„Отишла је, зар не?”
„Да.”
Есма није знала шта да каже Југославу, па одлучи да сачека да он започне разговор. У тишини су испијали чашу за чашом некакве ракије која јој није пријала.
„Живели!”, прекиде тишину Југослав.
„Зар мора овако?”, упита Есма.
„Наравно да мора.”
„Човече, ово ниси ти. Знам да ти је тешко, али…”
„А какав сам то ја? Где пише да професори не смеју да се налочу.”
„У праву си, ајде да наспемо још по једну. Само ми реци да ли славимо или жалимо. Мислим, битно је због музичке пратње. Да ли да зовем цигане трубаче или неке “пингвине” да нам свирају реквијуме?”
„Нисам још сигуран, ово је тек прва флаша. Рећи ћу ти након друге”, рече Југослав а Есма се грохотом насмеја.
„Предајем се. Ово почиње да бива занимљиво, господине професоре.”
„Шта има занимљиво у мени? Бавим се областима чије ни име не умеш да поновиш. У жаргону би био класичан папучар. Последњи пут сам се напио у претходном миленијуму. Уљудан, фин и бескрајно досадан, зато ме је и напустила.”
„Ма дај, човече, то не личи на њу. Не верујем ти.”
„Веровала ти или не, то неће променити чињеницу да је отишла.”
„Чиме си је повредио, Југославе?”
„Ја њу повредио? Мајко божја... Есма, да ли си ти нормална? Па ја ни не знам како се жене повређују.”
„Немогуће да ниси, није отишла тек тако.“
„Сад си још постала и стручњак за љубавне проблеме. Где сам то погрешио, драга Савета?”
„Само се ти спрдај са мном, уместо да ме слушаш. Могло би да ти користи.”
„Шта ми предлажете, драга моја?”, рече Југослав и додаде: ”Да ли да утапам тугу у алкохолу или да пронађем двадесет година млађу љубавницу? Која је од тих опција данас модернија?”
„Дете, саветујем ти дете”, рече Есма и угризе се за језик. Југослав погну главу и заћута. Живот као да је ишчилео из њега.
„Мислиш ли да то нисам желео више од свега...”, једва је превалио преко усана.
‘Боже мој, па двадесет први век је. Могли су да усвоје дете’, помисли Есма и рече:
„Да ли си икада помислио да је отишла зато што те толико воли и жели да имаш своје дете?”
„Шта ће мени дете ако изгубим њу?”
„Немаш појма без чега све можеш да живиш и чега ћеш се одрећи ако је то једини излаз који имаш.”
„Опрости, нисам желео да те повредим”, рече Југослав.
У том моменту, у ресторан је утрчала Мила, и по свом старом добром обичају, без питања села за сто и почела разговор. Овај пут је и наискап попила Есмину ракију, што је код мајке изазвало приметно негодовање.
„Следећи пут када овако нешто будеш учинила у мом присуству, следе репресалије.”
„Е сад си ме стварно уплашила. Опрости ми, мој женски родитељу. Молила бих да у обзир узмеш олакшавајућу околност да сам ја твоје и Микијево дете, а вас двоје и нисте неки пример антиалкохоличара. Ујко, што ти ниси смувао Есму а не онај мој трапави отац, све би било много једноставније. Вас двоје би живели код Еми и Александра а мени бисте оставили стан. Прљави би био у некој другој димензији, и сви бисте живели срећно и задовољно до краја ваших живота.”
„Мила, кад год помислим да не можеш да лупиш већу глупост, а ти ме изненадиш и надмашиш сама себе. Него, шта ти треба? Зашто си дошла?”
„Ситница, заиста само ситница. Два мала потписа, и ја нестајем, а ви наставите да се мувате. Шалим се, што ме тако гледате? Нисам вам побила најближе. Упс, па ја сам вам најближа.”
„Дај ми то да потпишем, ваљда ћеш онда да одеш”, рече јој Југослав.
„Боуже, ујко, зар тако својој мезимици? Добро, добро, не мршти се, ћутим. Есма, ај’ потписуј ово па да кренем.”
