„Добар део мог живота је везан и одређен алкохолом. Једним делом, то је традиција. Очеви своје мушке потомке, у Срба, воде прво у кафану. Један од стубова мачизма и стамени чувар догме, да мушко дете иницијацију у свет мушкараца добије баш за кафанским столом. После се чуде кад и потомци заврше на лечењу. Другим делом сам годинама живео од новца зарађеног, што продајом пива што држањем кафане. То му дође, нешто као привредни аспект алкохола, у мом животу. Трећи је филозофско уметнички, тачније оправдање што проводим време у кафани. Лепше звучи боем од пијандура. О политици у овом посту ни речи,мада би студија могла да се напише о утицају истог на друштвено-политичке односе и мене у свему томе. Елем, као предани уживалац алкохола, свих боја и нација, ред би био да напишем једну покајничку. Бирам смешну, оне друге ћемо препустити забораву.Неке давне зиме, у Гроцкој, у дискотеци Трскара након дуготрајне и предане конзумације штока кренух кући. Негде уз пут, из мени ни до дан данас познатог разлога, ја сам остао без једне чизме. Као генијално решење ми се указало да бацим и другу. Ту зиму прегурах некако са старим. Али заплет се десио тек наредне године.. Моја мајка се неким чудом сетила да ми је прдтходне године купила оне инкриминисане каубојке, кад јој ја затражих новац за нове. Некако се извукох говорећи да су ми на поправци код локалног обућара. Бар сам ја помислио да се извукох.. Да скратим. Мајка оде до обућара, обућар у годинама у маленој радњи, где си могао наћи од попа уши, наравно, логично не и моје чизме, поред усрдне претраге. Мајка љута, обућар посрамљен а ја згранут. У главном, он је понудио да купи нове убеђен да је моје грешком дао некоме другом. На једвите јаде сам убедио мајку да одбије то.Тако се некако и завршило, опет сам ја то бар тако мислио. Много година касније у невезаном разговору, а да се похвали пред својом службеницом, мој вршњак а сада велико мудо у нашој малој вароши, исприча искривљену верзију приче о чизмама, са нагласком на своју улогу у томе. Дубоко сам сигуран да тај догађај, до тада, нисам никоме ни поменуо а опет садашњи властоносац у то време није био ни алкохоличар а ни чести посетилац дискотеке.Коначно схватих, уз ту функцију иде и прошлост, али занимљива и интересантна. Јер морате признати, да не иде уз слику коју жели да други виде о њему то да му је младост била поприлично досадна. Уз функцију иду легенде. Реших да га не исправљам, поносан што моје лудорије путуј у незаборав па макар и с њим у сценарију. Живели.“
А онда сам коначно одрастао.
„Сви који ме познају, знају да немам трему. Потпуно ми је свеједно да ли говорим пред, неким "јадником", случајно нахватаним, да слуша моје бесконачне тираде или је то кафански сто, трибина, неко славље. Где год се сакупи критична маса, вољних да буду сведоци моје хроничне логореје. Узроци се могу пронаћи у томе да сам јединац, поприлично начитан и гладан доказивања. Све се то некако складиштило у мени а финиш се десио при полагању мог првог испита. Првенац, социјологија, професор Алексич. Препун амфитеатар, што штребера, што блејача, што нас који смо хтели да само прође факултетско губљење невиности па да наставимо. Наравно, по могућности, да то прође што брже и да што мање боли. Ал, међутим, студент снује а ректорат одлучује. Неко паметан се сетио да згура све, ацадемиц виргинем, у један термин. Ја као сваки просечан штребер из Гроцке, дојахао сам пола сата раније и заузео стратешки добро место. Ни превише близу да не будем увлакач,а ни превише далеко да ме не прогласе кукавицом. Испит се одужи. Бар се мени тако чинило,и ја наивно одох у кафић "Црно бела деветка", потпуно адекватан објекат за моје психо-физичко стање. Е ту се одвија драма. Моја прва грешка. Уместо намераване кафе, наручих шток са кока колом, надајући да ће то да ми улије преко потребну смиреност. После првог, а под образложењем да сам ушао на две ноге, паде и други. Пажња попусти и ту настаје заплет. Темпом од један шток на сат чекао сам да стигне судњи час. И стигао је, прерано или прекасно просудите сами. Око седам увече седох испред профе. Ни не примећујући да треме нема. Питања лака, бар колико сам могао да их прочитам. Перформанс креће, ја у најбољем издању. Сијам, ватромет знања, врх ораторске вештине. Смеши се десетка. Долази треће, ја немам појма ни шта пише а не шта треба да причам. Стигла ме промена темпаратуре од шетње на релацији амфитеатар-кафић. Ја мало ћутим мало заплићем језиком док се Алексић није смилово и поклонио ми шестицу. Сретан одлазим а прати ме савет да на следећи испит изађем трезнији. Од тада па до данашњег дана, страха и треме немам а љубав према штоку је остала. НАРАВОУЧЕНИЈЕ : КАД ИМАТЕ ТРЕМУ НИКАДА НЕ ПИЈТЕ САМО ЈЕДНО ИЛИ ДВА ПИЋА. ПОПИЈТЕ ДОВОЉНО,ТО ЈЕДИНО ИМА СМИСЛА.“
И постао филозоф.
