Februara 2009. godine Ministarstvo Kulture Republike Srbije usvojilo je zakon o tzv. "estradnim vizama" koje kao posledicu imaju direktnu diskriminaciju i eksploatisanje svih ljudi koji se bave alternativnim i underground formama muzike u Srbiji. Prema ovom zakonu:
1.Niko od muzičara ne može da izađe iz zemlje i održi nastup vani ukoliko ne poseduje posebnu licencu ("estradnu vizu") izdatu od strane Udruženja Estradnih Umetnika Srbije (UEUS). Takođe, uskoro bi se primenjivanjem ovog zakona moglo očekivati da svako ko se bavi muzikom i ima srpsko državljanstvo a nije član ovog Udruženja samim tim neće moći ni da nastupa po klubovima u Srbiji.
2.Dobijanje ove licence je naravno nemoguće ukoliko osoba nije član UEUS-a. Za članstvo u ovom udruženju potrebno je da svaki muzičar ima položen vrlo diskutabilni "ispit muzikalnosti" pred njegovom komisijom.
3.Ukoliko se ispiti i prođu, za dobijanje ove licence je svakom muzičaru potrebno da izdvoji 11.500 dinara godišnje, ili 5.800 ukoliko je reč o studentu.
4.Od stupanja ovog zakona na snagu, ambasade već ne priznaju dosadašnje ata-karte (odnose se na instrumente i opremu koju muzičari nose sa sobom) bez ovih "estradnih viza".
Iz svega ovoga se jasno vidi da je uloga koju UEUS ovde ima uloga mutljive (mafijaške) strukture kojoj je ovim zakonom dodeljen status legalnog birokratskog tela preko kojeg će se sprovoditi očigledna kulturološka diktatura u Srbiji. Ovaj represivni zakon će za sobom povući mnogobrojne posledice koje će dovesti do još većeg osiromašenja i sužavanja celokupne kulturološke slike u Srbiji.
Ovaj zakon će naravno najteže padati muzičarima u sferama alternativnih i underground scena i usmerenja (rock, heavy metal, punk, hip-hop, reggae, elektronska, eksperimentalna muzika itd.) jer se najčešće radi o malim, neprofitnim sastavima i muzičarima iza kojih ne stoji nikakva elita i finansijska mašinerija (menadžeri, sponzori, veliki izdavači i mediji, PR lobisti itd.) što je slučaj samo sa estradnom sferom koja se kroz ovaj zakon potencira. Osobe koje se bave muzikom u sferama alternative i undergrounda se naravno manje-više susreću sa istim troškovima sa kojima se susreću i estradni muzičari (troškovi opreme, organizovanja nastupa, troškovi studija za vežbanje, snimanja materijala, produkcije, izdavanja itd.). Međutim, ovaj zakon u potpunosti zanemaruje posve bitnu razliku između njih a to je da su muzičari koji pripadaju sferama ne-komercijalnog (alternativa i underground) uglavnom u potpunosti prinuđeni da sve navedene troškove plaćaju sami iz svog džepa, budući da se svojom muzikom ne bave kao pozivom kojim će zarađivati za život već se njome bave iz hobija koji moraju finansirati od svojih ličnih prihoda radeći najčešće obične, ne-muzičke poslove.
Kao jasna posledica ovog zakona može se uskoro očekivati odumiranje malih alternativnih i underground muzičkih scena u Srbiji, ili pak u najoptimističnijem slučaju njihova još veća izolovanost u ovom ionako već vrlo getoiziranom stanju. Ovakav zakon kojim je odlučivanje o bilo čijem bavljenju muzikom u potpunosti u rukama jedne sumnjive i korumpirane agencije kakva je UEUS ne postoji gotovo nigde u svetu. Jedan od malobrojnih izuzetaka je bila Mađarska za vreme staljinističke diktature pre pada Berlinskog Zida. Naravno, ovaj zakon je odavno stvar prošlosti i odavno van snage u Mađarskoj, a recimo nikada nije ni postojao u bivšoj SFRJ (bez obzira na postojanja drugih manjih oblika cenzure), tako da je ovde sasvim očigledno reč o velikom represivnom koraku unazad.
Napomenuti zakon inače počiva na prilično jasnim osnovama korumpiranog elitizma, a sam po sebi projektuje evidentan kultur-rasizam. Ukoliko ovaj zakon ostane na snazi, vrlo brzo bi se moglo očekivati iščezavanje "muzika kao hobi" principa, odnosno, bilo kakvo bavljenje muzikom i bilo kakav nastup vani (a uskoro i u samoj Srbiji) će postati samo privilegija malog broja bogatih ili onih koji se bave najkomercijalnijim stilovima koje konzumiraju najšire narodne mase. Iz svega toga je sasvim logično očekivati gušenje kreativnosti i ogromno kulturološko osiromašenje, jednoumlje i kulturološku diktaturu.
Ko ima korist od ovakvog zakona? Nije teško doći do zaključka - to je profit koji će imati UEUS, odnosno njegovo rukovodstvo koje sada uz pomoć države ima u potpunosti odrešene ruke da neograničeno pljačkaju sprovodeći pri tom svoju kultur-rasističku diktaturu. Ovome treba stati na put pre nego li bude isuviše kasno, jer ne treba zaboraviti da muzika ne obitava samo u estradnim tokovima.
