Амерички зилоти: унутар десног домаћег тероризма

AleksaJ

Buduća legenda
Poruka
36.547
Расисти. Нацисти ..

Након побуне у згради Капитола 6. јануара, и даље постоји забринутост у вези са растом, подршком и љутњом екстремно десничарских група у Сједињеним Државама. Док је већа пажња према традиционалнијим белим групама моћи (Тенолд, 2018), антивладиним „милицијама“ (Јацксон, 2020), алт-десничарским бандама (Реид и Валасик, 2020) и мизогинистичким, белим интернет троловима супрематизма (Лавин, 2020 ; Марантз, 2019) фокусирао се на одређене елементе крајње деснице, америчких зилота: Унутрашњи десничарски домаћи тероризам пружа експанзивнији поглед. амерички зилотииспитује насилна дела која су починили они који су повезани са антивладиним, белим супрематистичким, анти-аборционистичким или верским фундаменталистичким уверењима. Шири приступ Арија Перлигера испитивању карактеристика, трендова и починилаца насиља крајње деснице је истовремено освежавајућа и вредна перспектива. Упоређујући разноврсност крајње десничарског насиља, Перлигер је у стању да истакне различиту природу ових дела, поткрепљујући идеју да крајња десница није нека монолитна група, већ да се уместо тога састоји од низа конгрегација и идеологија. Амерички зилоти: Унутрашњи десничарски домаћи тероризам даје вредан допринос растућој књижевности савремене крајње деснице у Сједињеним Државама.

Перлигер почиње представљањем веома летимичне и експанзивне историје екстремно десничарских група у Сједињеним Државама — почевши од Странке без знања, укратко се дотичући сваке генерације Кју Клукс Клана, затим нацизма и расистичких скинхедса, а затим патриота или покрет „милиције“, а завршава се хришћанским фундаментализмом. У наредним поглављима (четири, пето и шесто) се налазе амерички зилотидаје свој највећи допринос литератури о насиљу крајње деснице. Креирајући јединствени скуп података о насилним нападима које су починили појединци или групе повезане са екстремно десничарским групама између 1990. и 2017. године, Перлигер је у стању да скицира профил насиља крајње деснице, како у целини, тако и међу различитим групама екстремно десних актера. последње две и по деценије. Анализе откривају неколико интересантних образаца, укључујући да велика већина напада крајње деснице циља на етничке/верске мањине, затим на припаднике ЛГБТК+ заједнице, затим на верске објекте (нпр. синагоге, џамије, цркве, итд.). Напади на представнике савезне владе и даље су оскудни. Као такав, Насиље крајње деснице је фокусирано на делове становништва који су рањивији и имају ограничен утицај да одговоре на такве претње било каквом значајном надокнадом. Ако се анализирају врсте група које почине насиље, постоје јасни и предвидљиви обрасци, пошто су борци беле расе фокусирани на етничке/верске мањине, „милиције“ се фокусирају на представнике владе, а антиаборционисти циљају на објекте за абортус. Све у свему, већина напада крајње деснице није имала за циљ да буду масовни узрочно-последични догађаји, а све до последње деценије екстремне десничарске групе су повећале смртоносност својих тактика. Заиста узнемирујући тренд. Перлигер такође сматра да републиканска контрола Конгреса значајно корелира са нападима крајње деснице, што сугерише да ове групе сматрају да ће конзервативни законодавци вероватније толерисати њихове екстремне поступке, као што је илустровано тврдњом бившег председника Трампа да су побуњеници беле моћи на митингу Уните тхе Ригхт у Шарлотсвилу у Вирџинији били „веома добри људи“. На крају, Перлигер наглашава како крајње десничарско насиље генерално није толико колективна акција, колико су ова екстремна дела више израз појединца и на њих може утицати доктрина „отпора без вође“. Ово откриће Перлигерових анализа је важно. Новински медији редовно представљају нападе крајње деснице као чин ментално поремећене особе, често игноришући могуће везе са крајње десничарском реториком.

