neudobnog smeštaja lepo se naspavala, a i snovi su joj bili veseli. Naime, celu noć je sanjala kako nekom dugačkom iglom kopa oči pustinjaku. Još joj je osmeh bio na licu kad je bila grubo gurnuta u leđa.
-Ustaj- začulo se naređenje. Progledala je i shvatila da su prvi zraci sunca već prodrli kroz šupljine na kolibi. Bilo je jutro. Čim je shvatila gde se nalazi smešak joj je sišao s lica i zamenila ga je plačna grimasa. Znala je da je očekuje još jedan dan mučenja. Znala je da je zaglavila sa ovim manijakom ovde u pustinji. Proklinjala je u sebi dan kad joj je pala na pamet ta glupava ideja da otpusti poslugu. Ona u svojoj vili u gradu nije ustajala pre podne, sluškinje su joj donosile doručak i lekove u krevet, češljale je, oblačile, jedino im nije dozvoljavala da je šminkaju. To je radila sama sa velikim uživanjem i znalo je potrajati po 2-3 sata. Udarac štapom ju je trgao iz razmišljanja i ona je skočila na noge. Pustinjk je stajao iza nje sa štapom u ruci.
-Prvo da složiš te svoje prnje na podu, onda da počistiš kolibu, onda ideš sa mnom da cepamo drva, uskoro će zima a na planini bez drva smo propali- izdao joj je naređenja za taj dan.
-A doručak???- Tužno je upitala. Creva u stomaku su joj krčala. Bila su naviknuta na 7-8 obroka dnevno, a od juče nisu dobila ništa.
-Doručak ćemo preskočiti. Teško se cepaju drva na pun stomak- objasni joj pustinjak i izađe napolje.
Ovaj udarac joj je teže pao nego udarac štapom. Rad bi još nekako i pretrpila, ali rad na prazan stomak NIKAKO!!!
Odlučila je da se osveti. Pokušaće da pobegne i ta se pešice vrati u grad. Put kroz džunglu još nije zarastao i mogla ga je lako pronaći. Međutim znala je da je Pustinjak brži i jači od nje i da će je lako stići i vratiti. Dakle prvo mora da se reši njega pa tek onda da beži.
Napolju je sjalo prvo jutarnja sunce, Pustinjak je sa sekirom na ramenu išao šumskim puteljkom zviždućući melodiju neke davno zaboravljene pesme, šumske ptice su cvrkutale. Slika bi bila skoro idilična da iza Pustinjaka nije išla Gospođa slonovskim korakom, spotičući se, dahćući i glasno kunući izvor svih njenih muka, tj. Pustinjaka.
Pustinjak se nije obazirao na njeno jaukanje. Iako je znala da joj to ni malo neće pomoći ona je ipak pokušala da apeluje na njegovu savest, objašnjavajući mu da je ona teško bolesna, da ne može da brzo korača, da će umreti tu na putu i da će to biti njegova krivica itd...
On se na to samo glasno nasmejao i odgovorio joj da je ona i tako već osuđena na smrt od strane njenih lekara i da nije mnogo bitno da li će umreti toga dana ili mesec-dva kasnije. Ona je tiho zajecala kad je shvatila njegovu totalnu nezainteresovanost za njenu tužnu sudbinu. To ju je još više učvrstilo u uverenju da mora da ga se reši po svaku cenu.
Na šumskom proplanku su ležala stabla koja je šumska oluja iščupala iz korena. Pustinjak je ranije već bio načeo jedno stablo. Sad je nastavio da ga cepa. Kresao je grane i slagao ih na gomilu, zatim je tu gomilu zavezao konopcem. Takve zavežljaje je prtio jedan na sebe drugi na Gospođu i nosio ih do kolibe.
-Zašto idemo ovako daleko u šumu po drva? Zašto jednostavno ne posečeš prvo drvo do kolibe, da ne moramo da se mučimo?- pitala je Gospođa, mučeći se sa svojim tovarom.
-Zato što je ona drva povaljala oluja i ona su već mrtva. Zašto ubijati zdravo drvo?- objasnio joj je Pustinjak.
Ta izjava ju je iznenadila. On i prema drveću pokazuje više sažaljenja nego prema njoj i njenoj bolesti.
Kad su oko podne konačno seli da nešto pojedu, Pustinjak je sedeo na jednom oborenom drvetu okrenut Gospođi leđima. Komad hrane mu je ispao na zemlju i on se savio da je dohvati. U tom trenutku je sekira fijuknula iznad njega, preletela mu iznad glave i zabola se u zemlju nekoliko koraka dalje. Naglo se okrenuo a iza njega je stajala Gospođa sva zajapurena u licu sa ubilačkim sjajem u očima. Kad je videla da joj je pokušaj ubistva propao, naglo se okrenula i počela da beži u šumu. Pustinjak je uzeo prvu granu koju je dohvatio, potrčeo za njom, sustigao je i....epilog znamo. Posle toga Gospođa nije mogla da sedi na povređenoj pozadini nekoliko dana, a Pustinjak nije nikad više smeo da joj okreće leđa.
to be continued...

