Zašto tinejdžeri (a i odrasli) "vole" alkohol - posebno pivo? Da li ga stvarno vole ili je u pitanju nešto drugo?
Odmah da se ograničim, ne želim da pričam o štetnom uticaju na zdravlje i slično već o ideji koja stoji iza alkohola i potrebe za istim. Dakle, svakodnevno se susrećem sa drugovima i tekstovima na internetu (češće se susrećem sa tekstovima jer provodim više vremena na internetu
) koji indirektno propagiraju opijanje.
"-Ajde da se napijemo i dođemo pijani u školu!", "-Jao, kako sam se sinoć napio, nisam znao za sebe!", "-Kako sam peglirao sinoć to nije normalno!," "-Ajde da se odvalimo ko stoke!", onda, "Kako se <osoba> napio/la, povraćao/la je po celoj sobi, baš je blo kul!" i tako u nedogled. ZAŠTO?
Jednom sam pitao ćaleta zašto pije i dolazi kući pijan i odgovor je bio: "Da pobegnem od svakodnevnih briga i problema." - veoma mudar odgovor za nekog ko ima 40+ godina - kad se otrezni ti problemi su i dalje tu!
Ali, prosečan tinejžer nema posao, porodicu koju mora da izdržava, račune koje mora da plati - ima MNOGO manje stvari o kojima "brine" (jer jedna loša ocena u školi, džojstik koji ga već treći dan zajebava, itd. se ne mogu nazvati problemima).
Zabava? "Pijem da bih se zabavio." je odgovor 99% tinejdžera. "Alkohol ti pomaže da se opustiš." Da se opustim? Ako u tvojoj prirodi nije da si opušten, pričljiv, itd. zašto bi pokušavao da promeniš sebe? Još važnije, zar stvarno misliš da ćeš nešto da promeniš? Ali ako je zabava i opuštanje razlog ispijanja alkohola, zašto onda svaka žurka završava sa nekim ko je preterao i "peglirao" i zašto u najzanimljivije trenutke neke žurke/manifestacije mora da se ubroji "lik koji je peglirao svuda po sobi" ili uradio nešto idiotski u alkoholisanom stanju?
Zašto se ljudi ponose time da se ničeg ne sećaju jer su bili u alkoholisanom stanju? Pa, koji si ku-rac išao na žurku/negde ako se ničeg ne sečaš?
Jednom prilikom drugovi su započeli razgovor o pijenju. U jednom trenutku drug je rekao nešto slično "Pivo, to samo piješ i pišaš!" - i to u pozitivnom kontekstu. Dakle, nije bitno ni šta piješ, važno je da piješ? Zašto?
Da li "oni" (mada i ja spadam u tinejdžere) pokušavaju nekom* i sebi da dokažu da su odrasli tako što će popiti što više?
"Jelen pivo - muškarci znaju zašto?" - NE ZNAM, PROSVETLI ME! Meni se lično ne sviđa ukus piva, a da ga pijem da bih bio "kul", to neću. Je l' to znači da ja nisam muško? Prilično sam siguran da jesam.
Šale tipa "pravi alkoholičar je onaj koji ni ne zna da na beer fest-u postoji muzički program" su baš lepo prihvaćene od strane ljudi o kojima pišem. Šala jeste donekle duhovita, ali veličanje alkoholizma...
Najveća zabluda je kad neko kaže "-Ja nisam alkoholičar", "-Ja pijem da bih se zabavio". Yeah, right...
I tako misleći da su kul, tinejdžeri će se jednog dana odrasti u pijanice/alkoholičare a da to neće ni osetititi. Najveći problem je to što oni neće biti svesni toga i zagorčavaće život nekom drugom, svojoj porodici, njihova deca će njih gledati i pitati se - zašto? Još gore, devojke vole takve momke koji se hvale time što piju, i jednoga dana će se udati za iste koji će dolaziti kući mrtvi pijani - i one će se pitati "zašto?".
* - najviše me nervira kad neko priča i pripoveda o tome kako se napio, kako mu je bilo lepo iako se ni ne seća toga. Odakle potreba da se hvali tim stvarima, odakle potreba da nekom pričaš kako si "peglir'o"? 'Ajde da piju za sebe jer osećaju da tako treba, jer im je lepo - nego potreba da se hvali time i da se nekom to ispriča, nadvladava želju za alkoholom. Oni izgube više energije pripovedajući o svojim "doživljajima" nego u toku samog proces ispijanja alkohola. Zašto?
E sad, jedna od stvari koje me interesuju je zašto sam takav? Ne volim da razmišljam o tome kako sam ja na višem nivou (svesnosti) od "njih", o tome kako sam uzvišen, kako sam "savršen"... Polazim od činjenice da je "njih" mnogo, a ja sam "kap u moru". Zašto sam takav? Zašto su oni drugačiji?
Nigde nisam čuo da u alkoholisannom stanju ljudi doživljavaju istinski lepe stvari (to što je lažan osećaj lepote prisutan se ne računa), da im se proširuje svest, da su sposobni da urade više pozitivnih stvari nego kada su trezni, da su želeli da rade nešto pozitivno, korisno ili provetljujuće u takvom stanju...
Pošto moj ćale pije, on je poslednji koji sme da mi kaže da to ne radim. Nikad mi nije branio da popijem ili da zapalim, ali uprkos tome ja to ne želim i neću da radim. Zašto? da li je to neka vrsta obrnute psihologije pa ja zbog toga ne želim da pijem (ili pušim)?
Al' se raspisah.
Primetili ste mnogo upitnika u tekstu, doduše, neka pitanja su retorička ali bilo bi lepo kada bi uz iznošenje svog stava i odgovorili na neka.
