Alen Ginzberg

[Baudrillard]

Alen Ginzberg (engl. Irwin Allen Ginsberg; (3. juni 1926, Njuark — 5. april 1997, Njujork) bio je američki pesnik, filozof i pisac. Jedna od vodećih ličnosti generacije Bitnika, pedesetih godina i Hipi pokreta iz šezdesetih godina XX veka, koji je sa američkog tla proizišao u globalni fenomen.
Alen Ginzberg potiče iz jevrejske porodice, rođen je u Njuarku, Nju Džersiju, ali je odrastao u Patersonu. Bio je pesnik i jedan od lidera bit pokreta, zajedno s Keruakom, Barouzom, Holmsom i Kesidijem. Postaje poznat već s prvom objavljenom zbirkom pesama Urlik i druge pesme (1956). Duga poema Urlik, nastala pod uticajem čitanja poezije Vilijema Blejka, prouzrokovala je plenidbu prvog izdanja i brojne sudske tužbe za širenje nemorala. Posvećena je njegovom prijatelju Karlu Solomonu i drugovima bitnicima koji su na svojoj koži osetili represalije društvene hijerarhije američkog sistema. Posve otuđenog od Vitmenove Amerike kojoj on kontrastira tadašnje stanje što ga gleda sopstvenim očima. Urlik predstavlja paradigmu njegove poetike. Šezdesetih godina XX veka Ginzberg predvodi Hipi pokret. Zanimaju ga religije Dalekog istoka, među njima hinduizam i budizam. Bio je i pacifista i anarhista. Bio je i homoseksualac i vegetarijanac. Sudelovao je u radu u NAMBLI, organizaciji slobodnog govora, koju napušta onoga trenutka kada je uvideo da je uspeo proširiti svoje ideje. Pripada čitavom jednom kontrakulturnom pokretu, koji se na američkom tlu razvio od četrdesetih do sedamdesetih godina XX veka. Sarađivao sa Kenetom Reksrotom, Timotijem Lirijem, Alanom Votsom, Normanom Braunom, Bertranom Raselom, Bobom Dilanom, idr. Često je putovao po svetu, a u više navrata je posetio bivšu Jugoslaviju i Beograd, gde je bio u društvu pesnikinje Nine Živančević.

 

[Baudrillard]

Moje tužno ja, Alen Ginzberg

Frenku O`Hari


Jednom kad mi se oči zacrvene
popnem se na vrh zgrade RCA
i gledam u moj svet, Menhetn –
moje zgrade, ulice na kojima sam se junačio,
mansarde, postelje, stanovi bez tople vode
- dole na Petoj aveniji, o kojoj takođe razmišljam,
mravlji automobili, mali žuti taksiji, ljudi
što koračaju, manji od kuglice vune –
Panorama na mostovima, izlazak sunca nad bruklinskom mašinerijom
sunce zalazi iznad Nju Džersija u kome sam rođen
i iznad Patersona gde sam se igrao s mravima

– moje kasnije ljubavi iz 15. Ulice,
moje velike ljubavi na Louer Ist Sajdu,
moje nekad fatalne romanse u Bronksu
daleko –
putevi se ukrštaju tim nevidljivim ulicama,
moja prošlost sumirana, moja odsustva
i ekstaze u Harlemu –
- sunce obasjava sve što posedujem
u jednom trenu na horizontu
u mojoj poslednjoj večnosti –
materija je voda.



Tužan,
ulazim u lift i spuštam se
dole, zamišljen,
i koračam pločnikom zavirijući svakome u izlog,
u lice,
pitajući se ko ima ljubavi
i zastajem, zbunjen,
pred izlog prodavnice automobila
stojim, izgubljen u smirenom razmišljanju,
saobraćaj se kreće gore-dole Petom avenijom
zgrade iza mene čekaju trenutak kada...


