Urin između ostalog sadrži bakterije, a i u njemu je sve ono što organizam ne može da iskoristi i što je potencijalno štetno, bolje to ne stavljati na glavu, ima raznih zdravih stvari koje su proverene
A cuj njega na glavu, u Indiji se urin i pije. U raznim kremama za lice i shamponima za kosu ima 2-3% neke
uree.
Šta je urinoterapija – istina o lečenju urinom
Kako leči urin i šta je urinoterapija. Analiza trenda i pokreta alternativne medicine da se pije i koristi mokraća u tretiranju bolesti
Urinoterapija
I pored nesumnjive bizarnosti, ideja lečenja urinom ima iznenadjujuće veliki broj poklonika koji tvrde da je ljudska mokraća lek koji leči svaku bolest. U Indiji je pronaðen dokument star oko 5000 godina, pod nazivom
Podmladjivanje pijenjem urina (Shivambu Kalpa Vidhi) koji se sastoji od 107 stihova.
Mokraća u čaši – urin kao lek?
Slično su koristili i stari Grci i Rimljani, a u Japanu mnoge žene i danas veruju da za lepotu i nežnost svoje kože mogu da zahvale tome što se redovno kupaju u mokraći. U Nemačkoj
Velikoj Enciklopediji (Johann Heinrich Zedler’s Grossen Vollstaendigen Universallexikon) iz 1747. godine autori opisuju brojne prednosti lečenja urinom.
Današnji poklonici urinoterapije još su maštovitiji – oni piju urin u svežoj i toploj ili u rashladjenoj formi, mešaju ga sa voćnim sokovima, služe ga uz voće i slatkiše a salatu začinjavaju dodatkom “
mokraća i sirće” (“piss and vinegar”) koji kupuju u specijalizovanim prodavnicama za alternativnu terapiju.
Njihov credo je citat iz Biblije “
Pij vodu iz svoga studenca i što teče iz tvojega izvora” (Priče Solomonove, 5.15) koji naravno tumače na svoj način, a osnovali su i svoja udruženja i održavaju kongrese na čijim panel diskusijama razmenjuju iskustva.
Slika 1 je sa Drugog svetskog kongresa urinoterapeuta (kome je prisustvovalo preko 1000 učesnika), gde su se u izveštaju našli podaci o specijalno prilagodjenom toaletu (prozvanom “apoteka”, slika 2) u kome se, pored plastičnih čaša, nalazi i uputstvo: sakupite vaš urin i primenite ga na koži, očima ili ga prosto popijte u apoteci. Uz izveštaj je priložena i fotografija (slika 3) na kojoj gomila korišćenih čaša svedoči da se uputstva poštuju.
Pošto javnost nije bila oduševljena ovim vidom terapije, poklonici su išli još dalje: angažovali su eksperta Majkla Marzabala (Michel Marsabal) da dizajnira specijalnu opremu za pružanje prve pomoći urinoterapijom. Najavljeno je instaliranje ove opreme u umetničkoj koloniji Nieuwe Vide u Haarlemu u Holandiji, a zasad je postavljena na plaži u Barseloni (Španija). Na slici 4 vidimo jedan deo te opreme: stolicu koja se ne razlikuje mnogo od običnog osmatračkog sedišta za spasioca na plaži (mada, da je ova fotografija snimljena u trenutku pružanja prve pomoći, možda bi razlika bila primetna?)
Teško je nabrojati sve bolesti za koje se tvrdi da se leče urinom. Lakše bi bilo navesti one koje nisu na spisku, tačnije – nema ih; tu su čak i kancerogene bolesti i AIDS. Neki entuzijasti, u oduševljenju, proglašavaju ovu terapiju za “božansku manifestaciju kosmičke inteligencije”. U čemu je njen toliki kvalitet?
Urinoterapija je jeftina i uvek dostupna a urin je antiseptičan i neotrovan (sadrži 95% vode, 2,5% supstance koja se zove urea i 2,5% minerala, hormona i enzima). Van Der Kron (Van Der Kroon) u knjizi “Zlatna fontana: kompletni vodič za urinoterapiju” tvrdi da je mokraća manje štetna od osvežavajućih pića i “manje neukusna od želatina spravljenog od kostiju i žila” (ma šta to načilo).
Da li je sve to dovoljna preporuka da se urin i urinoterapija koristi kao terapeutsko sredstvo?
Naravno da nije. Ako nešto nije skupo ni toksično to ne mora da znači da je lekovito. Poklonici urinoterapije na svom kongresu naveli su brojne prednosti koje ona donosi: reapsorpcija i ponovna upotreba hranljivih sastojaka, hormona i enzima, zatim imunološki efekat (kad se organizam “trenira” malom količinom toksičnih supstanci koje se ipak nalaze u urinu kad je čovek bolestan), kao i baktericidni i virucidni efakat (jer amonijak i so imaju antiseptičko dejstvo). Kao prednosti navode se i unošenje soli, diuretički efekat (kojim se ubrzava izdvajanje novog urina), ubrzavanje transmutacije (teorija koja ima veze sa sposobnošću tela da menja molekule jedne supstance u drugu, ali po svoj prilici ne i sa unošenjem mokraće) i, na kraju, pozitivan psihološki efekat (što je, nema sumnje, najčudniji od svih argumenata).
Može li medicina da potvrdi vrednost bilo čega od ovoga nabrojanog?
Nažalost, ne. Mokraća služi za to da se iz organizma izbace materije koje su nepoželjne i nema razloga da se one ponovo unose. Omiljeni argument urinoterapeuta, da je urin na neki način krv jer ga je organizam iz nje izdvojio, nije uverljiv; urin je otpadak, i ako zbog oboljenja bubrega prestane izdvajanje urina iz krvi, biće ugrožen život.
Ako nekome zatreba transfuzija sigurno je da mu neće pomoći urin nego krv. Drugi argument je da se vitamin C nalazi u mokraći, ali treba znati da ga tu ima samo kada ga u telu ima više nego što je to potrebno (jer se na taj način organizam oslobaoea viška).
Uostalom, kome je stalo do vitamina C, bolje će učiniti ako uzme pomorandžu ili jabuku. Zaista, ako bi se u urinu nalazilo bilo šta što bi moglo da doprinese boljem zdravstvenom stanju, zašto bi se organizam svakodnevno po više puta lišavao tako efikasnog leka?
Izvor: Alternativna medicina