„Нећу.”
„Молииим?”
„Ако је то оно што ја мислим да јесте – а јесте, ја ово не потписујем.”
„Есма, зар под старе дане да постанеш сарадник режима. Цццц...”
„Значи, ако нисам са вама, ја сам сарадник режима, аман! Ко је вас у опозицији октроисао у ексклузивне опозиционаре? Зашто мислиш да је захтев за опозив председника нешто толико епохално да би требало да паднем на колена пред њим?”
„А шта нам предлаже Ваше височанство? Робовласништво?”, упита је Мила.
„Мила, ајд’ користи мало мозак, нисам те родила глупу. Бар не оволико глупу да не би могла да схватиш. Поента приче није промена ради промене већ стварање услова да се грешка не понови. Немаш нити један валидан доказ да ће ваша иницијатива донети нешто боље, све и да неком небеском промишљу успе. Једино што чините је да перете савест предлагача који немају ни муда ни памети да заиста једном за свагда реше проблем. Зато не очекуј да ћу ја да потпишем. Наставићу на мој начин. Синатра и Дон Кихот су поново у моди, мило ем драго младунче моје.”
„Есма, мислим да су године и конформизам учинили своје. Ти дефинитивно ниси више ‘црвена’ Есма, нешто си ми много побледела.”
„Пошто видим да ти је потребно додатно објашњење, прилагођено твом узрасту, рећи ћу ти последњи пут, а ти се потруди да запамтиш, кад већ не можеш да схватиш. Кад се кола покваре, не мењамо возача већ превозно средство”, поентира Есма.
„Радо бих наставила овај толико инспиративан разговор, али имам још кафана да обиђем. Можда будем боље среће. Вас двоје немојте да радите ништа што ја не бих. Значи секс, драгс енд рокенрол”, не издржа Мила да их не пецне.
„Ово дете је апсолутно немогуће. Да ли ми остајемо овде или се разилазимо?”, упита Есма.
„“Разилазимо се, време је да идем кући. Уморан сам и пијан.”
„Фали ти тренинг, господине професоре. Ја ћу ипак поћи са тобом. Не уливаш ми нимало поверења, а и треба ти неко ко ће да одбије нападе оних хорди обожаватељки које ће нагрнути кад сазнају да си слободан. Успут ћу обрадити Еми да спреми палачинке са оном њеном мармеладом, гледаћемо ТВ и оговарати политичаре. Договорено?”
Југослав потврдно климну главом и изађе из ресторана, Есма уздахну и позва такси.
Убрзо су се нашли у њиховом стану.
„Хоћеш ли кафу?”, упита га Есма.
„Пријала би ми.”
Ћутала је док ју је кувала; није умела да пронађе речи којима би га утешила.
„Изволи”, рече Есма док је Југославу пружала кафу у његовој омиљеној шољици.
„Од свих јебених шољица у овом стану ти си морала да изабереш баш ову. Да ли ми то намерно радиш?”, узвикну и заврљачи је у угао кухиње. Шоља се разби тик покрај Есме и врела кафа јој опече ногу. Занемела је, што од бола што од запрепаштења."
„Купила је две идентичне још док смо били у Трнској. Рекла је да ће наша љубав трајати док трају и оне. Јутрос када сам се пробудио, није је било. Њен део кревета је био нераспремљен, нигде није било никакве поруке. Позвао сам је. Јавила се – а боље да није. Леденим гласом веома пословно ме обавестила да ме напушта, да се никада неће вратити и да ће послати своју секретарицу да покупи њене ствари. Није ми дозволила да је било шта питам, прекинула је везу.”
„Седи, смири се. На крају ће се све добро завршити”, покушала је да га умири.
„Не, ништа више неће бити добро”.
„Знам да ти није лако, али то не значи да треба да тонеш, то никоме неће помоћи.”
„Не врти се цео свет око тебе, принцезо. Допусти и нама обичнима да понекад болујемо своје туге.”
„Ово је баш било ниско, Југославе. Хајде да овде станемо. Бојим се да ћемо рећи једно другом ствари после којих ништа више неће бити исто.”