Hvala.
Odmah da se ograničim, ne želim da pričam o štetnom uticaju na zdravlje i slično već o ideji koja stoji iza alkohola i potrebe za istim. Dakle, svakodnevno se susrećem sa drugovima i tekstovima na internetu (češće se susrećem sa tekstovima jer provodim više vremena na internetu
) koji indirektno propagiraju opijanje."-Ajde da se napijemo i dođemo pijani u školu!", "-Jao, kako sam se sinoć napio, nisam znao za sebe!", "-Kako sam peglirao sinoć to nije normalno!," "-Ajde da se odvalimo ko stoke!", onda, "Kako se <osoba> napio/la, povraćao/la je po celoj sobi, baš je blo kul!" i tako u nedogled. ZAŠTO?
Jednom sam pitao ćaleta zašto pije i dolazi kući pijan i odgovor je bio: "Da pobegnem od svakodnevnih briga i problema." - veoma mudar odgovor za nekog ko ima 40+ godina - kad se otrezni ti problemi su i dalje tu!
Ali, prosečan tinejžer nema posao, porodicu koju mora da izdržava, račune koje mora da plati - ima MNOGO manje stvari o kojima "brine" (jer jedna loša ocena u školi, džojstik koji ga već treći dan zajebava, itd. se ne mogu nazvati problemima).
Zabava? "Pijem da bih se zabavio." je odgovor 99% tinejdžera. "Alkohol ti pomaže da se opustiš." Da se opustim? Ako u tvojoj prirodi nije da si opušten, pričljiv, itd. zašto bi pokušavao da promeniš sebe? Još važnije, zar stvarno misliš da ćeš nešto da promeniš? Ali ako je zabava i opuštanje razlog ispijanja alkohola, zašto onda svaka žurka završava sa nekim ko je preterao i "peglirao" i zašto u najzanimljivije trenutke neke žurke/manifestacije mora da se ubroji "lik koji je peglirao svuda po sobi" ili uradio nešto idiotski u alkoholisanom stanju?
Zašto se ljudi ponose time da se ničeg ne sećaju jer su bili u alkoholisanom stanju? Pa, koji si ku-rac išao na žurku/negde ako se ničeg ne sečaš?
Jednom prilikom drugovi su započeli razgovor o pijenju. U jednom trenutku drug je rekao nešto slično "Pivo, to samo piješ i pišaš!" - i to u pozitivnom kontekstu. Dakle, nije bitno ni šta piješ, važno je da piješ? Zašto?
Da li "oni" (mada i ja spadam u tinejdžere) pokušavaju nekom* i sebi da dokažu da su odrasli tako što će popiti što više?
"Jelen pivo - muškarci znaju zašto?" - NE ZNAM, PROSVETLI ME! Meni se lično ne sviđa ukus piva, a da ga pijem da bih bio "kul", to neću. Je l' to znači da ja nisam muško? Prilično sam siguran da jesam.
Šale tipa "pravi alkoholičar je onaj koji ni ne zna da na beer fest-u postoji muzički program" su baš lepo prihvaćene od strane ljudi o kojima pišem. Šala jeste donekle duhovita, ali veličanje alkoholizma...
Najveća zabluda je kad neko kaže "-Ja nisam alkoholičar", "-Ja pijem da bih se zabavio". Yeah, right...
I tako misleći da su kul, tinejdžeri će se jednog dana odrasti u pijanice/alkoholičare a da to neće ni osetititi. Najveći problem je to što oni neće biti svesni toga i zagorčavaće život nekom drugom, svojoj porodici, njihova deca će njih gledati i pitati se - zašto? Još gore, devojke vole takve momke koji se hvale time što piju, i jednoga dana će se udati za iste koji će dolaziti kući mrtvi pijani - i one će se pitati "zašto?".
* - najviše me nervira kad neko priča i pripoveda o tome kako se napio, kako mu je bilo lepo iako se ni ne seća toga. Odakle potreba da se hvali tim stvarima, odakle potreba da nekom pričaš kako si "peglir'o"? 'Ajde da piju za sebe jer osećaju da tako treba, jer im je lepo - nego potreba da se hvali time i da se nekom to ispriča, nadvladava želju za alkoholom. Oni izgube više energije pripovedajući o svojim "doživljajima" nego u toku samog proces ispijanja alkohola. Zašto?
E sad, jedna od stvari koje me interesuju je zašto sam takav? Ne volim da razmišljam o tome kako sam ja na višem nivou (svesnosti) od "njih", o tome kako sam uzvišen, kako sam "savršen"... Polazim od činjenice da je "njih" mnogo, a ja sam "kap u moru". Zašto sam takav? Zašto su oni drugačiji?
Nigde nisam čuo da u alkoholisannom stanju ljudi doživljavaju istinski lepe stvari (to što je lažan osećaj lepote prisutan se ne računa), da im se proširuje svest, da su sposobni da urade više pozitivnih stvari nego kada su trezni, da su želeli da rade nešto pozitivno, korisno ili provetljujuće u takvom stanju...
Pošto moj ćale pije, on je poslednji koji sme da mi kaže da to ne radim. Nikad mi nije branio da popijem ili da zapalim, ali uprkos tome ja to ne želim i neću da radim. Zašto? da li je to neka vrsta obrnute psihologije pa ja zbog toga ne želim da pijem (ili pušim)?
Al' se raspisah.
Primetili ste mnogo upitnika u tekstu, doduše, neka pitanja su retorička ali bilo bi lepo kada bi uz iznošenje svog stava i odgovorili na neka.
Hvala.