 

[Borac za prava zivotinja]

Ko se bije, taj se voli.

 

[tetragramaton]

Ko se bije, taj se voli.

Pa sama si rekla da je potrebno ukrotiti goropad.

 

[tetragramaton]

I tako...dani su prolazili, Gospođa se prividno pomirila sa sudbinom. Izvršavala je svoje dnevne obaveze bez gunđanja i Pustinjak je sve ređe morao da koristi štap. Od stalnog fizičkog rada i oskudne ishrane Gospođa je sa 90 kg spala na 70 kg. Počela je da liči na žensko a ne na bundevu. Jednom prilikom uhvatila je pustinjakov pogled na sebi, dok je nagnuta čistila kolibu. Taj pogled joj je bio poznat. AHA, ipak je on jedan obični muškarac, a žena je najsavršenija sprava za lov na muškarce. Šta je jednoj ženi zavesti muškarca? Sitnica. Posle će joj jesti iz ruke. Ne jedan kralj je na kraju postao rob svojih konkubina, iako ih je mogao prodati kao kućne ljubimce, ipak je postajao rob njihovih hirova i to samo zbog sexa....Ovakav sled misli je prolazio njenom glavom dok je naizgled nedužno čistila pod okrenuta zadnjim delom prema njemu. Istina je da je ona mogla počistiti kolibu i okrenuta glavom prema njemu, ali žene uopšte, vrlo retko na taj način čiste prostorije.
Te noći, bez mnogo priče, Gospođa se jednostavno zavukla u krevet kod Pustinjaka. On je to prihvatio i uskoro je Gospođa počela da vrišti od sreće. Nije ona vrištala od sexualnog zadovoljstva, već od osećanja moći koje ju je obuzelo. Konačno je uspela. Konačno je zavukla svoje kandže ispod njegovog oklopa i sad je mogla da ih slobodno zarije u njegovo meko tkivo. Smatrala se pobednicom.
Ujutro je ostala u krevetu ne smatrajući se obaveznom da ustane i obavi svoja dnevna zaduženja. Smatrala je da je sad pobedila i da može slobodno da se izležava. Međutim Pustinjakov oštri glas i neizbežni štap su je brzo naterali da promeni mišljenje. On se ponašao kao da se ništa nije dogodilo. Gospođa je bila zbunjena. Pa zar mu se podala bez razloga? Pa to nije pošteno. Pa zar neće izvući nikakvu korist iz sexa? Osećala se manje-više silovanom. Sex bez nekakve povlastice joj je bio beskorisna aktivnost. Dok je izvršavala dnevne obaveze, osećala se iskorištenom, namagarčenom i osetila je da se u njoj polako rađa mržnja prema Pustinjaku. Svi njeni pokušaji da ovlada njime i da se spase iz ovog ropskog položaja su joj propali. Čak i njen najjači adut je pao u vodu. Ostalo joj je jedino da ga mrzi. Njena mržnja je počela kao mali plamičak i razbuktala se u ogromnu buktinju ćiste, vrele nepatvorene mržnje. Dok je radila kućne poslove koji su ispod njenog nivoa (pa zaboga za to postoje sluškinje) zabavljala se smišljajući kakvim će mukama da umori Pustinjaka čim joj se budu vratile sluge. Više uopšte nije sumnjala da će preživeti do njihovog dolaska. Preživeće i to sigurno, samo da uživa u njegovom mučenju. Da li da naredi da ga živog oderu? Nekako joj se to činilo suviše obično. Da ga obesi za noge i naloži vatru ispod njega? Bojala se da se ne uguši od dima pa da joj propadne celodnevna zabava. Nije to ono što bi joj odgovaralo. Duboko je uzdahnula. Čula je da Car ima profesionalnog mučitelja, koji je znao preko 600 načina da ubije čoveka u najstrašnijim mukama. Eh, kad bi mogla do njega da ga pita za savet. U tim mislima joj je prošao dan. Nije ni primetila da je sve poslove brzo i lako obavila.
Te večeri je opet spavala kod njega, jer iako nije dobila neke velike povlastice ipak je uspela u tome da ima pravo da spava u krevetu a ne kao kuče na podu u uglu kolibe. Opet je bilo sexa ali sad ona nije uživala uopšte. A ko bi i imogao uživati u sexu iz kojeg ne može da se izvuče neka korist?
to be continued...