„Дрвар али не онај босански. Београд. Карађорђева улица, за неупућене визави железничке и аутобуске станице.Време, ране осамдесете. Пролазна биртија, комбинација експрес ресторана и кафане. Широк дијапазон гостију, од зла оца и зле мајке преко студената и професора економског факултета и радника разних фирми накалемљених около па све до случајних стопера из иностранства које случај наведе у овај део света. Станичне проститутке, дежурни шибицари делили су ваздух са уваженим грађанима, сједињени око исте љубави. Алкохола. Брката конобарица у боросанама се подразумевала. Све у свему, кафански комунизам на делу и то уживо. За моје присуство тамо, кривицу сноси искључиво ред вожње ГСБ-а и распоред предавања. Но ни то није битно за ову причу. Оно што сам видео и запамтио за цео живот, везано је за шанк. Шанк је иначе, најистуренији део кафане, резервисан за оне нахрабрије. Е сад замислите, суморно јесење јутро. Дрвар пун, ја у њему чекам почетак предавања. Шибицари и проститутке се свађају око поделе ноћашњег пазара. Загрљени пар са наранџастим ранцима спава у углу, испред њих непоједен сендвич и одавно покварено кувано јаје. Шанк линија попуњена. Смео бих да се закунем да су одувек ту. Ћуте они, ћути горе поменута брката конобарица. Ћути и сипа. И то само дупликате, за младе, то је један деци жестине. Боја и јачина, небитна. Брзина испијања таква да ако не гледаш у том правцу,нема шансе да провалиш да је у чаши било шта било. Сви ћуте, конобарица сипа и не пита, гости ћуте и пију. Тек после трећег, усиљен разговор. Ту и тамо хватам по неко бесмислено питање у главном без одговора. Тада сам схватио, више инстинктом него памећу, разлику између пијанца и алкоса.Схватио и упамтио.Алкохоличар је роб а пијанац слободан човек. Алкохоличар је кукавица а пијанац, човек који је изабрао сам. Алкохоличар мисли да може да прекине кад хоће а пијанац зна да неће.Алкохоличар тражи публику, пијанцу она не треба али је се и не боји.Алкохоличар вам никада неће признати да пије а пијанац ни не прича, пиће се подразумева. Алкохоличар је позер а пијанац звезда која више нема коме да се доказује, само климне главом кад сретне себи сличног.Алкохоличар уништава све око себе а пијанац самог себе.Све у свему, алкохоличар живи од сумњиве славе а пијанац само живи.Очишћен од сујете, скрајнут од овоземаљског. Индиферентан на емоције,најближе савршеном. Несхваћен од околине, живи своје дане служећи једном краљу.Понекад али само понекад, враћа се у нашу димензију. Постоји само један разлог да он промени своју ћуд. Погађате, само љубав. Неизмерна љубав према некој жени може у пијанцу да изазове преокрет и да га избаци из привидне летаргије.Уз опасност да будем погрешно схваћен, посвећујем ову скаску пијанцима. Дубоки наклон за храброст да живе живот по сопственим правилима, оно за шта никада нисам имао храбрости. Зато, кад на улици, пијаци, или аутобусу сретнете неког таквог, покушајте да застанете са осудама. Учиниће они сами то много окрутније него што би ви и умели.Само окрените главу и прођите даље. Оставите их јер пут којим ходе је и без ваше осуде,претежак.“
Ако имате додатних питања или Вам треба савет, обратите се лекару или фармацеуту.
А онда сам коначно одрастао.
