Dolazi proleće. Prašuma se razlistala; puni se bojama i zvukovima. Životinje, kojima nikada ništa nije nedostajalo, polagano se bude iz zimskog sna. Beskrajno širokim Amazonom još uvek plove sante leda; bunovni kajmani (lef-nih, kako ih ovde zovu) lome ih svojim snažnim dugim čeljustima i gutaju hlepimice. Tapiri (taf-ra) slepljenih očiju zaleću se u stoletna stabla, riju tlo na slepo, lutaju uokolo pa zalutaju i do sela, gde ih spremno dočekuju deca: urlicima i otrovnim strelama.
I Indijanci su spavali neki svoj zimski san, san iz kojega se sada bude. Sve su pokretniji, istodobno i sve besniji: na svoje bližnje, na plemenskog vrača (Kapsuna), na poglavicu Kol-ina, na životinje, na biljke, na samu Veliku reku i ponajviše na mene, svoga verovesnika.
Ja sam Andreo Mihallinek, sluga Hristov, misionar Družbe Svete Mati Pheromontske. Stigao sam u Amazoniju 1641. brodom Nazaren iz Cadiza neuobičajeno gostoljubivim okeanom do grada Matupe, i dalje kopnom duboko u prašumu, praćen dvojicom portugalskih vojnika koji su umrli putem od žučne groznice. Ja sam preživeo – meni je naša sveta Provincija udelila milost propovedanja reči Božje i poslala me ovom nesretnom plemenu Marihulama.
No, i sam bi Gospod zanemio pred prizorima koje ja ovde gledam svakoga dana.
Odmah po dolasku, okupio sam sve pripadnike plemena i objasnio im temelje Božjeg naukovanja. Objasnio im iznova, jer sve to je već bio učinio pokojni otac Paulo, koji je na ovom užasnom mestu proveo svoje dve poslednje godine. No, Marihulame su bili zblenuti, kao da sve to slušaju prvi put. Oni su nauk bez pogovora prihvatili, dodelili mi najbolju kolibu, osigurali najbolju hranu i iskazivali mi svako moguće poštovanje. A zatim nastavili po svome. I tako već drugu godinu; još koji mesec i dostići ću staž oca Paula.
Dobri su oni hrišćani zimi, kada samo dremaju po svojim kolibama, piju sen-gili i žvaču sušeni jan-tik. Problemi dolaze s prolećem.
A proleće je upravo stiglo.
Sedim pred svojom kolibom s brojanicom u ruci i gledam Indijance kako srljaju u svoje svakodnevne aktivnosti. Trčkaraju uokolo poput bezumnih mrava. Kriče poput razmetljivih papiga, a tako se i oblače, sad kad je stiglo proleće. Ne rade ništa korisno. Žive od plodova prašume, jedu što pronađu ili što slučajno ulove, žive iz zabave i ne boje se ni Boga ni Pakla. Kako da ih ja nateram da se boje? Ni pokojni otac Paulo nije u tome uspeo za svoje dve godine.
Jedan indijanski dečak rastvori haljinu i pomokri se nasred sela; vide mu se sramotni delovi tela. Prilazi i smeje mi se u lice. Opalim mu šamar od kojeg se sruši na tlo.
"Poravnaj taj ke-pi!", kažem mu. On me posluša i odlazi, ali i dalje mi se smeje u lice; nije ga uznemirio, a kamoli uplašio onaj šamar, niti se iko od Indijanaca zbog tog događaja uznemirio.
A sutradan, 28. marta, počinju pravi problemi.
Ulovim Tanc-koa na rubu šume kako žvače prošlogodišnji tru - plod istoimenog drveta u kojem trulenjem dolazi do alkoholnog vrenja.
Sazovem plemenski skup.
Kažem okupljenom plemenu:
"Proleće je došlo i moramo, svi mi zajedno, biti na oprezu, jer đavo je kao i ova prašuma: budi se u proleće. Naš brat, Tan-as-ko, maločas je uživao u tru soku. Eno ga još uvek se trezni i vrši veliku nuždu preko male i povraća žuč! Ja vam kažem: đavolja posla. Toga se treba kloniti. Ako možemo biti dobri hrišćani zimi, možemo i na proleće, pa, ako Bog da, i na leto!"