 

[dobra predskazanja]

ovde ima jedna nelogicnost- kazes da ona nije imala nikakvu korist od sexa, a korist joj je bila ta sto je spavala u krevetu. znaci ili je u sustini zelela sex sa pustinjakom ili joj je jako bilo stalo do toga da spava u krevetu, sto znaci da je imala nekakvu korist, ali ne onu kakvu je ocekivala. a da joj nije toliko stalo do kreveta, ne bi se, sledecu noc, ebala sa njim i tako....zavrzlama.

lepo rekoh, al' pobrisah post - dva emotivna bogalja.
pustinjak i nije zeleo da je leci dok mu nije zapreceno, a ona i nije bolesna nego joj treba tudja paznja, obozavanje sta vec.

edit meni malo sumnjiv kraj ovog dela, koja ce da se ebe da bi spavala u krevetu?

 

[dobra predskazanja]

mislim da je ona htela sex sa pustinjakom, al' nije smela sebi da prizna svoju mazohisticku crtu.

 

[tetragramaton]

ovde ima jedna nelogicnost- kazes da ona nije imala nikakvu korist od sexa, a korist joj je bila ta sto je spavala u krevetu. znaci ili je u sustini zelela sex sa pustinjakom ili joj je jako bilo stalo do toga da spava u krevetu, sto znaci da je imala nekakvu korist, ali ne onu kakvu je ocekivala. a da joj nije toliko stalo do kreveta, ne bi se, sledecu noc, ebala sa njim i tako....zavrzlama.

lepo rekoh, al' pobrisah post - dva emotivna bogalja.
pustinjak i nije zeleo da je leci dok mu nije zapreceno, a ona i nije bolesna nego joj treba tudja paznja, obozavanje sta vec.

edit meni malo sumnjiv kraj ovog dela, koja ce da se ebe da bi spavala u krevetu?

Pa ona koja nema kreveta nego spava na podu.

 

[dobra predskazanja]

Pa ona koja nema kreveta nego spava na podu.

krevet nije dovoljno dobar razloga za sex sa nekim ko ti se ic ne svidja. ona je posla od toga da ce sexom dobiti vise, ali nije dobila. zato mu je opet uskocila u krevet?

pustinjak i gospodja su sto se mene tice isti, nema razlike medju njima...oboje skloni da zadovolje iskljucivo sebe, ali nespremni da drugome daju paznju, a ni ljubav, niti ih druga strana zanima. to sto pustinjak razgovara sa duhovima ga ne cini duhovnom osobom. za pustinjaka je ta gospodja opterecenje, tj. za pisca je ta zeMska bila teret. mozda su njeni potrebe bile u nekim granicama, ali je on njene potrebe dozivljavao kao ogroman teret......


aj necu vise da ti upropascavam pricu al' trazio si analizu, makar i parapsiholosku.