„Ако очекујеш да ћу сада да ти се извиним, неће моћи. Себе себи не могу да опростим а не да се теби извињавам. Цео живот сам покушавао да разумем жене, није имао ко да ми их објасни. Илија то није умео, а ја нисам знао кога да питам. Књиге су ми замениле учитеље. Трудио сам се да будем што ближе витезу из бајки, да не повредим, да поштујем. Пријатељство са тобом ми није помогло. Ти си била ортак, брат, ти си била Есма – а не жена. Мислио сам да тако треба, у ствари, учио сам од Светлане: о манирима, о љубави, о сексу. Она ми је била све, не умем да живим без ње. Она се бринула о свему и учествовала у свему, од писања мог доктората до мењања сијалица. А онда ми је показала да све то више не важи, да је цео мој живот била само представа за лаковерне. Очекујеш од мене да разумем где сам погрешио, а ја то чак ни не видим.”
„Сад више ни женско нисам. Боже, шта ћу ја све чути од тебе. Е па, да мало и ти чујеш мене. Када си последњи пут учинио нешто посебно за њу, да се осети пожељном? Или си јој то рекао пре више од двадесет година и мислиш да је то било довољно? Ако желиш да те жена воли, мораш јој показати да је вољена – то тако функционише, господине професоре”, рече Есма и узе да сакупља крхотине које су још увек лежале на поду кухиње.
„Остави то, ја ћу да почистим кад устанем. Ваљда јој није било суђено.”
Есма се без речи обуче и напусти стан. Није знала шта треба да осећа. Светлана и Југослав су за њу били константа. Све оно што она није имала прилику да оживи. У њој је почео да расте бес, прво на живот а онда на судбину. Узела је телефон и позвала Светлану, али јој се нико није јављао.
Није одустајала. Написа јој поруку: ”Да ли си ти нормална, шта радиш то? Не можеш да га оставиш.” Убрзо је стигао одговор: “Погрешан број” Схватила је: било је готово. Негде у дубини душе јој је лакнуло.
„Да.”
Есма није знала шта да каже Југославу, па одлучи да сачека да он започне разговор. У тишини су испијали чашу за чашом некакве ракије која јој није пријала.
„Живели!”, прекиде тишину Југослав.
„Зар мора овако?”, упита Есма.
„Наравно да мора.”
„Човече, ово ниси ти. Знам да ти је тешко, али…”
„А какав сам то ја? Где пише да професори не смеју да се налочу.”
„У праву си, ајде да наспемо још по једну. Само ми реци да ли славимо или жалимо. Мислим, битно је због музичке пратње. Да ли да зовем цигане трубаче или неке “пингвине” да нам свирају реквијуме?”
„Нисам још сигуран, ово је тек прва флаша. Рећи ћу ти након друге”, рече Југослав а Есма се грохотом насмеја.
„Предајем се. Ово почиње да бива занимљиво, господине професоре.”
„Шта има занимљиво у мени? Бавим се областима чије ни име не умеш да поновиш. У жаргону би био класичан папучар. Последњи пут сам се напио у претходном миленијуму. Уљудан, фин и бескрајно досадан, зато ме је и напустила.”
„Ма дај, човече, то не личи на њу. Не верујем ти.”
„Веровала ти или не, то неће променити чињеницу да је отишла.”
„Чиме си је повредио, Југославе?”
„Ја њу повредио? Мајко божја... Есма, да ли си ти нормална? Па ја ни не знам како се жене повређују.”
„Немогуће да ниси, није отишла тек тако.“
„Сад си још постала и стручњак за љубавне проблеме. Где сам то погрешио, драга Савета?”
„Само се ти спрдај са мном, уместо да ме слушаш. Могло би да ти користи.”
„Шта ми предлажете, драга моја?”, рече Југослав и додаде: ”Да ли да утапам тугу у алкохолу или да пронађем двадесет година млађу љубавницу? Која је од тих опција данас модернија?”
„Дете, саветујем ти дете”, рече Есма и угризе се за језик. Југослав погну главу и заћута. Живот као да је ишчилео из њега.