У два завршна поглавља, аутор истиче различите дискурсе у којима се свака од истакнутих екстремно десничарских група ангажује у савременој Америци. Иако не постоји јединствено решење за решавање проблема насиља крајње деснице, ова фрагментација и недостатак подударности међу групама крајње деснице може заправо бити главни начин за суочавање са насиљем крајње деснице. Односно, против њега би се требало динамично борити на локалном нивоу, на основу посебног укуса крајње десног екстремизма. На пример, технике за суочавање са насилним алт-десничарским бандама или „милицијским“ групама ће вероватно бити веома различите од оних које се користе против антиаборциониста.

У закључку, Перлигер је написао опсежну књигу о насиљу крајње деснице како би боље разумео обрасце таквих напада, корелате и групе и појединце који изводе такве нападе. Истражујући насиље крајње деснице од 1970. до 2017. године, аутор је у стању да истакне трендове и обрасце који се лако игноришу у медијима када се ови напади почну. Као таква, ова књига је драгоцена не само за креаторе политике, практичаре и истраживаче заинтересоване за боље разумевање екстремизма крајње деснице, већ је написана на начин да материјал учини доступним широј публици.

Постоји, међутим, неколико пропуста које неупућени вероватно неће схватити, али који су за надлежне на терену очигледни. Најзначајније је да је Стормфронт , интернет форум беле моћи, заправо креирао Доналд Блек, а не Том Метзгер. Док је Метзгер дефинитивно био један од првих који је усвојио белу моћ дигиталне комуникације путем онлајн огласних плоча са својим „ВАР Цомпутер Терминал“, он никада није стекао озлоглашеност Стормфронт -а (видети Берлет, 2001). Поред тога, есеј Луиса Бима о „отпору без вође“ првобитно је написан 1983. године и кружио је кроз покрет беле моћи, а касније је ревидиран и објављен у Тхе Седитионист1992. Иако овде не покушавамо да делујемо превише отворено и оштро, било би корисно да су ове нетачности ухваћене пре објављивања.



Маскирани капуљачи који су НЕ слични муџахединима..већ њима идентични ... ционистима .... црним пантерима ...


Шта ви мислите о овима наводним 'православцима' ...што најрађе посећују Милитари Шоп ?


product_pages
 
Arie Perliger :hahaha: Još jedan od "izabranog naroda"?

Ekstremna Bela desnica je uglavnom odgovor na genocid nad Belom rasom.
(ne mislim pod "ekstremnim" ono što nam plasiraju mediji jer je njima ekstremno i zahtev za zabranu ilegalnog ulaska migranata, tj. ekstremno je samo ono što je spremno da oduzme nečiji život zarad ideje)
 
Зилоти у Србији

https://www.politika.rs/sr/clanak/301328/Ziloti-uce-decake-da-ratuju

Sedmogodišnjaci obučeni u maskirnu odeću uz molitve i patriotske pesme, učestvuju na šumskim liturgijama, uče da pucaju iz replike „kalašnjikova” i da poštuju neparlamentarnu monarhiju – tako izgleda kada ziloti organizuju letnji kamp. Petnaestoro uglavnom mlađih osnovaca učestvovalo je krajem jula u „Svetolazarevom pravoslavnom omladinskom kampu” (SPOK), koji drugu godinu zaredom „u bespuću Kučajskih planina”, kako navode na svom sajtu, organizuje „Srpska istinski pravoslavna crkva” (SIPC).

U poglavlju „Važna napomena” na naslovnoj strani sajta ovog kampa navodi se da on nema nikakve veze sa zvaničnom Srpskom pravoslavnom crkvom i da deluje po blagoslovu episkopa Akakija, poglavara SIPC. Reč je, ustvari, o zilotima, pravoslavnim fundamentalistima, kako ih još zovu, povezanim sa sličnim grupama u Grčkoj i Rusiji. Najpoznatiji su verovatno monasi iz svetogorskog manastira Esfigem, čiji je prepoznatljiv znak crna zastava sa natpisom „Pravoslavlje ili smrt”.

Zilotski kamp deci od sedam do 17 godina nudi najosnovnije vidove vojne obuke, stoji na njihovom sajtu, a vodi ga „stručni štab” sastavljen od duhovnika, oca Stefana, sestre Tatjane, organizatora omladinskih pravoslavnih kampova iz Rusije, medicinske sestre popadije Jefimije, pripadnika „srpskih specijalnih brigada brata Teodora” i nekoliko odabranih pomoćnika volontera. Omladincima su zabranjeni svi elektronski uređaji, kao i odeća sa natpisima bilo koje vrste. Poželjna je ona kamuflažna. „Militari stil oblačenja (maskirna i SMB odela), takođe pomaže osećaju spremnosti služenja otadžbini”, pojašnjavaju organizatori kampa na svojoj internet strani.