Vreme je da odem - spremim večeru - slušam
romantične ratne vesti na radiju


... prestaje svaki pokret
ja koračam kroz bezvremenu tugu postojanja,
nežnost lebdi u prostoru između višespratnica,
moji prsti dotiču obrazinu stvarnosti,
moje lice zamrljano suzama u ogledalu
nekog izloga – u zoru –
tamo gde više ne želim –
bombone – ili odela ili japanske
abažure intelekta


Zbunjen prizorom oko sebe,
Jedan se čovek probija kroz gužvu
od paketa, novina,
kravata, lepih odela
do svoje želje
Čovek, žena, strujanje po pločnicima
semafori otkucavaju satovi u žurbi
pokreti uz ivičnjak –


I sve ove ulice koje se seku,
uvijaju i bivaju presečene
avenijama
nadvišene oblakoderima ili obrasle sirotinjskim četvrtima
saobraćajnim zakrčenjima
vrištećim automobilia i motorima
toliko bolnim po ovaj
predeo, ovo groblje
ovu tišinu
samrtne postelje ili planine
koju videh jednom
i nikad više, niti poželeh
da je dozovem u sećanje
u kojem ceo Menhetn koji znam mora da nestane.


(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)

 

[Baudrillard]

“Urlik” Alena Ginzberga


Pesma Urlik prvi put je bila pročitana publici u oktobru 1955. godine i godinu dana kasnije pojavljuje se u zbirci Urlik i ostale pesme (1956). Nepunih godinu dana od objavljivanja zbirka dobija veliku medijsku pažnju jer je u martu iste godine 520 primeraka štampanih u Londonu konfiskovala američka carina, a u maju iste godine izdavač zbirke L. Ferlingeti bio je uhapšen zbog “distribucije knjiga sa opscenim i vulgarnim sadržajem”. Suđenje koje je potom usledilo nezvanično predstavlja početak seksualne i kulturne revolucije 1960-ih godina. Sam naziv pesme asocira na urlik koji proizvode životinje i na sličan način opisani su protagonisti Ginzbergove pesme: najbolje umove svoje generacije Ginzberg predstavlja kao usamljene životnije koje su odbačene i stoga primorane da žive noću. Poput Vitmanove Pesme o meni i Urlik „sadrži mnoštva“[1], međutim, Ginzbergove teme su radikalno drugačije- dok je Vitman pevao o demokratiji, lepoti divlje prirode Amerike, slobodi, duhovnosti i univerzalnoj ljubavi, Ginzbergove teme su bunt, ludilo, otuđenje, patnja, korišćenje opijata, promiskuitetni homoseksualni/ heterosekusalni seks, itd. Urlik sadrži 112 slobodnih stihova koji na prvi pogled deluju dosta nejasno i neorganizovano, uglavnom zbog velikog broja autobiografskih elemenata. Iako je Ginzberg celog života pričao da je pesmu napisao u jednom dahu, u jednom pesničkom zanosu, primetno je da je Urlik rezultat obimnog čitanja i raznoraznih uticaja. Pesma ima dobru strukturu i organizaciju, podeljena je na tri dela, od kojih svaki ima svoju priču.


Pesmu je Ginzberg posvetio Karlu Solomonu koga je upoznao u Institutu za psihijatriju Kolumbija (21. aprila 1949. godine), koji se u pesmi zove Rokland. Ceo prvi deo pesme pokriva događaje iz života najboljih umova bit generacije. Najbolji umovi su uglavnom bili Ginzbergovi prijatelji, poznanici, pisci, boemi i ostali marginalizovani umetnici ovog perioda. Najveći utisak u ovom delu pesme ostavlja nabrajanje, upotreba montaže i neprestano smenjivanje snažnih pesničkih slika o Njujorku (baš kao i u nekim delovima Vitmanove Pesmi o meni), ali ne onih njuroških naselja koji simbolišu materijalni uspeh ili kapitalizam, poput Vol Strita ili Menhetna, već Ginzberg opisuje siromašne periferije grada i boemske četvrti: Boveri, Stetn Ajland, Harlem, Bronks, itd. Snažni početni stihovi služe kao matrica kojoj se ostali stihovi prvog dela pesme hipnotisano vraćaju:

I saw the best minds of my generation destroyed by madness, starving hysterical naked, dragging themselves through the negro streets at dawn looking for an angry fix, angelheaded hipsters burning for the ancient heavenly connection to the starry dynamo in the machinery of night.​

Poput Supermarketa u Kaliforniji i Urlik je predviđen čitanju naglas, i Ginzbergova zamisao je bila da svaki stih bude jedna jedinica daha, odnosno da odgovara jednom uzdahu. Kao i u Vitmanovoj Pesmi o meni celim prvim delom Urlika dominiraju dugački i agresivni stihovi koji dosta podsećaju na prozu, i pesnik često upotrebljava lirske paralelizme i nabrajanja:

[…] who ate fire in paint hotels or drank turpentine in Paradise Alley, death, or purgatoried their torsos night after night
with dreams, with drugs, with waking nightmares, alcohol and cock and endless balls,
incomparable blind streets of shuddering cloud and lightning in the mind leaping towards poles of Canada & Paterson, illuminating all the motionless world of Time between​

​

Jezik korišćen u pesmi odgovara njenom naslovu jer je podjednako agresivan, i reči poput cock i endless balls, osim svog vulgarnog značenja, takođe otkrivaju da njujorški homoseksualci 50-ih nisu baš praktikovali monogamne veze, već da su bili vrlo promiskuitetni- kako Ginberg kaže: purgatoried their torsos night after night... U nekim stihovima čak je i vulgraniji, npr:

[…] who let themselves be fucked in the ass by saintly motorcyclists, and screamed with joy,
who blew and were blown by those human seraphim, the sailors, caresses of Atlantic and Caribbean love,
who balled in the morning in the evenings in rosegardens and the grass of public parks and cemeteries scattering their semen freely to whomever come who may​

Sintaksa pesma nas navodi da zaključimo da ju je pisao pesnik pod dejstvom droga jer na mestima gde bi trebalo da koristi prideve on koristi imenice [2]:

who poverty and tatters and hollow-eyed and high sat up smoking in the supernatural darkness of cold-water flats floating across the tops of cities contemplating jazz.

Ili koristi imenicu kao pridev [3]:

who were expelled from the academies for crazy & publishing obscene odes on the windows of the skull.

Pesma obiluje i velikim brojem metafora, simbola i autobigrafskih elemenata, pa je zato neophodno razjasniti pojedine stihove, na primer drugi stih: dragging themselves through the negro streets at dawn looking for an angry fix odnosi se na otuđenje protagonista pesme koji su odbačeni od društva i primorani da žive noću, tj. da se vuku delovima Njujorka sa ostalim odbačenim ljudima američkog društva 1950-ih, a to su bila uglavnom crnačka naselja i periferije grada. Iako su mahom bili belci najbolji umovi (the best minds) identifikovali su se sa crnačkom andergraund muzikom pedestih- džezom, i to naročito bibop džezom[4], što je bila nova vrsta džeza koja se razlikovala od klasičnog sving džeza sa kraja 40-ih; bibop ili bop džez odlikovao se brzim tempom sa mnogo imporvizacije. Angry fix (gnevni fiks), osim toga što predstavlja momenat ubrizgavanja opijata u venu (morfijuma ili heroina), simboliše i osolobađanje njihovih duša od bolova modernog života, ili rečeno u okvirima Ginzbergovih pojmova: od militarstičko- kapitalističkog, heteroseksulanog, plastičnog društva kome bitnici ne pripadaju. Šesti i sedmi stih takođe zahtevaju objašnjenje, pogledajmo:

who passed through universities with radiant eyes hallucinating Arkansas and Blake-light tragedy among the scholars of war,
who were expelled from the academies for crazy & publishing obscene odes on the windows of the skull,
who cowered in unshaven rooms in underwear, burning their money in wastebaskets and listening to the Terror through the wall​