 

[tetragramaton]

Iako se pretvarala da se pokorila, Gospođa je svakodnevno smišljala nove smicalice kojima bi napakostila Pustinjaku. Maksimalno se trudila da mu oteža život. On nije puno obraćao pažnju na nju. Bližila se hladna planinska zima i njegov cilj je bio da prikupi što više drva i šumskih plodova, kako bi uspešno prezimili. On nije mnogo jeo, naučio je na asketski način života, ali i pored takvog načina ishrane, ponekad je morao da preskače obroke. Pošto je sad imao i Gospođu na ishrani, morao se potruditi da bi hrane bilo dovoljno za oboje. U tim negostoljubivim planinama gde je Pustinjak živeo zima je trajala i po 8 meseci, snegovi su bili u stanju da potpuno zatrpaju njegovu kolibu. Kada padne prvi sneg nije bilo nikakvog prohodnog puta više od 3 meseca. Ako u tom periodu ostaneš bez hrane....propao si!!! Gospođa to nije shvatala. Sve što joj je naređeno da uradi primala je preko volje. Smatrala je da je njegov jedini cilj da nju što više izrabi i ponizi. Sabotirala je sve njegove napore da ih obezbedi za zimu. Namerno mu je razbijala njegove i onako oskudne posude. Probušila je bure, odvalila kapke koje je imao na prozorima, a čim je uspela da na kratko ostane bez njegovog nadzora, odmah se kao ala bacala na sakupljenu hranu, oberučke je trpajući u usta. Trudila se da pojede što više dok se on ne vrati, nekoliko puta se tako zagrcnula da je malo falilo da se udavi zbog halapljivosti. Uzalud ju je on opominjao da neće biti dovoljno hrane preko zime, ona je nastavila po svome. Uopšte, u svemu se ponašala kao čovek koji buši čamac u kojem plovi preko reke. Nikako nije shvatala da je i ona u tom čamcu, te da će sa njim potonuti i ona.
Uskoro je zamirisao prvi sneg. Pustinjak je zabrinuto gledao na tmurne oblake koji su se kovitlali nad planinom. Pokušavao je da mahovinom i blatom začepi rupe na kolibi, koje je Gospođa namerno izbušila. Uskoro je počela planinska oluja. Koliba se tresla pod naletima vetra. Na svaku i najmanju pukotinu u kolibu su uletale gomile snežne prašine. Vatra je svojim oskudnim sjajem osvetljavala unutrašnjost kolibe, a Gospođa se sva naježena od zime zavukla u krevet. Drhteći, osluškivala je oluju. Ona nikad nije prezimila izvan svoje udobne vile. Bila je otuđena od planine. Nije ni pretpostavljala da je planinska oluja ovako strašna. Sad je počela polako da shvata zašto je Pustinjak onako uporno dovlačio drva i slagao ih oko kolibe. Međutim, to shvatanje nije umanjilo njenu mržnju. Njena mržnja prema njemu je rasla. On joj je bio kriv za sve. I za njenu bolest (koju je skoro i zaboravila) i za glad i za hladnoću, ček i za ovu oluju je Pustinjak bio kriv. Pogledala ga je pogledom punim mržnje. Pustinjak nije ni malo obraćao pažnje ni nja nju ni na oluju. Spavao je snom pravednika sklupčan na krevetu pored nje. To je bilo dovoljno da ona podivlja. Njena mržnja je prešla granice razuma, lagano je ustala uzela sa poda veliki kamen; koji je Pustinjak koristio da podboči vrata na kolibi da ih ne bi otvorila neka zver ili oluja; podigla ga iznad glave i sa besnim režanjem pokušala da udari uspavanog Pustinjaka u glavu. Da je uspela on bi sigurno bio mrtav. Neki neznani osećaj je trgnuo Pustinjaka iz sna. Video je ženu sa ludilom mržnje u očima kako pokušava da ga udari ogromnim kamenom u glavu. Mahinalno je odreagovao, udarajući je nogom u stomak. Kamen je za malo promašio metu, a Gospođa se zbog izbijenog vazduha iz pluća stropoštala na pod, bezuspašno pokušavajući da vrati dah. Dok se oporavila od udarca već je bila vezana kao vreća. Ostala je da leži tako vezana na podu dok je Pustinjak nastavio da hrče na krevetu.
to be continued...

