WithdrawnWater
Poznat
- Poruka
- 7.141
Sta ciniti kada posumnjate da je vase dete izlozeno psihoaktivnim substancama ili posumnjate da ih upotrebljava?
Najvaznije je da o tome sa svojom decom razgovarate, da im stavite do znanja koliko ste zabrinuti i koliko je velika vasa strepnja zbog sumnje da oni koriste psihoaktivne substance: najefektnije sredstvo za odvracanje mladih od psihoaktivnih substanci je roditelj koji posvecuje paznju i vreme svojoj deci! Interesujte se za njihov zivot, budite neko ko razgovara sa njima sa istinskim interesovanjem sta se desava u skoli, na ulici, medju njihovim prijateljima, u sportu, na politickoj sceni (verovali ili ne – oni imaju vrlo izgradjeno misljenje o desavanjima u njihovom zivotu i u svetu u kome zive!). Sto se vise ukljucite u njhov zivot sve su vece sanse da dete prihvati porodicne stavove, shvatanja i uverenja o tome kako zivot i svet treba da izgledaju. Uzajamno se obavestavajte i dogovarajte: ako vasu decu od malena naucite da obavestavate o tome kuda idete, kada se vracate i kako i gde mogu da vas nadju ako ste im potrebni, lakse cete i kod njih stvoriti naviku da i oni to cine! Pracenje decijih aktivnosti i ponasanja ne znaci da im ne verujete vec znaci da o njima dovoljno brinete i da se interesujete za ono sto rade. Utrosite vreme kako bi ste se informisali o bolestima zavisnosti, o vrstama droga i njihovoj primeni i posledicama. Setite se da je ispitivanjem mladih utvrdjeno da je 30% dece izjavilo da im je droga dostupna, 43% zna nekoga ko se drogira, a 35 % je prisustvovalo cinu drogiranja! Ne dozvolite da vasa deca znaju vise o bolestima zavisnosti i drogama od vas – oni ocekuju od vas informacije; budite iskreni, nemojte davati pogresne savete i netacne podatke, nemojte preterivati. Vi ne morate biti ekspert i u redu je reci „Ne znam, ali cu se potruditi da saznam i da ti kazem!”
Podstaknite decu da se bave sportom ili da imaju neki kreativni hobi. Koliko dece koja se bave sportom ili idu na ples ili folklor znate da su postali narkomani ili alkoholicari? Organizovana fizicka aktivnost je najbolji nacin da mladi organizuju svoje vreme, nauce se deljenju, timskom radu, steknu samopouzdanje da su u necemu dobri, da se bore za svoje ciljeve, nauce da je neuspeh deo zivota i steknu dragocene prijatelje.
Pitate se da li ce vas deca slusati? Kada deca razmisljaju da li da uzmu drogu ili alkohol u dubini duse, negde u pozadini svesti, uvek je prisutno pitanje koje izaziva odredjeni stepen strepnje i krivice: ‘sta ce moji roditelji da misle ako me otkriju? Kako ce to delovati na njih? Sta bi oni rekli?’ To je dobro, jer su ova pitanja produzena ruka savesti i osecaja licne odgovornosti koji se razvija negde oko 11-12 godine zivota: vasa je obaveza da im vrlo jasno stavite do znanja da ne zelite da pod bilo kojim uslovima uzimaju psihoaktivne substance, da vas to cini zabrinutim i plasi, da bi vas to ucinilo duboko nesrecnim. Kao sto je ranije receno, ukoliko ste sa paznjom i posvecenoscu, bez omalovazavanja i nipodistavanja ukljuceni u zbivanja u njihovom zivotu, oni ce vam se lakse obracati za savet i pomoc a i razvice neophodnu sigurnost koja ce im pomoci da se lakse odupru pritiscima da uzmu drogu ili alkohol. Kada razgovarate sa svojom decom o tome, nemojte nikada predpostaviti da oni znaju kakav je vas stav po tom pitanju i da se to podrazumeva – budite jasni, otvoreni i eksplicitni, bez mogucnosti za pogresno tumacenje. Vrlo je vazno da cesto govorite o opasnostima upotrebe psihoaktivnih substanci, kao i o tome da se vasa pravila odnose kako na kucu tako i na skolu i na svaku drugu sredinu. 10 kratkih i vaznih pravila za podsticanje mladih na razgovor o psihoaktivnim substancama:
1. Uvek odvojte vreme za svoju decu; ona moraju znati (i ne samo zato sto vi to podrazumevate!) da su ona najvaznja stvar u vasem zivotu. Shvatite medjutim da vi niste najvazniji stvar u njihovom zivotu i prihvatite da je to – u redu; to je razvojna faza kroz koju se prolazi. Ne morate biti najvaznija stvar u njihovom zivotu da biste bili deo njhovog zivota!