1.Niko od muzičara ne može da izađe iz zemlje i održi nastup vani ukoliko ne poseduje posebnu licencu ("estradnu vizu") izdatu od strane Udruženja Estradnih Umetnika Srbije (UEUS). Takođe, uskoro bi se primenjivanjem ovog zakona moglo očekivati da svako ko se bavi muzikom i ima srpsko državljanstvo a nije član ovog Udruženja samim tim neće moći ni da nastupa po klubovima u Srbiji.
2.Dobijanje ove licence je naravno nemoguće ukoliko osoba nije član UEUS-a. Za članstvo u ovom udruženju potrebno je da svaki muzičar ima položen vrlo diskutabilni "ispit muzikalnosti" pred njegovom komisijom.
3.Ukoliko se ispiti i prođu, za dobijanje ove licence je svakom muzičaru potrebno da izdvoji 11.500 dinara godišnje, ili 5.800 ukoliko je reč o studentu.
4.Od stupanja ovog zakona na snagu, ambasade već ne priznaju dosadašnje ata-karte (odnose se na instrumente i opremu koju muzičari nose sa sobom) bez ovih "estradnih viza".
Iz svega ovoga se jasno vidi da je uloga koju UEUS ovde ima uloga mutljive (mafijaške) strukture kojoj je ovim zakonom dodeljen status legalnog birokratskog tela preko kojeg će se sprovoditi očigledna kulturološka diktatura u Srbiji. Ovaj represivni zakon će za sobom povući mnogobrojne posledice koje će dovesti do još većeg osiromašenja i sužavanja celokupne kulturološke slike u Srbiji.
Ovaj zakon će naravno najteže padati muzičarima u sferama alternativnih i underground scena i usmerenja (rock, heavy metal, punk, hip-hop, reggae, elektronska, eksperimentalna muzika itd.) jer se najčešće radi o malim, neprofitnim sastavima i muzičarima iza kojih ne stoji nikakva elita i finansijska mašinerija (menadžeri, sponzori, veliki izdavači i mediji, PR lobisti itd.) što je slučaj samo sa estradnom sferom koja se kroz ovaj zakon potencira. Osobe koje se bave muzikom u sferama alternative i undergrounda se naravno manje-više susreću sa istim troškovima sa kojima se susreću i estradni muzičari (troškovi opreme, organizovanja nastupa, troškovi studija za vežbanje, snimanja materijala, produkcije, izdavanja itd.). Međutim, ovaj zakon u potpunosti zanemaruje posve bitnu razliku između njih a to je da su muzičari koji pripadaju sferama ne-komercijalnog (alternativa i underground) uglavnom u potpunosti prinuđeni da sve navedene troškove plaćaju sami iz svog džepa, budući da se svojom muzikom ne bave kao pozivom kojim će zarađivati za život već se njome bave iz hobija koji moraju finansirati od svojih ličnih prihoda radeći najčešće obične, ne-muzičke poslove.
Kao jasna posledica ovog zakona može se uskoro očekivati odumiranje malih alternativnih i underground muzičkih scena u Srbiji, ili pak u najoptimističnijem slučaju njihova još veća izolovanost u ovom ionako već vrlo getoiziranom stanju. Ovakav zakon kojim je odlučivanje o bilo čijem bavljenju muzikom u potpunosti u rukama jedne sumnjive i korumpirane agencije kakva je UEUS ne postoji gotovo nigde u svetu. Jedan od malobrojnih izuzetaka je bila Mađarska za vreme staljinističke diktature pre pada Berlinskog Zida. Naravno, ovaj zakon je odavno stvar prošlosti i odavno van snage u Mađarskoj, a recimo nikada nije ni postojao u bivšoj SFRJ (bez obzira na postojanja drugih manjih oblika cenzure), tako da je ovde sasvim očigledno reč o velikom represivnom koraku unazad.
Napomenuti zakon inače počiva na prilično jasnim osnovama korumpiranog elitizma, a sam po sebi projektuje evidentan kultur-rasizam. Ukoliko ovaj zakon ostane na snazi, vrlo brzo bi se moglo očekivati iščezavanje "muzika kao hobi" principa, odnosno, bilo kakvo bavljenje muzikom i bilo kakav nastup vani (a uskoro i u samoj Srbiji) će postati samo privilegija malog broja bogatih ili onih koji se bave najkomercijalnijim stilovima koje konzumiraju najšire narodne mase. Iz svega toga je sasvim logično očekivati gušenje kreativnosti i ogromno kulturološko osiromašenje, jednoumlje i kulturološku diktaturu.
Ko ima korist od ovakvog zakona? Nije teško doći do zaključka - to je profit koji će imati UEUS, odnosno njegovo rukovodstvo koje sada uz pomoć države ima u potpunosti odrešene ruke da neograničeno pljačkaju sprovodeći pri tom svoju kultur-rasističku diktaturu. Ovome treba stati na put pre nego li bude isuviše kasno, jer ne treba zaboraviti da muzika ne obitava samo u estradnim tokovima.