 

[tetragramaton]

Ujutro je sneg napadao tako visoko da su se morali oboje pomučiti, da zajedničkim snagama odgurnu vrata. Dočekala ih je beskrajna belina. Dokle je pogled dosezao bilo je samo beskrajno belilo. Pustinjak je protrljao ruke, uzeo lopatu i počeo da rašćišćava sneg ispred i oko kolibe. Gospođa je zimogrožljivo drhturila i cupkala u mestu. Iako joj je očigledno bilo hladno, ništa nije preduzimala da se zagreje, niti se prihvatala posla čišćenja snega, niti loženja vatre....ništa. Stajala je na snegu i zebla. Iako je znao tajne nebeskih zona i mogao da razgovara sa duhovima, Pustinjaku nikako nije bilo jasno njeno ponašanje. Pogledao je u nju, uzdahnuo, slegao ramenima i nastavio da čisti sneg. Odlučio je da je potpuno ignoriše dok ne bude napravio ritual zazivanja duhova, da sa njima porazgovara o njoj. Možda će duhovi znati da mu objasne šta se krije u njenim mislima. Za Pustinjaka komunikacija sa duhovima i sa nebeskim sferama nije predstavljala veći problem. Čim bi ih zazvao, duhovi su odmah dolazili, tako da je duge planinske zime provodio družeći se sa njima. Oni su mu bili daleko draži sagovornici od ljudi, a naročito žena. Uostalom zbog toga i jeste bio Pustinjak. Međutim, pošto je ove godine nasilno prestao biti Pustinjak ipak nije hteo da se odrekne druženja sa duhovima. Oni su bili daleko pouzdaniji od Gospođe, osim toga nisu nikad pokušali da ga udare kamenom u glavu, a možda će znati i šta se krije u Gospođi? Možda ju je zaposeo neki naročito zao duh pa upravlja njome na nelogičan način sa ciljem da ih oboje upropasti? Celog dana Pustinjak je sam radio ne govoreći ni reč Gospođi. Nekoliko puta se preznojio od napornog čišćenja snega i bilo mu je vrućina. Gospođa je ceo dan besposleno sedela u hladnoj kolibi i tresla se od hladnoće. Nije joj palo na pamet ni vatru da naloži. Začudo, nije jadikovala (barem na glas), nije kukala na hladnoću, glad i sl. Toliko je bila razočarana svojim neuspešnim planom ubistva Pustinjaka da je potpuno utonula u more tuge. Očigledno joj nije bilo jasno da je bez njega u toj planini propala. Racionalnost joj nije bila jača strana. Bilo joj je važno da istera svoje želje po svaku cenu, pa posle neka bude šta bude.
Te večeri Pustinjak je zatvorio kolibu, naložio vatru, spremio so, razne trave, tamjan, magijski štap i trozubac. Gospođa je nezainteresovano posmatrala šta on radi. Kad je obavio pripreme, uhvatio je Gospođu za ramena, posadio je na krevet i rekao da ne sme ni pod kakvim izgovorom da se mrda odatle. Ona je bezizražajno ćutala. To se moglo tumačiti i ovako i onako, ali se Pustinjak nadao da je dovoljno pametna da se ne pomera izvan magijskog kruga jer bi prizvani duhovi mogli da je napadnu. Kad se koliko toliko uverio u Gospođinu bezbednost, Pustinjak je izašao na sredinu prostorije, iscrtao solju magijsku krug po podu, u ruku uzeo magijski štap, okrenuo se severu i uputio zaziv.
-Slavljena je Boginja Majka, i slava je Bogu Ocu, i slava je Prirodi; okupljeni smo danas da označimo ovaj dan,i da prizovemo gospodare duhova-