A oni me gledaju tupo, mrmljaju nešto, deca i žene se smeju. Vrač pljuje na pod. Prilazi mi poglavica Kol-in, tapše me prijateljski po stomaku i govori:
"Ko-pa-la! Ko-pa-la!", "Sve će biti dobro!", a ja znam da neće.
Sve je toplije i moji se Indijanci sve više razodevaju. U kasno proleće oni već hodaju posve goli. Sada još ne; noći su još uvijek prohladne, pa i jutra. No, uskoro ću ja ostati jedino odeveno ljudsko stvorenje u selu, lovit ću te gole i pijane maloumnike po celoj prašumi, nagovarati ih da obuku barem nešto i da se prestanu opijati svime i svačime. A kad dođe leto... Bog neka nam bude na pomoći.
Prašuma je puna biljaka opijatnih svojstava. Indijanci ne znaju sami proizvesti alkohol, a nije im ni potrebno. Svi mogući opijati su im na dohvat ruke: tu su već spomenuti truli tru orasi, zatim mesnato i dlakavo lišće makiota, od kojeg Indijanci misle da su ptice pa se penju na drveće i cele dane provode u gornjim delovima krošnje. Zadak paju-tina, ispunjen mednom supstancom dijaboličnog porekla. Prošle su mi ga godine, Bože mi oprosti, podmetnuli u jutarnji obrok; probudio sam se uveče gol - golcat u jednoj od crvenih kaljuža koje okružuju selo. Udovi su mi bili nabrekli, a glava poput topovskog taneta. Nisam mogao ni naslutiti što sam činio dok sam bio pod dejstvom paju-tina, Indijanci su o tome ćutali ili se glupo smeškali. No, smeškaju se oni u svakoj prilici.
Prvoga aprila na rubu sela pronađem tri ljušture paju-tina. Pretražim selo i okolicu. Ne nađem nikoga pijanog. Sazovem plemenski skup.
Već nedostaje trećina plemena. A tek je početak aprila! Preostale dve trećine me ne slušaju, pojedinci se otvoreno bune. "Kap-sol-tarunha!", dere se mladi Jop-si; značenje te gadosti radije ne bih objašnjavao. Pretvaram se da ne čujem, no potom začujem još neke psovke. Osjetim kako mi vrućina navire u glavu. Zapretim im misom. (Žalosno je reći, ali mise su se od samoga početka svodile na takvu sprdačinu da sam od njih odustao.) Ništa ne vredi: ne boje se oni ni mise, ni mene, ni svoga poglavice. Ni Boga.
Više neću sazivati plemenske skupove.
Sredina aprila. Kompletni delovi sela, kompletne "ulice" nestaju na nekoliko dana. Znam, odlaze u šumu i tamo se prepuštaju delovanju opijata i svakovrsnom bludu. Ovde nije bitno ko je čiji muž i ko je čija žena. Ne znaju oni, Bog im pomogao, ni ko je kome sin ili kći, pa i tu dolazi do bludničenja svih vrsta. Bože, što da radim,? Da ih ja lovim po šumi? Ostaje mi samo da sklopim oči. Da prespavam proleće, leto, da se počnem buditi na jesen i da onda uživam u zimi, predivnoj, bezgrešnoj amazonskoj zimi.
A ipak, trebaju oni mene, ti moji nesretni Marihulame. Bog im je udelio milost da žive bez rada, bez znoja; ta oni i ne znaju šta je to umor! Ali opet, oni misle da imaju problema. Dolazi mi tako – jednog aprilskog prepodneva, kad se prašuma već stala isparavati, vlažeći moje bele haljine – dolazi mi Mar-tita, govori kako joj je dete bolesno. Zvala je vrača, vrač je obavio tilp-pozimin, ali nije pomoglo. Dete, maleni Kip-sal, leži u mračnoj kolibi na golom tlu. Upalim sveću. Već ionako crveno tlo umrljano je njegovom krvlju. Krvari, siroto dete, iz svih pora, stenje i jauče u bunilu.