2. Slusajte ih! Pokazujuci volju da ih slusate i ulazuci vreme u to, pomazete svojoj deci da shvate da je njihovo misljenje vazno, da su postovana, i da je medjusobna komunikacija vazna stvar. Ne prekidajte ih kada govore, ne reagujte na nacin koji sprecava dalju diskusiju (nervozno, pridikovanjem, zgrazavanjem, podsmevanjem – sve to narusava njihov osecaj samopuzdanja i sigurnosti)
3. Budite uzor ponasanja! Kada se radi o psihoaktivnim substancama, ovde apsolutno ne vazi pravilo „Radi kako ti kazem a ne onako kako ja radim!” Ne podcenjujte uticaj vaseg ponasanja na ponasanje vaseg deteta, posebno ako pusite, zloupotrebljavate alkohol ili droge!
4. Budite iskreni, budite autenticni u svojim osecanjima cak i ako je u pitanju zbunjenost, strah, briga, tuga, napetost – vase ce dete tako nauciti da se i sa ovim osecanjima moze ziveti i preziveti, i da ona nisu opasna i da od njih ne treba pobeci: ako vi budete mogli da osecate ove emocije i ne resavate ih begom ni vase dete to nece ciniti.
5. Odaberite pravi momenat za razgovor: nemojte dete vuci u razgovor ako je zauzeto, neraspolozeno, nervozno, neispavano, ako ste vi nervozni, iritabilni, napeti i umorni. Od konverzacije tada nema nista.
6. Budite stalozeni i razboriti. Da bi vase dete moglo da bude dete vi morate biti odrasli. Nemojte svoditi komunikaciju na kompeticiju jednakih – vi i vase dete nikako ne mozete biti jednaki. Zato je dete dete a vi roditelj. Zapamtite da je detetu roditelj potreban – prijatelje ce naci samo.
7. Izbegavajte sukob. Pokusajte da shvatite njihov stav. Pokusajte da promenite uloge za momenat – neka dete bude u vasim cipelama a vi u njegovim; vidite kako vam se stvari cine iz te perspektive. Nemojte biti tvrdoglavi – upornost i tvrdoglavost nisu isto. Ne plasite se da kazete ‘izvini’ ako ste pogresili. Deca ce vas tim vise ceniti, a sto je vaznije – naucice da kazu izvini, i da tim ne gube od sopstvenog dostojanstva!
8. Ukoliko se razgovor prekine iz bilo kog razloga, nastavite ga drugom prilikom. Nemojte zaboraviti; razgovarajte onoliko puta koliko je potrebno da budete sigurni da vas je dete culo i razumelo.
9. Utvrdite granice. Mladi ocekuju da im se postave izvesne granice. Nemanje jasnih granica kod adolescenata izaziva strepnju i jaku anksioznost. Dozvolite da deca ucestvuju u donosenju odredjenih pravila, te konsekvenci za krsenje istih. Onda trazite da pravila postuju i adekvatno sankcionisite krsenje istih. Koncentrisite se na dobre stvari – uvek pohvalite dete za sve ono sto je dobro uradilo, primetite spremljenu sobu, oprane sudove, slozene cipele, izneseno djubre; nemojte nista podrazumevati. Pozitivna motivacija je cesto delotvornija od kazne.
