Anabel. Ime iz bajki, ime za princezu. Desi se ponekad noću da se čovjek probudi, obliven hladnim znojem, a mozak mu šalje potpuno beskorisne informacije. Anabel. Princeze uglavnom neslavno skončaju.Riječ je o tome da one kraljice koje vidjamo, napuderisane i debele, e one su isto nekad bile princeze. Do djavola sa takvom princezom. Čemu san, čemu mašta? Ona će da postane, prije ili poslije, natekli mrzovoljni kreten. Anabel. I svi planovi će da se istope u puderu.
Ljudi teku, ljudi govore, ljudi proistekli iz moje glave. Kako me ožeže neka misao, tako mi se rodi čovjek. I maše ručicama, i deklamuje (o da, tražio sam već dugo ovu riječ) sve te stvari koje mi lupaju po sujeti. Sujeta, sujeta, bla bla. Nabijem na onu stvar više i sujetu, a pogotovo psihologe i filozofe i ostale mudrace koji kažu čovjeku „sujetan si“, i to je to. Kao, to sve objašnjava. Ali, idioti previdjaju da bi tako bilo lako. Ne shvataju da sam se ja odavno ubio, i sad možeš sa sujetom mačku o rep. Moja indolentnost, moja potpuna ravnodušnost spram tudjih smrti je tako potpuno jasna: ako sam ja mogao da umrem, možete vala i vi. Strancu su za zlo uzeli što je pio bijelu kafu (jel` to bješe?) na dan majčine smrti (sahrane?), a mene zabole za sve sahrane svijeta. Koliko je puta svijet sahranjen? Koliko puta će ga još sahraniti? Ne znam, i nije me briga.
Metafizički posmatrano, znam da sam u pravu, mada je nesporno da me jebu na praktičnim stvarima. Moj osnovni problem jeste što sam prestao da u drugom čovjeku vidim sebe. I obrnuto. Ali, drugi čovjek ne shvata da sam to uradio zbog ljubavi prema njemu. Ja ne želim da budem ogledalo drugom čovjeku, jer mislim da on zaslužuje znatno bolji odraz. Ja sam se zapravo žrtvovao zbog drugog čovjeka, ***** mu materina. I tu je nastao naš duboki egzistencijalni nesporazum. On ne kapira da sam to učinio, ja ne kapiram zašto sam to učinio. Osudio sam ga tako na propast, iako sam ga na prvi pogled spasio. Osudjen da živi u neznanju, mučiće ga beskonačno mora nesvjesne krivice. I onda mi ne preostaje ništa drugo no da ga ubijem, da ga opet spasim. Time postajem ubica, ne, Ubica. Karakterni znak. Obilježje. Likvidator.
Nisam stigao ni da kažem „keks“, a već sam ostao bez svake radosti u sebi. Samo hodam okolo, i spasavam jednog po jednog. Vršim masovni genocid. Spasavam druge, žrtvujem sebe. Spasavam druge, žrtvujem sebe. Žao mi i sebe, ali mene nema ko da spasi, kad su već svi spaseni i blaženo mrtvi. O ***** te živote. Hodam okolo, i kroz staklo ih gledam sve kako su srećni, jer sam ih pobio. Gamad. I onda mi za poklon daju refleksije svojih sujeta. I sad ja sa tim sjenama sujete svakojake budale trebam da gradim novu dimenziju. Potpuna iluzija, i još uz to potpuno pokvarena. I pošto sam bio dovoljno budalast da tu svoju veselu sujetu ubijem još onomad kad sam srokao i sebe, sad se kitim tudjim perjem i pravim si odjelo od tudjih krpica. Bolje bi mi bilo da hodam go, ali eto, zbog djece me blam. I regenerišem se iznova i iznova, pa opet iznova i iznova moram da se čuknem maljom. I kako sad to budalama da objasnim? Ko da shvati da moram dole stalno i opet da zaranjam, da upoznam potpunu dubinu? Da je bar da tražim školjke! A ništa ne tražim, samo gledam koliko može da se izdrži bez vazduha.
Anabel. Moja natekla kraljica cereka mi se bezočno, i posmatra samozadovoljno svoje izmanikirane nokte. Bljuje mi se. Strašno mi se bljuje. Pljujem ja na sve to. Pljujem. Pljujem. I ubija me u pojam sva ta nepristojnost. Odsustvo osjećaja za delikatno. Svi brinu jedni o drugima, koliko god da ih ubijam. Svima je stalo do drugih. A kako ćete da prodrete u svoju suštinu, kako? Boli njih dupe za svoje suštine. Oni tračaju, i tračaju, i tračaju. Opijeni vinom zajedničkog duha, oni bi samo sintezu, sintezu, sintezu. Anabel. Samo bi da se sjedinjuju, i da zauvijek ostanu tako sjedinjeni. Čupam si srce od muke, hoću da ga zakopam na pustom ostrvu, k`o ker kad zakopa kost. Da mi je bar srce da sačuvam od hijena. Da ga bar pojedu! Neee-one bi da iščupaju i svoja srca, pa da nam se srca druže. Crkli dabogda. Uzeću toplinu direktno iz zemlje. Zemlja je topla, ugrijaće me. Zamuknuću, i prestaću da pišem. Jezik ljudi ne smijem više da koristim, jer ga detektuju. Detektuju, pa mi udju u trag. Moja misao mora da bude neprimjetna. N-ta frekvencija. Potpuno izolovana. Čista. Čista misao, čisti zrak, čista ljubav. Kreacija. Vraćanje korijenu. Vraćanje izvoru. Vraćanje Misli. Vraćanje Promisli. Anabel. Anabe. Anab. Ana. An. A.
