Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 37.589
Amisi koji veruju u Isus, zive bez struje, telefona, automobila...cilj je da imaju sto vise dece i da se sire na teritorije koje su pogone za farme. Stigli su i u Srbiji gde vec imaju planove kako da se sire. Pozivaju sve u Srbiji ko hoce da zivi u skladu sa Isusom da im se pridruzi, jer su oni jedini oni pravi.
Амиш је припадник конзервативне хришћанске групе у Северној Америци, познате као Стари ред амишке менонитске цркве. Познати су по свом једноставном начину живота, обичној одјећи, и опирању да прихвате многе погодности савремене технологије и начина живљења.
Амиши су мигрирали у Пенсилванију у 18. вијеку као дио веће миграције из Палатината и оближњих подручја. Ова миграција је била реакција на религијске ратове, сиромаштво и верске прогоне у Европи. Прво су се доселили у Беркс, али су се касније раселили, већи део је отишао у Ланкастер,[3] док су друге групе отишле у Алабаму, Делавер, Илиноис, Индијану, Канзас, Кентаки, Мичиген, Минесоту, Мисисипи, Мисури, Монтану, Небраску, Њујорк, Охајо, Мериленд, Тенеси, Висконсин, Мејн и Онтарио.
Већина амишких заједница које су основане у Сјеверној Америци нису одржали амишки индендитет. Првобитна скупина се подјелила што је довело до губитка идентитета у 1860-им годинама. Тада су направили скуп у Охају, гдје се дискутовало како да се боре са притисцима модерног друштва.[4] Ту су се опет подјелили на Амише Меноните (пришло им је 2/3 Амиша) и на стари ред Амиша (окупио је традиционалисте). Амиши Менонити су се почетком 20. века ујединили са Менонитском црквом.[5]
Амишке породице и заједнице су познате по примитивном начину живота. Амиши вјерују да су веће породице благослов од Бога. Правила Амиша дозвољавају вјенчања само између припадника њихове цркве. Старије генерације не иду у старачки дом, већ остају код куће. Припадници старог реда Амишке цркве су познати по избјегавању одређених модерних технологија и живе без електричних уређаја и других погодности.
Имати дјецу и подићи их, као и дружење са комшијама и родбином су најважније функције породице Амиша.[6] Породица има ауторитет над индивидуалцем кроз читав живот. Лојалност родитељима, баби и деди, као и другој родбини може се промјенити током времена, али се неће никада прекинути. Породица даје члану статус у оквиру куће и заједнице. Особа је више члан породице него индивидуалац. Сваки члан има посао, позицију, одговорност и статус. Сви се третирају једнако, али жене имају другачије послове од мушкараца. Амиши много времена посвећују образовању дјеце. Иако формално образовање завршава са 8. разредом, онда се тренирају за њихове задатке као одрасле. Дјечаци раде са својим очевима на пољима, амбарима и у другим спољним објектима. Дјевојке раде у кући и башти, заједно са мајкама. Што се тиче вјенчања, обично се одржавају уторком и четвртком у новембру или почетком децембра, послије жетве.
Амишке популације имају већи број случајева одређених генетских поремећаја, укључујући патуљасти раст[20] и разне метаболичке поремећаје,[21] као и чудну расподјелу крвних група.[22] Амиши представљају генетски затворене заједнице.[23] Иако Амиши немају већу учесталост генетских поремећаја од опште популације,[24] пошто скоро сви Амиши потичу од 200 оснивача из 18 вијек, одређени генетски поремећаји су чешћи, због међусобног размножавања блиских сродника у изолованим подручјима. Неки од ових поремећаја су веома уникатни и ријетки, али озбиљни у тој мјери да повећају стопу смртности код дјеце. Већина Амиша прихвата ово као „вољу Божију“, одбијају да користе превентивне генетске тестове код ступања у брак и генетска тестирања нерођене дјеце при откривању генетских поремећаја.[25] Ипак, Амиши пристају да помажу у истраживању генетских болести, као што су Алцхајмерова болест, Паркинсонова болест и макуларна дегенерација.
Како је вријеме пролазило, Амиши су осјетили притисак модерног свијета. Проблеми као опорезивање, школовање, закон и његово спровођење, и повремена дискриминација и непријатељство, су области са којима се суочавају. Амишки начин живота се знатно разликује од оног у модерном друштву. Повремено, ово је резултовало у мјестимичној дискриминацији од стране њихових комшија. Амиши обично не школују дјецу послије осмог разреда, вјерујући да је знање које је понуђено до тог периода довољно да их припреми на Амишки начин живота. Амиши имају обавезу плаћања пореза на имовину. Пошто не посједују моторна возила, не морају да плаћају регистрацију возила или да троше новац на куповину горива.[26]
Oženio se Srpkinjom, dobio sina! On je prvi srpski Amiš! Evo šta misli o našem narodu
https://www.alo.rs/vesti/drustvo/oz...vo-sta-misli-o-nasem-narodu-video/244014/vestАмиш је припадник конзервативне хришћанске групе у Северној Америци, познате као Стари ред амишке менонитске цркве. Познати су по свом једноставном начину живота, обичној одјећи, и опирању да прихвате многе погодности савремене технологије и начина живљења.