10. Osmislite izlaz iz kriznih situacija. Smislite nacin i dogovorite se zajedno o tome kako dete da reaguje ako se nadje u situaciji da je izlozeno psihoaktivnim substancama. Stavite im do znanja da ste uvek spremni da dodjete po njih ukoliko ste im potrebni, bez obzira koje je doba i koliko je sati. Medjutim, u potpunosti im objasnite da biste više voleli da oni sebe i ne dovedu u situaciju gde mogu da budu izloženi nezakonitim drogama.
Sve ovo su samo kratke naznake sta je to sto vi kao roditelji mozete da ucinite da sprecite svoju, pa i tudju decu da podju putem kojim se cesce i lakse ide – putem posezanja za psihoaktivnim substancama, za jednostavnim i brzim solucijama, za brzim razresenjem napetosti, strahova i patnje, za trenutnim resenjima za rasterecenje bolnih i mucnih osecanja koje adolescencija kao razvojno doba nosi. U nedostatku drzavne strategije i kadrova koji bi se ovom problematikom ozbiljno i sistematizovano bavili, moramo se osloniti na ono sto svako od nas pojedinacno moze da uradi – na nivou zdravstvene sluzbe, na nivou skole i najzad na nivou porodice, tamo gde je navitalnija tacka zivota svakog deteta pa i onog koje zbog svog razvojnog perioda nosi potencijal za razvijanje rizicnog ponasanja. Nepostojanje drzavne strategije nikoga ne abolira od licne odgovornosti za ne-cinjenje. I najzad, podseticu vas na poznati citat da „Zlo caruje tamo gde dobri ljudi ne cine nista”. Budimo oni koji ce ciniti nesto, koji ce ciniti sve sto mogu kako bi sva nasa deca bila sigurna, srecna, zasticena i zdrava.
Najvaznije je da o tome sa svojom decom razgovarate, da im stavite do znanja koliko ste zabrinuti i koliko je velika vasa strepnja zbog sumnje da oni koriste psihoaktivne substance: najefektnije sredstvo za odvracanje mladih od psihoaktivnih substanci je roditelj koji posvecuje paznju i vreme svojoj deci! Interesujte se za njihov zivot, budite neko ko razgovara sa njima sa istinskim interesovanjem sta se desava u skoli, na ulici, medju njihovim prijateljima, u sportu, na politickoj sceni (verovali ili ne – oni imaju vrlo izgradjeno misljenje o desavanjima u njihovom zivotu i u svetu u kome zive!). Sto se vise ukljucite u njhov zivot sve su vece sanse da dete prihvati porodicne stavove, shvatanja i uverenja o tome kako zivot i svet treba da izgledaju. Uzajamno se obavestavajte i dogovarajte: ako vasu decu od malena naucite da obavestavate o tome kuda idete, kada se vracate i kako i gde mogu da vas nadju ako ste im potrebni, lakse cete i kod njih stvoriti naviku da i oni to cine! Pracenje decijih aktivnosti i ponasanja ne znaci da im ne verujete vec znaci da o njima dovoljno brinete i da se interesujete za ono sto rade. Utrosite vreme kako bi ste se informisali o bolestima zavisnosti, o vrstama droga i njihovoj primeni i posledicama. Setite se da je ispitivanjem mladih utvrdjeno da je 30% dece izjavilo da im je droga dostupna, 43% zna nekoga ko se drogira, a 35 % je prisustvovalo cinu drogiranja! Ne dozvolite da vasa deca znaju vise o bolestima zavisnosti i drogama od vas – oni ocekuju od vas informacije; budite iskreni, nemojte davati pogresne savete i netacne podatke, nemojte preterivati. Vi ne morate biti ekspert i u redu je reci „Ne znam, ali cu se potruditi da saznam i da ti kazem!”
Podstaknite decu da se bave sportom ili da imaju neki kreativni hobi. Koliko dece koja se bave sportom ili idu na ples ili folklor znate da su postali narkomani ili alkoholicari? Organizovana fizicka aktivnost je najbolji nacin da mladi organizuju svoje vreme, nauce se deljenju, timskom radu, steknu samopouzdanje da su u necemu dobri, da se bore za svoje ciljeve, nauce da je neuspeh deo zivota i steknu dragocene prijatelje.
Pitate se da li ce vas deca slusati? Kada deca razmisljaju da li da uzmu drogu ili alkohol u dubini duse, negde u pozadini svesti, uvek je prisutno pitanje koje izaziva odredjeni stepen strepnje i krivice: ‘sta ce moji roditelji da misle ako me otkriju? Kako ce to delovati na njih? Sta bi oni rekli?’ To je dobro, jer su ova pitanja produzena ruka savesti i osecaja licne odgovornosti koji se razvija negde oko 11-12 godine zivota: vasa je obaveza da im vrlo jasno stavite do znanja da ne zelite da pod bilo kojim uslovima uzimaju psihoaktivne substance, da vas to cini zabrinutim i plasi, da bi vas to ucinilo duboko nesrecnim. Kao sto je ranije receno, ukoliko ste sa paznjom i posvecenoscu, bez omalovazavanja i nipodistavanja ukljuceni u zbivanja u njihovom zivotu, oni ce vam se lakse obracati za savet i pomoc a i razvice neophodnu sigurnost koja ce im pomoci da se lakse odupru pritiscima da uzmu drogu ili alkohol. Kada razgovarate sa svojom decom o tome, nemojte nikada predpostaviti da oni znaju kakav je vas stav po tom pitanju i da se to podrazumeva – budite jasni, otvoreni i eksplicitni, bez mogucnosti za pogresno tumacenje. Vrlo je vazno da cesto govorite o opasnostima upotrebe psihoaktivnih substanci, kao i o tome da se vasa pravila odnose kako na kucu tako i na skolu i na svaku drugu sredinu. 10 kratkih i vaznih pravila za podsticanje mladih na razgovor o psihoaktivnim substancama:
1. Uvek odvojte vreme za svoju decu; ona moraju znati (i ne samo zato sto vi to podrazumevate!) da su ona najvaznja stvar u vasem zivotu. Shvatite medjutim da vi niste najvazniji stvar u njihovom zivotu i prihvatite da je to – u redu; to je razvojna faza kroz koju se prolazi. Ne morate biti najvaznija stvar u njihovom zivotu da biste bili deo njhovog zivota!
2. Slusajte ih! Pokazujuci volju da ih slusate i ulazuci vreme u to, pomazete svojoj deci da shvate da je njihovo misljenje vazno, da su postovana, i da je medjusobna komunikacija vazna stvar. Ne prekidajte ih kada govore, ne reagujte na nacin koji sprecava dalju diskusiju (nervozno, pridikovanjem, zgrazavanjem, podsmevanjem – sve to narusava njihov osecaj samopuzdanja i sigurnosti)
3. Budite uzor ponasanja! Kada se radi o psihoaktivnim substancama, ovde apsolutno ne vazi pravilo „Radi kako ti kazem a ne onako kako ja radim!” Ne podcenjujte uticaj vaseg ponasanja na ponasanje vaseg deteta, posebno ako pusite, zloupotrebljavate alkohol ili droge!
4. Budite iskreni, budite autenticni u svojim osecanjima cak i ako je u pitanju zbunjenost, strah, briga, tuga, napetost – vase ce dete tako nauciti da se i sa ovim osecanjima moze ziveti i preziveti, i da ona nisu opasna i da od njih ne treba pobeci: ako vi budete mogli da osecate ove emocije i ne resavate ih begom ni vase dete to nece ciniti.
5. Odaberite pravi momenat za razgovor: nemojte dete vuci u razgovor ako je zauzeto, neraspolozeno, nervozno, neispavano, ako ste vi nervozni, iritabilni, napeti i umorni. Od konverzacije tada nema nista.
6. Budite stalozeni i razboriti. Da bi vase dete moglo da bude dete vi morate biti odrasli. Nemojte svoditi komunikaciju na kompeticiju jednakih – vi i vase dete nikako ne mozete biti jednaki. Zato je dete dete a vi roditelj. Zapamtite da je detetu roditelj potreban – prijatelje ce naci samo.
7. Izbegavajte sukob. Pokusajte da shvatite njihov stav. Pokusajte da promenite uloge za momenat – neka dete bude u vasim cipelama a vi u njegovim; vidite kako vam se stvari cine iz te perspektive. Nemojte biti tvrdoglavi – upornost i tvrdoglavost nisu isto. Ne plasite se da kazete ‘izvini’ ako ste pogresili. Deca ce vas tim vise ceniti, a sto je vaznije – naucice da kazu izvini, i da tim ne gube od sopstvenog dostojanstva!
8. Ukoliko se razgovor prekine iz bilo kog razloga, nastavite ga drugom prilikom. Nemojte zaboraviti; razgovarajte onoliko puta koliko je potrebno da budete sigurni da vas je dete culo i razumelo.
9. Utvrdite granice. Mladi ocekuju da im se postave izvesne granice. Nemanje jasnih granica kod adolescenata izaziva strepnju i jaku anksioznost. Dozvolite da deca ucestvuju u donosenju odredjenih pravila, te konsekvenci za krsenje istih. Onda trazite da pravila postuju i adekvatno sankcionisite krsenje istih. Koncentrisite se na dobre stvari – uvek pohvalite dete za sve ono sto je dobro uradilo, primetite spremljenu sobu, oprane sudove, slozene cipele, izneseno djubre; nemojte nista podrazumevati. Pozitivna motivacija je cesto delotvornija od kazne.
10. Osmislite izlaz iz kriznih situacija. Smislite nacin i dogovorite se zajedno o tome kako dete da reaguje ako se nadje u situaciji da je izlozeno psihoaktivnim substancama. Stavite im do znanja da ste uvek spremni da dodjete po njih ukoliko ste im potrebni, bez obzira koje je doba i koliko je sati. Medjutim, u potpunosti im objasnite da biste više voleli da oni sebe i ne dovedu u situaciju gde mogu da budu izloženi nezakonitim drogama.
Sve ovo su samo kratke naznake sta je to sto vi kao roditelji mozete da ucinite da sprecite svoju, pa i tudju decu da podju putem kojim se cesce i lakse ide – putem posezanja za psihoaktivnim substancama, za jednostavnim i brzim solucijama, za brzim razresenjem napetosti, strahova i patnje, za trenutnim resenjima za rasterecenje bolnih i mucnih osecanja koje adolescencija kao razvojno doba nosi. U nedostatku drzavne strategije i kadrova koji bi se ovom problematikom ozbiljno i sistematizovano bavili, moramo se osloniti na ono sto svako od nas pojedinacno moze da uradi – na nivou zdravstvene sluzbe, na nivou skole i najzad na nivou porodice, tamo gde je navitalnija tacka zivota svakog deteta pa i onog koje zbog svog razvojnog perioda nosi potencijal za razvijanje rizicnog ponasanja. Nepostojanje drzavne strategije nikoga ne abolira od licne odgovornosti za ne-cinjenje. I najzad, podseticu vas na poznati citat da „Zlo caruje tamo gde dobri ljudi ne cine nista”. Budimo oni koji ce ciniti nesto, koji ce ciniti sve sto mogu kako bi sva nasa deca bila sigurna, srecna, zasticena i zdrava.