Ljudi teku, ljudi govore, ljudi proistekli iz moje glave. Kako me ožeže neka misao, tako mi se rodi čovjek. I maše ručicama, i deklamuje (o da, tražio sam već dugo ovu riječ) sve te stvari koje mi lupaju po sujeti. Sujeta, sujeta, bla bla. Nabijem na onu stvar više i sujetu, a pogotovo psihologe i filozofe i ostale mudrace koji kažu čovjeku „sujetan si“, i to je to. Kao, to sve objašnjava. Ali, idioti previdjaju da bi tako bilo lako. Ne shvataju da sam se ja odavno ubio, i sad možeš sa sujetom mačku o rep. Moja indolentnost, moja potpuna ravnodušnost spram tudjih smrti je tako potpuno jasna: ako sam ja mogao da umrem, možete vala i vi. Strancu su za zlo uzeli što je pio bijelu kafu (jel` to bješe?) na dan majčine smrti (sahrane?), a mene zabole za sve sahrane svijeta. Koliko je puta svijet sahranjen? Koliko puta će ga još sahraniti? Ne znam, i nije me briga.
Metafizički posmatrano, znam da sam u pravu, mada je nesporno da me jebu na praktičnim stvarima. Moj osnovni problem jeste što sam prestao da u drugom čovjeku vidim sebe. I obrnuto. Ali, drugi čovjek ne shvata da sam to uradio zbog ljubavi prema njemu. Ja ne želim da budem ogledalo drugom čovjeku, jer mislim da on zaslužuje znatno bolji odraz. Ja sam se zapravo žrtvovao zbog drugog čovjeka, ***** mu materina. I tu je nastao naš duboki egzistencijalni nesporazum. On ne kapira da sam to učinio, ja ne kapiram zašto sam to učinio. Osudio sam ga tako na propast, iako sam ga na prvi pogled spasio. Osudjen da živi u neznanju, mučiće ga beskonačno mora nesvjesne krivice. I onda mi ne preostaje ništa drugo no da ga ubijem, da ga opet spasim. Time postajem ubica, ne, Ubica. Karakterni znak. Obilježje. Likvidator.
Nisam stigao ni da kažem „keks“, a već sam ostao bez svake radosti u sebi. Samo hodam okolo, i spasavam jednog po jednog. Vršim masovni genocid. Spasavam druge, žrtvujem sebe. Spasavam druge, žrtvujem sebe. Žao mi i sebe, ali mene nema ko da spasi, kad su već svi spaseni i blaženo mrtvi. O ***** te živote. Hodam okolo, i kroz staklo ih gledam sve kako su srećni, jer sam ih pobio. Gamad. I onda mi za poklon daju refleksije svojih sujeta. I sad ja sa tim sjenama sujete svakojake budale trebam da gradim novu dimenziju. Potpuna iluzija, i još uz to potpuno pokvarena. I pošto sam bio dovoljno budalast da tu svoju veselu sujetu ubijem još onomad kad sam srokao i sebe, sad se kitim tudjim perjem i pravim si odjelo od tudjih krpica. Bolje bi mi bilo da hodam go, ali eto, zbog djece me blam. I regenerišem se iznova i iznova, pa opet iznova i iznova moram da se čuknem maljom. I kako sad to budalama da objasnim? Ko da shvati da moram dole stalno i opet da zaranjam, da upoznam potpunu dubinu? Da je bar da tražim školjke! A ništa ne tražim, samo gledam koliko može da se izdrži bez vazduha.
Anabel. Moja natekla kraljica cereka mi se bezočno, i posmatra samozadovoljno svoje izmanikirane nokte. Bljuje mi se. Strašno mi se bljuje. Pljujem ja na sve to. Pljujem. Pljujem. I ubija me u pojam sva ta nepristojnost. Odsustvo osjećaja za delikatno. Svi brinu jedni o drugima, koliko god da ih ubijam. Svima je stalo do drugih. A kako ćete da prodrete u svoju suštinu, kako? Boli njih dupe za svoje suštine. Oni tračaju, i tračaju, i tračaju. Opijeni vinom zajedničkog duha, oni bi samo sintezu, sintezu, sintezu. Anabel. Samo bi da se sjedinjuju, i da zauvijek ostanu tako sjedinjeni. Čupam si srce od muke, hoću da ga zakopam na pustom ostrvu, k`o ker kad zakopa kost. Da mi je bar srce da sačuvam od hijena. Da ga bar pojedu! Neee-one bi da iščupaju i svoja srca, pa da nam se srca druže. Crkli dabogda. Uzeću toplinu direktno iz zemlje. Zemlja je topla, ugrijaće me. Zamuknuću, i prestaću da pišem. Jezik ljudi ne smijem više da koristim, jer ga detektuju. Detektuju, pa mi udju u trag. Moja misao mora da bude neprimjetna. N-ta frekvencija. Potpuno izolovana. Čista. Čista misao, čisti zrak, čista ljubav. Kreacija. Vraćanje korijenu. Vraćanje izvoru. Vraćanje Misli. Vraćanje Promisli. Anabel. Anabe. Anab. Ana. An. A.