„Мислиш ли да то нисам желео више од свега...”, једва је превалио преко усана.
‘Боже мој, па двадесет први век је. Могли су да усвоје дете’, помисли Есма и рече:
„Да ли си икада помислио да је отишла зато што те толико воли и жели да имаш своје дете?”
„Шта ће мени дете ако изгубим њу?”
„Немаш појма без чега све можеш да живиш и чега ћеш се одрећи ако је то једини излаз који имаш.”
„Опрости, нисам желео да те повредим”, рече Југослав.
У том моменту, у ресторан је утрчала Мила, и по свом старом добром обичају, без питања села за сто и почела разговор. Овај пут је и наискап попила Есмину ракију, што је код мајке изазвало приметно негодовање.
„Следећи пут када овако нешто будеш учинила у мом присуству, следе репресалије.”
„Е сад си ме стварно уплашила. Опрости ми, мој женски родитељу. Молила бих да у обзир узмеш олакшавајућу околност да сам ја твоје и Микијево дете, а вас двоје и нисте неки пример антиалкохоличара. Ујко, што ти ниси смувао Есму а не онај мој трапави отац, све би било много једноставније. Вас двоје би живели код Еми и Александра а мени бисте оставили стан. Прљави би био у некој другој димензији, и сви бисте живели срећно и задовољно до краја ваших живота.”
„Мила, кад год помислим да не можеш да лупиш већу глупост, а ти ме изненадиш и надмашиш сама себе. Него, шта ти треба? Зашто си дошла?”
„Ситница, заиста само ситница. Два мала потписа, и ја нестајем, а ви наставите да се мувате. Шалим се, што ме тако гледате? Нисам вам побила најближе. Упс, па ја сам вам најближа.”
„Дај ми то да потпишем, ваљда ћеш онда да одеш”, рече јој Југослав.
„Боуже, ујко, зар тако својој мезимици? Добро, добро, не мршти се, ћутим. Есма, ај’ потписуј ово па да кренем.”
„Нећу.”
„Молииим?”
„Ако је то оно што ја мислим да јесте – а јесте, ја ово не потписујем.”
„Есма, зар под старе дане да постанеш сарадник режима. Цццц...”
„Значи, ако нисам са вама, ја сам сарадник режима, аман! Ко је вас у опозицији октроисао у ексклузивне опозиционаре? Зашто мислиш да је захтев за опозив председника нешто толико епохално да би требало да паднем на колена пред њим?”
„А шта нам предлаже Ваше височанство? Робовласништво?”, упита је Мила.
„Мила, ајд’ користи мало мозак, нисам те родила глупу. Бар не оволико глупу да не би могла да схватиш. Поента приче није промена ради промене већ стварање услова да се грешка не понови. Немаш нити један валидан доказ да ће ваша иницијатива донети нешто боље, све и да неком небеском промишљу успе. Једино што чините је да перете савест предлагача који немају ни муда ни памети да заиста једном за свагда реше проблем. Зато не очекуј да ћу ја да потпишем. Наставићу на мој начин. Синатра и Дон Кихот су поново у моди, мило ем драго младунче моје.”
„Есма, мислим да су године и конформизам учинили своје. Ти дефинитивно ниси више ‘црвена’ Есма, нешто си ми много побледела.”
„Пошто видим да ти је потребно додатно објашњење, прилагођено твом узрасту, рећи ћу ти последњи пут, а ти се потруди да запамтиш, кад већ не можеш да схватиш. Кад се кола покваре, не мењамо возача већ превозно средство”, поентира Есма.
„Радо бих наставила овај толико инспиративан разговор, али имам још кафана да обиђем. Можда будем боље среће. Вас двоје немојте да радите ништа што ја не бих. Значи секс, драгс енд рокенрол”, не издржа Мила да их не пецне.
„Ово дете је апсолутно немогуће. Да ли ми остајемо овде или се разилазимо?”, упита Есма.
„“Разилазимо се, време је да идем кући. Уморан сам и пијан.”