Амиши су мигрирали у Пенсилванију у 18. вијеку као дио веће миграције из Палатината и оближњих подручја. Ова миграција је била реакција на религијске ратове, сиромаштво и верске прогоне у Европи. Прво су се доселили у Беркс, али су се касније раселили, већи део је отишао у Ланкастер,[3] док су друге групе отишле у Алабаму, Делавер, Илиноис, Индијану, Канзас, Кентаки, Мичиген, Минесоту, Мисисипи, Мисури, Монтану, Небраску, Њујорк, Охајо, Мериленд, Тенеси, Висконсин, Мејн и Онтарио.
Већина амишких заједница које су основане у Сјеверној Америци нису одржали амишки индендитет. Првобитна скупина се подјелила што је довело до губитка идентитета у 1860-им годинама. Тада су направили скуп у Охају, гдје се дискутовало како да се боре са притисцима модерног друштва.[4] Ту су се опет подјелили на Амише Меноните (пришло им је 2/3 Амиша) и на стари ред Амиша (окупио је традиционалисте). Амиши Менонити су се почетком 20. века ујединили са Менонитском црквом.[5]
Амишке породице и заједнице су познате по примитивном начину живота. Амиши вјерују да су веће породице благослов од Бога. Правила Амиша дозвољавају вјенчања само између припадника њихове цркве. Старије генерације не иду у старачки дом, већ остају код куће. Припадници старог реда Амишке цркве су познати по избјегавању одређених модерних технологија и живе без електричних уређаја и других погодности.
Имати дјецу и подићи их, као и дружење са комшијама и родбином су најважније функције породице Амиша.[6] Породица има ауторитет над индивидуалцем кроз читав живот. Лојалност родитељима, баби и деди, као и другој родбини може се промјенити током времена, али се неће никада прекинути. Породица даје члану статус у оквиру куће и заједнице. Особа је више члан породице него индивидуалац. Сваки члан има посао, позицију, одговорност и статус. Сви се третирају једнако, али жене имају другачије послове од мушкараца. Амиши много времена посвећују образовању дјеце. Иако формално образовање завршава са 8. разредом, онда се тренирају за њихове задатке као одрасле. Дјечаци раде са својим очевима на пољима, амбарима и у другим спољним објектима. Дјевојке раде у кући и башти, заједно са мајкама. Што се тиче вјенчања, обично се одржавају уторком и четвртком у новембру или почетком децембра, послије жетве.
Амишке популације имају већи број случајева одређених генетских поремећаја, укључујући патуљасти раст[20] и разне метаболичке поремећаје,[21] као и чудну расподјелу крвних група.[22] Амиши представљају генетски затворене заједнице.[23] Иако Амиши немају већу учесталост генетских поремећаја од опште популације,[24] пошто скоро сви Амиши потичу од 200 оснивача из 18 вијек, одређени генетски поремећаји су чешћи, због међусобног размножавања блиских сродника у изолованим подручјима. Неки од ових поремећаја су веома уникатни и ријетки, али озбиљни у тој мјери да повећају стопу смртности код дјеце. Већина Амиша прихвата ово као „вољу Божију“, одбијају да користе превентивне генетске тестове код ступања у брак и генетска тестирања нерођене дјеце при откривању генетских поремећаја.[25] Ипак, Амиши пристају да помажу у истраживању генетских болести, као што су Алцхајмерова болест, Паркинсонова болест и макуларна дегенерација.
Како је вријеме пролазило, Амиши су осјетили притисак модерног свијета. Проблеми као опорезивање, школовање, закон и његово спровођење, и повремена дискриминација и непријатељство, су области са којима се суочавају. Амишки начин живота се знатно разликује од оног у модерном друштву. Повремено, ово је резултовало у мјестимичној дискриминацији од стране њихових комшија. Амиши обично не школују дјецу послије осмог разреда, вјерујући да је знање које је понуђено до тог периода довољно да их припреми на Амишки начин живота. Амиши имају обавезу плаћања пореза на имовину. Пошто не посједују моторна возила, не морају да плаћају регистрацију возила или да троше новац на куповину горива.[26]
REPORTAŽA O AMIŠIMA U JEDNOM ALEKSINAČKOM SELU
Jedini Amiš u Srbiji planira budućnost ovde
https://www.youtube.com/watch?v=ao-p6qo8KWo
Poslednja izmena:
