Kada se chovek prosvetli?
Za par godina, za par meseci... za par preokreta njegovog zivota?
Ili jedinka nastavlja uporno istim putem?
Treba skrenuti.
Ali.
Ali.
Izgleda da je sve u toj nekoj energiji koja se nalazi i skladishti u nama, koja pokrece i pravi rechi, dela, iz pepela u ovom svetu.
Da li cu stici pre vetra na ovom ratishtu posutim pepelom?
Ali,
hej,
na kraju sve shto i uchinim znachi samo meni, (kao shto rekoh ranije) ne odjekuje dalje od jednog metra preko nashe leshine.
Ideje pokrecu svet.
Tj. kako bi S. Basara rek'o, ideologije u poslednje vreme koje su pojele ideje.
Razvodnjavanje.
Mozda je to jedini nachin da se dete natera da proguta gorki lek.
Ali
Shta ostaje od one srzi kad se razvodni? Treba li mi da razvodnjavamo zivot da bi mogli da progutamo ono shto nam drugi daju? Pojesti sebe zbog ideje, pojesti vreme i mesto. Dati zivot. Taj prekrasni chin davanja.
I umreti.
Umreti.
Pa zar je fer umirati?
Gde odjekuju zivoti svih mrtvih? Ovde? Sada? Kroz danashnjicu, modernizaciju, svet, ljude, popularizaciju, globalizaciju?
Ko moze da nosi sudbinu gomile ljudi, ko ce odgovarati za njihove zivote?
Ako ne mesto u kome se nalaze, ako ne stvar koja ih veze.
Ali.
Da li jedinka chini sama po sebi deo nechega, ili ta jedinka mora biti svesna veceg bica, svojeg udela? I ko onda sluzi kao orudje, jer se moc delovanja jedinke ne nalazi na visini vece svrhe, nego daleko ispod?
Da li orudje chini lovca, i shemu svrha svrhe orudja, kad ona u tom nije obuhvacena?
Sve stvari postoje da bi bile iskorishcene.
Zapitam se, uopshte da li su nashe misli zaista verodostojan iskaz nasheg mihsljenja? Chini mi se da su veci dokaz nasheg postojanja, jer chesto reflektuju nashe okruzenje.
Ali,
negde u meni postoji san o jedinstvu.
San o sanjanju mira, tishine, statichnosti.
Mesto gde je sve savrsheno, jer se ne krece.
Mesto gde je sve vechno jer se ne krece.
Mesto gde sve postoji jer ne zeli da bude neshto drugo.
I zaista, postoji! Takvo mesto, utopijsko postoji!
Samo nisam josh uvek nashao dovoljno dobro orudje da bih zakopao dovoljno duboko u svoje grudi da ga nadjem.
Ali,
kada se chovek prosvetli?
Kada dokaze sebe svetu, bez uticaja od strane sveta?
Kada zasija sopstvenim svetlom?
Ali, zar treba uporno nastaviti jedin putem?
Ici, skoro slepo.
Mozda pogrehnim putem, mozda pravednim.
Mozda sopstvenim, mozda tudjim...
Jer shta je zaista nashe u poslednje vreme?
Treba skrenuti. Kada shvatimo da put kojim idemo nije istrajan, dug.
Treba skrenuti, ali chije rasudjivanje uzeti kao meru?
Zaista, chovek jeste drushtveno bice.
Treba ga ubiti.
Za par godina, za par meseci... za par preokreta njegovog zivota?
Ili jedinka nastavlja uporno istim putem?
Treba skrenuti.
Ali.
Ali.
Izgleda da je sve u toj nekoj energiji koja se nalazi i skladishti u nama, koja pokrece i pravi rechi, dela, iz pepela u ovom svetu.
Da li cu stici pre vetra na ovom ratishtu posutim pepelom?
Ali,
hej,
na kraju sve shto i uchinim znachi samo meni, (kao shto rekoh ranije) ne odjekuje dalje od jednog metra preko nashe leshine.
Ideje pokrecu svet.
Tj. kako bi S. Basara rek'o, ideologije u poslednje vreme koje su pojele ideje.
Razvodnjavanje.
Mozda je to jedini nachin da se dete natera da proguta gorki lek.
Ali
Shta ostaje od one srzi kad se razvodni? Treba li mi da razvodnjavamo zivot da bi mogli da progutamo ono shto nam drugi daju? Pojesti sebe zbog ideje, pojesti vreme i mesto. Dati zivot. Taj prekrasni chin davanja.
I umreti.
Umreti.
Pa zar je fer umirati?
Gde odjekuju zivoti svih mrtvih? Ovde? Sada? Kroz danashnjicu, modernizaciju, svet, ljude, popularizaciju, globalizaciju?
Ko moze da nosi sudbinu gomile ljudi, ko ce odgovarati za njihove zivote?
Ako ne mesto u kome se nalaze, ako ne stvar koja ih veze.
Ali.
Da li jedinka chini sama po sebi deo nechega, ili ta jedinka mora biti svesna veceg bica, svojeg udela? I ko onda sluzi kao orudje, jer se moc delovanja jedinke ne nalazi na visini vece svrhe, nego daleko ispod?
Da li orudje chini lovca, i shemu svrha svrhe orudja, kad ona u tom nije obuhvacena?
Sve stvari postoje da bi bile iskorishcene.
Zapitam se, uopshte da li su nashe misli zaista verodostojan iskaz nasheg mihsljenja? Chini mi se da su veci dokaz nasheg postojanja, jer chesto reflektuju nashe okruzenje.
Ali,
negde u meni postoji san o jedinstvu.
San o sanjanju mira, tishine, statichnosti.
Mesto gde je sve savrsheno, jer se ne krece.
Mesto gde je sve vechno jer se ne krece.
Mesto gde sve postoji jer ne zeli da bude neshto drugo.
I zaista, postoji! Takvo mesto, utopijsko postoji!
Samo nisam josh uvek nashao dovoljno dobro orudje da bih zakopao dovoljno duboko u svoje grudi da ga nadjem.
Ali,
kada se chovek prosvetli?
Kada dokaze sebe svetu, bez uticaja od strane sveta?
Kada zasija sopstvenim svetlom?
Ali, zar treba uporno nastaviti jedin putem?
Ici, skoro slepo.
Mozda pogrehnim putem, mozda pravednim.
Mozda sopstvenim, mozda tudjim...
Jer shta je zaista nashe u poslednje vreme?
Treba skrenuti. Kada shvatimo da put kojim idemo nije istrajan, dug.
Treba skrenuti, ali chije rasudjivanje uzeti kao meru?
Zaista, chovek jeste drushtveno bice.
Treba ga ubiti.