„Фали ти тренинг, господине професоре. Ја ћу ипак поћи са тобом. Не уливаш ми нимало поверења, а и треба ти неко ко ће да одбије нападе оних хорди обожаватељки које ће нагрнути кад сазнају да си слободан. Успут ћу обрадити Еми да спреми палачинке са оном њеном мармеладом, гледаћемо ТВ и оговарати политичаре. Договорено?”
Југослав потврдно климну главом и изађе из ресторана, Есма уздахну и позва такси.
Убрзо су се нашли у њиховом стану.
„Хоћеш ли кафу?”, упита га Есма.
„Пријала би ми.”
Ћутала је док ју је кувала; није умела да пронађе речи којима би га утешила.
„Изволи”, рече Есма док је Југославу пружала кафу у његовој омиљеној шољици.
„Од свих јебених шољица у овом стану ти си морала да изабереш баш ову. Да ли ми то намерно радиш?”, узвикну и заврљачи је у угао кухиње. Шоља се разби тик покрај Есме и врела кафа јој опече ногу. Занемела је, што од бола што од запрепаштења."
„Купила је две идентичне још док смо били у Трнској. Рекла је да ће наша љубав трајати док трају и оне. Јутрос када сам се пробудио, није је било. Њен део кревета је био нераспремљен, нигде није било никакве поруке. Позвао сам је. Јавила се – а боље да није. Леденим гласом веома пословно ме обавестила да ме напушта, да се никада неће вратити и да ће послати своју секретарицу да покупи њене ствари. Није ми дозволила да је било шта питам, прекинула је везу.”
„Седи, смири се. На крају ће се све добро завршити”, покушала је да га умири.
„Не, ништа више неће бити добро”.
„Знам да ти није лако, али то не значи да треба да тонеш, то никоме неће помоћи.”
„Не врти се цео свет око тебе, принцезо. Допусти и нама обичнима да понекад болујемо своје туге.”
„Ово је баш било ниско, Југославе. Хајде да овде станемо. Бојим се да ћемо рећи једно другом ствари после којих ништа више неће бити исто.”
„Ако очекујеш да ћу сада да ти се извиним, неће моћи. Себе себи не могу да опростим а не да се теби извињавам. Цео живот сам покушавао да разумем жене, није имао ко да ми их објасни. Илија то није умео, а ја нисам знао кога да питам. Књиге су ми замениле учитеље. Трудио сам се да будем што ближе витезу из бајки, да не повредим, да поштујем. Пријатељство са тобом ми није помогло. Ти си била ортак, брат, ти си била Есма – а не жена. Мислио сам да тако треба, у ствари, учио сам од Светлане: о манирима, о љубави, о сексу. Она ми је била све, не умем да живим без ње. Она се бринула о свему и учествовала у свему, од писања мог доктората до мењања сијалица. А онда ми је показала да све то више не важи, да је цео мој живот била само представа за лаковерне. Очекујеш од мене да разумем где сам погрешио, а ја то чак ни не видим.”
„Сад више ни женско нисам. Боже, шта ћу ја све чути од тебе. Е па, да мало и ти чујеш мене. Када си последњи пут учинио нешто посебно за њу, да се осети пожељном? Или си јој то рекао пре више од двадесет година и мислиш да је то било довољно? Ако желиш да те жена воли, мораш јој показати да је вољена – то тако функционише, господине професоре”, рече Есма и узе да сакупља крхотине које су још увек лежале на поду кухиње.
„Остави то, ја ћу да почистим кад устанем. Ваљда јој није било суђено.”
Есма се без речи обуче и напусти стан. Није знала шта треба да осећа. Светлана и Југослав су за њу били константа. Све оно што она није имала прилику да оживи. У њој је почео да расте бес, прво на живот а онда на судбину. Узела је телефон и позвала Светлану, али јој се нико није јављао.
Није одустајала. Написа јој поруку: ”Да ли си ти нормална, шта радиш то? Не можеш да га оставиш.” Убрзо је стигао одговор: “Погрешан број” Схватила је: било је готово. Негде у дубини душе јој је лакнуло.