„Сви који ме познају, знају да немам трему. Потпуно ми је свеједно да ли говорим пред, неким "јадником", случајно нахватаним, да слуша моје бесконачне тираде или је то кафански сто, трибина, неко славље. Где год се сакупи критична маса, вољних да буду сведоци моје хроничне логореје. Узроци се могу пронаћи у томе да сам јединац, поприлично начитан и гладан доказивања. Све се то некако складиштило у мени а финиш се десио при полагању мог првог испита. Првенац, социјологија, професор Алексич. Препун амфитеатар, што штребера, што блејача, што нас који смо хтели да само прође факултетско губљење невиности па да наставимо. Наравно, по могућности, да то прође што брже и да што мање боли. Ал, међутим, студент снује а ректорат одлучује. Неко паметан се сетио да згура све, ацадемиц виргинем, у један термин. Ја као сваки просечан штребер из Гроцке, дојахао сам пола сата раније и заузео стратешки добро место. Ни превише близу да не будем увлакач,а ни превише далеко да ме не прогласе кукавицом. Испит се одужи. Бар се мени тако чинило,и ја наивно одох у кафић "Црно бела деветка", потпуно адекватан објекат за моје психо-физичко стање. Е ту се одвија драма. Моја прва грешка. Уместо намераване кафе, наручих шток са кока колом, надајући да ће то да ми улије преко потребну смиреност. После првог, а под образложењем да сам ушао на две ноге, паде и други. Пажња попусти и ту настаје заплет. Темпом од један шток на сат чекао сам да стигне судњи час. И стигао је, прерано или прекасно просудите сами. Око седам увече седох испред профе. Ни не примећујући да треме нема. Питања лака, бар колико сам могао да их прочитам. Перформанс креће, ја у најбољем издању. Сијам, ватромет знања, врх ораторске вештине. Смеши се десетка. Долази треће, ја немам појма ни шта пише а не шта треба да причам. Стигла ме промена темпаратуре од шетње на релацији амфитеатар-кафић. Ја мало ћутим мало заплићем језиком док се Алексић није смилово и поклонио ми шестицу. Сретан одлазим а прати ме савет да на следећи испит изађем трезнији. Од тада па до данашњег дана, страха и треме немам а љубав према штоку је остала. НАРАВОУЧЕНИЈЕ : КАД ИМАТЕ ТРЕМУ НИКАДА НЕ ПИЈТЕ САМО ЈЕДНО ИЛИ ДВА ПИЋА. ПОПИЈТЕ ДОВОЉНО,ТО ЈЕДИНО ИМА СМИСЛА.“
И постао филозоф.
„Дрвар али не онај босански. Београд. Карађорђева улица, за неупућене визави железничке и аутобуске станице.Време, ране осамдесете. Пролазна биртија, комбинација експрес ресторана и кафане. Широк дијапазон гостију, од зла оца и зле мајке преко студената и професора економског факултета и радника разних фирми накалемљених около па све до случајних стопера из иностранства које случај наведе у овај део света. Станичне проститутке, дежурни шибицари делили су ваздух са уваженим грађанима, сједињени око исте љубави. Алкохола. Брката конобарица у боросанама се подразумевала. Све у свему, кафански комунизам на делу и то уживо. За моје присуство тамо, кривицу сноси искључиво ред вожње ГСБ-а и распоред предавања. Но ни то није битно за ову причу. Оно што сам видео и запамтио за цео живот, везано је за шанк. Шанк је иначе, најистуренији део кафане, резервисан за оне нахрабрије. Е сад замислите, суморно јесење јутро. Дрвар пун, ја у њему чекам почетак предавања. Шибицари и проститутке се свађају око поделе ноћашњег пазара. Загрљени пар са наранџастим ранцима спава у углу, испред њих непоједен сендвич и одавно покварено кувано јаје. Шанк линија попуњена. Смео бих да се закунем да су одувек ту. Ћуте они, ћути горе поменута брката конобарица. Ћути и сипа. И то само дупликате, за младе, то је један деци жестине. Боја и јачина, небитна. Брзина испијања таква да ако не гледаш у том правцу,нема шансе да провалиш да је у чаши било шта било. Сви ћуте, конобарица сипа и не пита, гости ћуте и пију. Тек после трећег, усиљен разговор. Ту и тамо хватам по неко бесмислено питање у главном без одговора. Тада сам схватио, више инстинктом него памећу, разлику између пијанца и алкоса.Схватио и упамтио.Алкохоличар је роб а пијанац слободан човек. Алкохоличар је кукавица а пијанац, човек који је изабрао сам. Алкохоличар мисли да може да прекине кад хоће а пијанац зна да неће.Алкохоличар тражи публику, пијанцу она не треба али је се и не боји.Алкохоличар вам никада неће признати да пије а пијанац ни не прича, пиће се подразумева. Алкохоличар је позер а пијанац звезда која више нема коме да се доказује, само климне главом кад сретне себи сличног.Алкохоличар уништава све око себе а пијанац самог себе.Све у свему, алкохоличар живи од сумњиве славе а пијанац само живи.Очишћен од сујете, скрајнут од овоземаљског. Индиферентан на емоције,најближе савршеном. Несхваћен од околине, живи своје дане служећи једном краљу.Понекад али само понекад, враћа се у нашу димензију. Постоји само један разлог да он промени своју ћуд. Погађате, само љубав. Неизмерна љубав према некој жени може у пијанцу да изазове преокрет и да га избаци из привидне летаргије.Уз опасност да будем погрешно схваћен, посвећујем ову скаску пијанцима. Дубоки наклон за храброст да живе живот по сопственим правилима, оно за шта никада нисам имао храбрости. Зато, кад на улици, пијаци, или аутобусу сретнете неког таквог, покушајте да застанете са осудама. Учиниће они сами то много окрутније него што би ви и умели.Само окрените главу и прођите даље. Оставите их јер пут којим ходе је и без ваше осуде,претежак.“
Ако имате додатних питања или Вам треба савет, обратите се лекару или фармацеуту.
Svaki pijanac ima svoju pricu, Bukovski je bio samo jedan od njih.
Pitam se, da li postoje razlike između pijanca i boema? Možda..ali nisu tako vidljive..Vidi ih samo neko ko ih poznaje...