Onda se okrenuo prema istoku i zazvao:
-Pozdrav vama, Čuvari Kule Istoka! O gospodari sila vazduha, pozivam vas da pogledate na ovaj moj krug i da mu pružite zaštitu tokom ovog zaziva, u slavu Boga i Boginje!-
Upalio je kandilo na istočnom kraju kruga, i počeo da kadi dimom polako se krećući ka jugu.
Onda se okrenuo prema jugu i zazvao:
-Pozdrav vama, Čuvari Kule Juga! O gospodari sila vatre, pozivam vas da pogledate na ovaj moj krug i da mu pružite zaštitu tokom ovog zaziva, u slavu Boga i Boginje!"

Upalo je luč na južnom kraju kruga i nastavio da obilazi krug ka zapadu.

Okrenuo se prema zapadu i zazvao:
-Pozdrav vama, Čuvari Kule Zapada! O gospodari sila vode, pozivam vas da pogledate na ovaj moj krug i da mu pružite zaštitu tokom ovog zaziva, u slavu Boga i Boginje!"

Prosuo je na pod malo vode iz drvene zdele a zatim spustio zdelu na zapadnu ivicu kruga. Onda je nastavio da obilazi krug ka severu.

Okrenuo se ponovo prema severu i zazvao:
-Pozdrav vama, Čuvari Kule Severa! O gospodari sila zemlje, pozivam vas da pogledate na ovaj moj krug i da mu pružite zaštitu tokom ovog zaziva, u slavu Boga i Boginje!"

Uzeo je između prstiju malo soli iz slanika i prosuo je na zemlju; zatim je postavio slanik na severnu ivicu kruga. Završio je krug nazad do istoka.