Pod šatorima i uz logorsku vatru, opremljeni baterijskim lampama, mališani provode deset dana u jutarnjim vežbama, časovima o srpskom junaštvu i podukama iz veronauke, šumskim bogosluženjima, pravljenju bivaka, marševima dugim više od deset kilometara, pucanju iz „ersoft” pušaka, replikama automatskih pušaka, ruskog „kalašnjikova”, američke M-4, švajcarske „zig 556”.

Roditelji su sami poslali decu u kamp, tvrdi Akakije Stanković. Osim pitanja motiva roditelja da uče svoje mlađe osnovce rukovanju automatskom puškom, zabrinjava i to što vojničku obuku maloletnika drži verska grupa koja nije upisana u našem Registru crkava i verskih zajednica. Kako ističe protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, stručnjak za crkveno pravo, informacija o delovanju takozvanih istinskih pravoslavaca pod vođstvom samozvanog i samoproglašenog episkopa Akakija u pogledu nekakve vojne obuke maloletnika, predstavlja pre svega pitanje kojim treba da se bave državni organi.

– Verovatno je već poznato da oni javno saopštavaju da sa SPC nemaju nikakve veze, a time i sa pravoslavljem na ovim prostorima. Oni su otpali od Crkve i krenuli putem sličnih grupica, poučeni na nekim grčkim primerima. U svakom slučaju, pravi vernici ne bi trebalo da padaju pod uticaj takve propagande i da svoju decu stavljaju pod rukovodstvo duhovno neutemeljenih i neutvrđenih tipova poput Akakija koji nisu uspeli ni sebe da povedu, a kamoli da vode druge – kaže otac Velibor Džomić.

On napominje da je na državnim organima da ispitaju da li postoji krivična odgovornost u pogledu manipulacije maloletnim osobama, ali i finansijskog poslovanja.

Nijednoj crkvi ili verskoj zajednici u Srbiji nije dozvoljeno da se bavi vojnom obukom ili sličnim aktivnostima, napominje Momir Stojanović, narodni poslanik, šef skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti.

– Svaka nekontrolisana vojna obuka je sama po sebi bezbednosni rizik. Propisano je koje se sve organizacije i institucije mogu baviti vojnom obukom, svako izlaženje iz tog registra organizacija i institucija u skladu sa zakonom je kažnjivo. Ovo tim pre što je reč o verskoj organizaciji koja nije registrovana da vrši ni versku aktivnost, a kamoli da sprovodi vojnu obuku. Ako razvijate ratnički duh kod dece tog uzrasta, kroz obuku u takvom kampu utičete na njihovo mentalno zdravlje i faktički kod njih razvijate ratobornost i sklonost ka oružju, spremnost da u kasnijim godinama i sa pravim oružjem sprovode obuku – smatra Stojanović.

On dodaje da je sada pravi trenutak da državni organi utvrde da li je organizacija registrovana ili nije, koji je njen delokrug rada, šta su joj ciljevi i da ustanove ima li tu elemenata krivične odgovornosti.

----------------------------------------------

Verna replika pravog oružja

„Ersoft, sličnapeintbolu, bezbedna je, nenasilna strateško-taktička igra, koju širom sveta igraju hiljade ljudi, pridržavajući se svih relevantnih zakona”, navodi se u Srpskom ersoft pravilniku. „Oružje” koje se koristi ispaljuje kuglice od veštačkih materijala i verna je replika realnog oružja, jednaka po dimenzijama, detaljima, čak i slične težine zbog čega je u nekim zemljama koriste vojska i policija za svoje obuke. Ersoft zajednica Srbije ima tačno propisana pravila kako i gde semogu koristiti ove puške.Na svom sajtu opominju da iako kuglica koja se ispaljuje nema dovoljno snage da ozbiljno povredi, osim u nezaštićeno oko, u uho ili usta iz neposredne blizine, ersoft oružje se mora tretirati kao da je pravo.
 

Back
Top