"Gde ti je muž?", pitam, a Mar-tita se pretvara da ne čuje, jer muža joj nema već danima, pridružio se onoj grešnoj polovini sela, prašumskim bludnicima.
Govorim joj kako je sve to zbog velikog greha njezina muža, njezinih greha i greha celoga sela! Zapovedim joj da nauči Zdravomariju, istu onu koju je naučila i prošle godine, ali svi oni to tako brzo zaborave! I sam sam se obratio Bogu za spas nedužnog deteta. No, znao je Bog da ni dete nije bilo posve nedužno, Njega se ne može zavarati: umrlo je istoga dana.
A onda mi moj sluga Kaš-mir stane brbljati gluposti o tome kako celo selo gladuje i kako su ga oni bludnici i pijanci napustili u potrazi za hranom. Ja mu kažem, kakvom hranom, pa plodovi vam s neba padaju u usta! Otrovni plodovi Oče, govori on. Sve što ovde raste otrovno je, od svega se gubi razum, sve nas tera u ludilo. Vi u zemlji belaca morate sami praviti opojna pića, a vidite nas! Pada nam s neba, da! Ali nas truje. Da vi niste ogrezli u greh, govorim ja, ne biste dopustili da vam đavolji plodovi padaju u usta. Kako ja preživim, a da se ne opijem, a živim jednako kao i vi. Oprostite oče, vrda mi moj blesavi Kaš-mir, ovo malo zdrave hrane što nađemo čuvamo za decu, noseće žene, za Kapsuna i za vas. A nama drugima malo toga ostane. Zato vi uvek imate zdravog i ukusnog kapua, lemoze pa i mesa od lef-niha, ako ne nađemo drugo – jer znate i sami koliko je opasno loviti te oštrozube peh-se-lini-ce (odgrizatelje udova).
I sad bih ja trebao biti zahvalan. Žrtvuju se za mene da bih mogao živeti u izobliju. A oni, jadnici, moraju se hraniti opijatima, biti omamljeni celi svoj životni vek, bludničiti sedam dana u nedelji. Jer što im preostaje? Grešniku je uvek lako naći opravdanje, govorim ja. Govorim, ali ko me sluša? Samo Bog, a možda ni On.
U maju... još gore, još grešnije, ovo više nije ni đavo koji je ovde sišao, već neki nakazni protubog, neka gadljiva protuha od nezemaljskog bića. Jer ja više ne tražim od svojih sirotih Marihulama da ne odlaze iz sela piti i bludničiti. Sad tražim da odlaze. Jer sada sav taj greh bez ustručavanja rade i u samom selu: jedu otrovne insekte, nakupljaju po kolibama zalihe opojnih biljaka, love opojne životinje i opijaju se njihovim otrovnim mesom; jutros su na Mrtvom rukavcu upecali opojnu ribu kas. Njezino meso posve je crno, a od jednog zalogaja čovek padne u višenedeljni san. Od Kaš-mira sada tražim da proba moju hranu dva sata pre nego što ću je ja jesti. Čovek mora biti na sve spreman, sad kad je đavo definitivno ovde.
Bludniči svako sa svakim, a ja to sve moram gledati. Isprva sam ih išao razdvajati, ali uzalud. Sad gledam kako sin bludniči s majkom, kći s ocem, brat sa sestrom. A potom, Bože mi oprosti, muški s muškima, ženske sa ženskima. I sve je na udaru, sve starije od deset godina. Svako sa svakim. Mi-ken je neki dan, posve lud od žvakanja lišća keps- oa, nasred sela hteo zaskočiti mene; oborio me na blatno tlo, svukao me i tek me je još uvek prisebni Kaš-mir spasio užasa.
A leto dolazi. Verni Kaš-mir već je počeo prikupljati hranu. Već je odabrao drvo za letnje sklonište. Jer, kako stvari sada stoje, morat ću se skloniti do jeseni; leto će za mene biti preopasno. Žalosno, ali je tako, ovde u Amazoniji, među Marihulama.
(nastavak u komentaru)