Sad je izgovorio priziv Boginje ili Boga, rečima: EKO EKO ARADIA EKO EKO KERNUNOS !!!
To je otključalo vrata između svetova kroz koja su se počeli pojavljivati duhovi. Dolazili su niotkuda i isto tamo se i vraćali. Prolazili su kroz prostoriju, zavirivali ispod kreveta, gledali u šerpe u sanduke, penjali se na tavan...Bilo ih je raznih sorti, boja i veličina. Od duhova veličine miša i sličnog izgleda, do ogromnih duhova koji su glavom dodirivali tavanicu.
Upadljivo je bilo samo to što su Gospođu svi obilazili u širokom luku. Ona ih je posmatrala skoro nezainteresovano. Ponašala se kao da se to svakodnevno događa. Pustinjaku je to bilo čudno. Duhovi su inače izuzetno radoznali i vrlo brzo bi počeli da se raspituju za bilo koju novu stvar u kolibi, ma bila to i nova kašika. Za Gospođu se nisu uopšte raspitivali. Ponašali su se kao da je veoma dobro poznaju i izbegavali su je.
-Salos!- povikao je Pustinjak kad je video jednog od poznatih duhova kako prolazi kroz sobu. Duh je zastao, kretko pogledao u pravcu Pustinjaka i iščezao u zidu kolibe.
-Leraje, dođi ti- pozvao je pustinjak drugog duha. To je bio prilično lep duh u Vidu strelca obučenog u zeleno. Iako je bio stručnjak za borbu i taj duh je samo odmahnuo rukom i nestao u zidu.
Pustinjaku već ništa nije bilo jasno. Ovo je bilo prvi put da duhovi odbijaju razgovor sa njim.
-Eligos- ponovo je povikao Pustinjak kad je video jednog duha koji nosi zmiju omotanu oko ruke. Taj duh je bio poznat po svojim proročkim sposobnostima. On je verovarno znao šta se događa. Duh mu je samo kratko mahnuo u prolazu i krenuo da pobegne u zid kao i njegovi prethodnici. Ovakav bezobrazluk je već naljutio Pustinjaka. Povikao je –AGALA- i zabo svoj trozubac u vreli žar kadionice. Začuo se krik i pomenuti duh se srušio na pod jaučući. Tri usijane tačke su mu se videle na leđima.
-Šta ti je? Što me udaraš?-bolno je protestvovao duh.
-Zašto nećete da razgovarate sa mnom?-upitao je Pustinjak
-Pa nisam lud da se zadržavam ovde kad vidim da si oženio Barbelo- reče duh pokazujući u pravcu Gospođe- Na te reči se Pustinjaku naježi kosa na glavi.
Barbelo je jedan od najmračnijih i najajčih duhova. Njega treba izbegavati uvek kad se to može, jer to rade i ostali duhovi. Međutim izgleda da se ovaj put nije mogao izbeći susret sa njim.
-Transformam in primam veram!- povikao je Pustinjak okrećući se Gospođi.
Ona je zarežala i počela da se trza na krevetu. U kolibi je odjednom počeo da se oseti miris crkotine. Dunuo je hladan vetar. Oskudna svetiljka se ugasila. Gospođino lice je ostalo u mraku ali se iz njene tamne senke naziralo fluorescentno svetlo. Polako se materijalizovao oblik vuka sa zmijskim repom iz čijih usta su sevali plamenovi.
–Zdravo dragi- obratio se umilnim glasom vuk pustinjaku.
Pustinjak je ostao bez reči. Barbelo je bio demon osvete i bilo ga je skoro nemoguće isterati iz čoveka kad uđe u njega. Pustinjak je znao da sve uobičajene metode isterivanja duhova ne mogu uspeti. Morao je nešto da smisli.
-Možemo li se nagoditi nekako, da napustiš telo ove žene?- upitao je Pustinjak, mada je znao da verovatno neće uspeti. Začudio se kad je čuo odgovor.
-Naravno da možemo. U stvari ja sam već suviše dugo zarobljen u ovoj debeloj vreći, punoj kojekakvih gadosti. Bio bih sretan ako možeš da me spaseš. Bogato ću te nagraditi!- jadao se Barbelo.
Pustinjak prosto nije mogao da veruje svojim ušima.
-Kažeš da si ti zarobljen? Pa kako je to moguće? Zašto jednostavno ne odeš iz nje?- začuđeno je upitao duha.
-Bilo je to poodavno kad sam se prevario i ušao u nju. Mislio sam da se malo poigram i da idem. Imam ja i drugih poslova. Međutim ja sam joj se toliko svideo da je ona prosto srasla uz mene. Više puta sam pokušao da je napustim, ali džaba. Tolika je njena žudnja za mnom da me prosto usisa u sebe nazad. Mislio sam da ću je se osloboditi ako joj pomognem da se reši prvog muža. Čak smo i dogovor sklopili. Ja sam svoj deo uradio. Ona je postala bogata udovica i mislo sam da sam je se rešio, ali ništa. Prevarila me je. Čim bih izašao iz nje na 5 minuta, ona bi odmah zamrzila nekog ponovo i ponovo sam joj ja bio potreban. Toliko je srasla uz mene da sam ja nemoćan da se odvojim. Ako možeš da mi pomogneš da trajno izađem iz nje učiniću sve što tražiš od mene- plačnim glasom se jadao Barbelo. Bilo je čudno gledati vuka sa zmijskim repom kako plače. Suze su mu curile niz njušku i cvrčeći se pretvarale u paru kad bi došle u kontakt sa vatrom koja je bljuvala iz njegovih usta.
-Dobro, pokušaću da ti pomognem- zabrinuto je odgovorio Pustinjak, ni sam ne znajući šta da preduzme u ovom slučaju.
to be continued...