Godine 1948. u svom apartmanu u Harlemu, u Njujorku, čitajući pesme velikog engleskog romantičara Vilijama Blejka, Ginzberg doživljava viziju koja je oblikovala njegov rani pesnički rad. Kako je kasnije objašnjavao u inetrvjuima, prvo je mislio da je čuo glas Boga da bi potom shvatio da je zapravo čuo Blejkov glas koji je čitao pesme Suncokret, Bolesna ruža i Izgubljena devojčica.[5] Interesantno je da je Ginzberg do kraja života isticao da halucinacija nije bila prouzrokovana drogama i da je celog života pokušavao da oživi taj trenutak epifanije upotrebom raznih opijata. Kada kaže scholars of war (naučnici rata) on misli na univerzitetske profesore koji su umesto školskog programa predavali državnu politiku obojenu miltantnom filozofijom i paranojom od komunizma. U sedmom stihu se već igra rečima i kaže:

who were expelled from the academies for crazy & publishing obscene odes on the windows of the skull.

Gramatički ispravan stih bi zahtevao da je umesto reči crazy Ginzberg napisao craziness, međutim, on namerno koristi jednu reč koja opisuje bit generaciju u celini. Drugi deo stiha (publishing obscene odes on the windows of the skull) odnosi se na događaj iz pesnikovog života: u martu 1945. bio je suspendovan sa univerziteta Kolumbija zato što je usred prepirke sa domarom studentskog doma sa prozora svoje sobe uzvikivao: „Je*eš Jevreje! Batler nema mu*a!“, aludirajući na dekana univerziteta po imenu Batler (Nikolas Marej Batler) koga je optuživao za antisemitizam. Poslednje reči stiha (windows of the skull/ prozori lobanje) odnose se na prozore Univerziteta Kolumbija i tek u drugom delu pesme saznajemo da zapravo ta lobanja pripada semitskom Bogu Molohu koga Ginzberg koristi kao simbol najgorih osobina Amerike 1950-ih.

Peyote solidities of halls u dvanestom stihu odnose se na drogu pejotl [6]: Peyote solidities of halls, backyard green tree cemetery dawns, wine drunkenness over the rooftops, storefront boroughs of teahead joyride neon blinking traffic light…

Kao i u Supermarketu neonska svetla i ovde opisuju američko potrošačko društvo 1950-ih koje „živi, spava, jede“ u šoping centrima:

who burned cigarette holes in their arms protesting the narcotic tobacco haze of Capitalism, who distributed Supercommunist pamphlets in Union Square weeping and undressing while the sirens of Los Alamos wailed them down, and wailed down Wall, and the Staten Island ferry also wailed​

Vitmanova Amerika:

Earth of the limpid gray of clouds brighter and clearer for my sake!/ Far-swooping elbow’d earth — rich apple-blossom’d earth!/ Smile, for your lover comes…[7]

nepunih sto godina kasnije posmatrana očima njegovog sledbenika izgleda kao narkotička duvanska magla kapitalizma…. To je pad Vitmanove Amerike i neiscrpna inspiracija Alena Ginzberga. Duvanska industrija pedesetih godina dostigla je svoj ekonomski procvat, veliki bilbordi koji su reklamirali cigarete bili su postavljeni na svakom ćošku, a naziv Los Alamos se odnosi na tada aktuelnu laboratoriju u Novom Meksiku u kojoj se proizvodilo nuklerano oružje u okviru Menhetn projekta osnovanog tokom Drugog svetskog rata; prva atomska bomba bila je dizajnirana upravo u Los Alamosu; među zaposlenima u ovoj laboratoriji bili su vodeći naučnici i Nobelovci ovog perioda. Atomska bomba je npr. čest simbol u Ginzbergovoj poeziji, piše Raskin…. U 38. stihu opet čitamo niz elemenata iz Ginzbergovog privatnog života: on spominje tri goropadi sudbine (the three old shrews of fate) zbog kojih su najbolji umovi izgubili svoje dečačke ljubavi. Prema Ginzbergu to su heteroseksualnost, novac i porodica:

who lost their loveboys to the three old shrews of fate the one eyed shrew of the heterosexual dollar the one eyed shrew that winks out of the womb and the one eyed shrew that does nothing but sit on her ass and snip the intellectual golden threads of the craftsman’s loom​

Ovi stihovi se pre svega odnose na Keruaka i Kesidija koji su, kako čitamo, svojevremeno eksperimentisali sa muškarcima, ali su se na kraju ipak vratili svojim ženama.[8] Prva goropad koju Ginzberg spominje je heteroseksualni dolar. Jedna teorija je da kao homoseksualac Ginzberg ne razume esenciju posedovanja novca u stvaranju porodice pa prema tome ni plod takvog odnosa- samo dete, koje opisuje kao goropad koja namiguje iz materice. Treća goropad koju spominje je žena i tu primećujemo njegovu mizoginiju. Godinu dana pre prvog javnog čitanja Urlika u Šestoj galeriji Ginzberg piše Keruaku: Uh, kako mrzim žene…[9] Generalno žene su u Urliku opisane kao usputni seksualni objekti koji su služi najboljim umovima za ispunjavanje njihovih seksualnih potreba. Sveopšte razočaranje i otuđenost koju oseća Ginzberg dalje proširuje na krupniji plan i smešta u gubitak vere u demokratiju, državu Ameriku i svoje sunaorodnike. Setimo se kako je Vitman opisivao američko društvo 19. veka:

The carpenter singing his as he measures his plank or beam,/ The mason singing his as he makes ready for work, or leaves off work,/ The boatman singing what belongs to him in his boat, the deckhand/ singing on the steamboat deck […] The delicious singing of the mother, or of the young wife at work, or of/ the girl sewing or washing,/ Each singing what belongs to him or her and to none else,/ The day what belongs to the day—at night the party of young fellows,/ robust, friendly,/ Singing with open mouths their strong melodious songs…

piše taj stari, usamljeni učitelj u pesmi Čujem pesmu Amerike.[10] U Urliku Vitmanovo en masse usamljeno spaljuje svoja siva flanelska odela:

who were burned alive in their innocent flannel suits on Madison Avenue amid blasts of leaden verse & the tanked-up clatter of the iron regiments of fashion & the nitroglycerine shrieks of the fairies of advertising & the mustard gas of sinister intelligent editors, or were run down by the drunken taxicabs of Absolute Reality.​

Nedužna flanelska odela (innocent flannel suits) odnose se na poslovne ljude koji su ih nosili 50-ih godina. Ova fraza potiče od naslova popularnog romana Čovek u sivom flanelskom odelu Sloana Vilsona u kome je opisan bezlličan život modernog čoveka koji je zbog pretrpanosti obavezama lišen duhovnog razvoja. Olovni stihovi i pešovani mode (leaden verse and fairies of advertising) odnose se na poeziju konformizma tj. pesnike koji su zarađivali pišući slogane za potrebe velikih reklamnih kompanija na Medison Aveniji. Pogledajmo 63. stih:

who threw potato salad at CCNY lecturers on Dadaism and subsequently presented themselves on the granite steps of the madhouse with the shaven heads and harlequin speech of suicide, demanding instantaneous lobotomy.​

Si Si En Vaj je gradski koledž Njujorka (City College of New York), popularna škola kroz koju su prošli veliki pisici ovog perioda i kako bi istakao avangardizam bit generacije Ginzberg opisuje bacanje krompir salate na profesora koji drži predavanje o dadaizmu (modernističkom pokretu čiji je cilj ismevanje i ironija), time želi da istakne da su bitnici savladal gradivo: dadaizam znači bacati krompir salatu na predavanje o dadaizmu. U 67. stihu Ginzberg spominje tri bolnice: Pilgrim Stejt, Roklend i Grejston. Pogledajmo:

Pilgrim State’s Rockland’s and Greystone’s foetid halls, bickering with the echoes of the soul, rocking and rolling in the midnight solitude-bench dolmen-realms of love, dream of life a nightmare, bodies turned to stone as heavy as the moon​

Psihijatrijske bolnice su u pesmi predstavljene kao logori smrti u kojima su lekari mučili ljude i Ginzbergova majka, Naomi, bila je višegodišnji pacijent bolnice Grejstoun u Nju Džerziju, gde je preminula. Kada je Ginzberg pisao pesmu bila je pacijent u Pilgrim Stjetu dok je u Roklendu bio smešten sam pesnik. Tamo je i upoznao Karla Solomona kome je posvetio Urlik. Ipak, završava prvi deo pesme pobednički i samozadovoljno, odajući počast Vitmanu i njegovoj poeziji:

and who therefore ran through the icy streets obsessed with a sudden flash of the alchemy of the use of the ellipse the catalog the meter & the vibrating plane,
who dreamt and made incarnate gaps in Time & Space through images juxtaposed, and trapped the archangel​

​

U prvom delu pesme eksplicitno je kritikovao materijalizam i američke institucije, a u drugom delu pesme te „osobine“ oživljavaju i dele zajedničko ime- Moloh. Poput prvog dela u kome je anafora ostvarena pomoću reči who u drugom delu ritam je uspostavljen ponavljanje reči Moloch:

What sphinx of cement and aluminium bashed open their skulls and ate up their brains and imagination? Moloch! Solitude! Filth! Ugliness! Ashcans and unobtainable dollars! Children screaming under the stairways! Boys sobbing in armies! […]
Moloch the crossbone soulless jailhouse and Congress of sorrows! Moloch whose buildings are judgement! Moloch the vast stone of war! Moloch the stunned governments! Moloch whose mind is pure machinery! Moloch whose blood is running money! Moloch whose fingers are ten armies!​

Ginzberg nije prvi pisac koji je u anglo-američkoj literaturi upotrebio simbol semitskog Boga Moloha. Pre njega je to učinio Džon Milton u Izgubljenom Raju (1667), a u modernoj istoriji Vinston Čerčil je u knjizi Bura se sprema Molohom opisivao idolopoklonstvo nemačkog naroda prema Hitleru. Inspiraciju za Molohom Ginzberg je pronašao pod dejstvom droge pejotl. Jedne večeri u šetnji San Franciskom, sa svojim partnerom Piterom Orlovskim, Ginzberg uzima pejotl i ugledavši zgradu čuvenog hotela pod nazivom St. Francis doživljava halucinaciju u kojoj je zgrada hotela izgledala kao čudovište koga je Ginzberg nazvao Molohom, simbolom ludila i smrti najboljih umova koje opisuje. Ginzbergovo pitanje na početku drugog dela:

What sphinx of cement and aluminium bashed open their skulls and ate up their brains and imagination?

se odnosi na njegovog prijatelja Vilijama Kanastru, poznatijeg kao „Bil“ Kanastra (1922–1950) koji je poginuo posledicom pada kroz prozor voza u pokretu. Ginzberg ga spominje i u prvom delu Urlika kada kaže:

who sang out of their windows in despair, fell out of the subway window…

Vitmanovu Ameriku Ginzberg ne doživljava kao demokratsku zemlju, to je bar jasno, već je smatra totalitarnom kapitalističkom državom kojom upravljaju gigantske industrijske korporacije. Takav sistem on naziva „mašinerijom“. Poznato je da je Ginzberg bio marksista i odatle dolazi njegova potreba za društevenim aktivizmom i borbom za prava radnika. Bilo je hrabro, delom i neuračunljivo, optuživati Ameriku da je zla kaplitalistička zemlja, naročito u Makartnijevoj eri tokom poznatog lova na (komunističke) veštice, a sa druge strane veličati Rusiju i komunizam. Dok je u prvom delu pesme pevao o posledicama lošeg političkog sistema, u drugom delu pesme on okrivljuje „mašineriju“ za propast duhovnosti kompletne američke nacije; one demokratske Amerike o kojoj je pevao Vitman. Moloh je u stvari kapitalistička Amerika i Ginzberg gori od besa:

Moloch whose skyscrapers stand in the long streets like endless Jehovas! Moloch whose factories dream and choke in the fog! Moloch whose smokestacks and antennae crown the cities!
Moloch whose love is endless oil and stone! Moloch whose soul is electricity and banks! Moloch whose poverty is the specter of genius! Moloch whose fate is a cloud of sexless hydrogen! Moloch whose name is the Mind!​

U stvari on je užasnut sopstvenom zemljom:

invisable suburbs! skeleton treasuries! blind capitals! demonic industries! spectral nations! invincible madhouses! granite cocks! monstrous bombs!

Koliko se zapravo Amerika 1950-ih udaljila od Vitmanove vizije o demokratiji oslikano je u poslednjim stihovima u kome je opisuje kao bezdušnu mašineriju kojom vlada Moloh. Ali moderni Moloh je svoje postojanje dobio u materijalstičkoj kulturi i umesto dece sada jede novac, slobodu i ljudski duh; to je Ginzbergova poruka, sav njegov bol i pad Vitmanove Amerike:

Visions! omens! hallucinations! miracles! ecstacies! gone down the American river!
Dreams! adorations! illuminations! religions! the whole boatload of sensitive bullshit!​

​

Kako je prvi deo pesme obeležen otuđenjem, a drugi besom, u trećem delu pesnik doživljava ujedinjenje sa Karlom Solomonom- prijateljem iz Njujork Stejt Psihijatrijskog Instituta (u pesmi se ta bolnica zove „Rokland“), gde je Ginzberg bio lečen punih osam meseci 1949. godine.[11] Prezirao je lekare jer nisu čitali niti pisali poeziju i nazivao ih je nepoetičnom buržoazijom, objašnjava Raskin,a u Solomonu je osim inspiracije prepoznao i svoju majku koja je je takođe bila lečena u psihijatrijskim bolnicama:

I’m with you in Rockland, where you imitate the shade of my mother...

Upravo je u Roklendu Ginzberg dobio inspiraciju da napiše mitologiju ludila, piše dalje Raskin...[12] Od poznatih američkih pesnika, pored Ginzberga, u mentalnim bolnicama lečili su se i Ezra Paund, Robert Louel i Slivija Plat. Osim ludila (tako česte teme u Ginzbergovoj poeziji), tema trećeg dela je i surovost američkih zdravstvenih ustanova: pedestih godina lekari su mislili da je homoseksualnost bolest i veliki broj ljudi bio je „lečen“ od svoje seksualnosti elektrošokovima. Solomon je npr. bio jedan od njih i Ginzberg ga čak upoređuje sa Isusom Hristom:

[…] the soul is innocent and immortal it should never die ungodly in an armed madhouse
I’m with you in Rockland
where fifty more shocks will never return your soul to its body again from its pilgrimage to a cross in the void
I’m with you in Rockland
where you accuse your doctors of insanity and plot the Hebrew socialist revolution against the fascist national Golgotha​

U ovom trećem delu ritam je uspostavljen ponavljanjem stiha I’m with you in Rockland; fusnota Urlika ima sličan ritmični obrazac gde umesto reči Moloch pesnik ponavlja reč Holy![13] Ginzberg je počeo pesmu otuđenjem a završava je ujedinjenjenjem sa Solomonom. Na samom kraju kaže da se Solomon pojavio u njegovom snu čime nas navodi da pomislimo kako je cela pesma možda bila samo san ili vizija:

[…] where we hug and kiss the United States under our bedsheets the United States that coughs all night and won’t let us sleep
I’m with you in Rockland
where we wake up electrified out of the coma by our own souls’ airplanes roaring over the roof they’ve come to drop angelic bombs the hospital illuminates itself imaginary walls collapse O skinny legions run outside O starry-spangled shock of mercy the eternal war is here O victory forget your underwear we’re free
I’m with you in Rockland
in my dreams you walk dripping from a sea-journey on the highway across America in tears to the door of my cottage in the Western night..​

​

ah, Carl, while you are not safe I am not safe, and now you’re really in the total animal soup of time​

Osim Vitmana veliki uticaj na Ginzberga imao je i Eliot, iako Ginzberg to nikada nije priznao. Raskin ističe da je na Ginzberga poseban uticaj imala Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka čiji pripovedački postupak poredi sa prvim delom Urlika, ali i Pusta zemlja. U Ginzbergovom dnevniku iz 1955. piše: These fragments I have shored against my ruins (stih iz Eliotove Puste zemlje). Tematski je Urlik sličniji Pustoj zemlji nego Pesmi o meni, kojoj je sličan po tehnici, piše dalje Raskin, i ističe da je Ginzberg pozajmio pesničke slike iz Eliotove Puste zemlje (1922) a motive od Dantea, Blejka, Kolrdiža i francuskih simbolista. Kao primer Eliotovog uticaja navodi Ginzbergovu pesmu Dva soneta (1948) u kojoj se nižu slike rušenja gradova:​

I dwelled in Hell on earth to write this rhyme,
I live in stillness now, in living flame
[…] Los Angeles, now thou art gone so wild,
I think thou art still mighty, yet shall be,
As the earth shook, and San Francisco fell,
An angel in an agony of flame
City of horrors, New York so much like Hell…
Uporedimo ove slike sa npr. petim delom Puste zemlje (Ono što reče grom):
What is the city over the mountains
Cracks and reforms and bursts in the violet air
Falling towers
Jerusalem Athens Alexandria
Vienna London
Unreal
[…] London Bridge is falling down falling down falling down​

U Ginzbergovoj poeziji pronalazimo tragove velikih pisaca i pesnika: Dona, Blejka, Melvila, Vilijama Karlosa Vilijamsa, Eliota, Remboa, proroka Starog zaveta, japanske haiku poezije, Kafke, Orvela, itd. Ako se vizija Vitmanove Amerike u Ginzbergovoj poeziji nesumnjivo unizila, hoće li opstati Amerika koju ju Ginzberg zaveštao budućim pesnicima? Na to pitanje odgovorili su Ginzbergovi sledbenici, poput Boba Dilana, Lua Rida, Leonarda Koena, Toma Vejtsa, i dr. Ali sudeći po njihovim pesmama možemo samo pretpostaviti da nije preživela… Ali to bi bila neka druga tema…​

​

Za P.U.L.S.E: Mihajlo Ravić​

​

[1] Vitman piše u Pesmi o meni: Do I contradict myself? Very well, then I contradict myself, I am large, I contain multitudes.

[2] Vidi Bornestein, Diane. Introduction to Transformational Grammar. (University Press of America: 1984) strane 216-217
[3] v. isto strana 216
[4] Ritam pesme Urlik podseća na džez. U ovo vreme Ginsbeg je slušao Čarlija Parkera i Lestera Janga, a omiljena pesma mu je bila Lester leaps in. Vidi Karbiener, Karen. The Modern Scholar: Walt Whitman and the Birth of Modern American Poetry. Audible Audio Edition: 2009
[5] Raskin ističe da je Ginzberg u gostovanju na radiju Kej Pi Ef Ej priznao da je izmislio ovu priču. Vidi Raskin, Jonah. American scream: Allen Ginsberg’s Howl and the making of the Beat Generation. (University of California Press Berkeley and Los Angeles, California, 2004): str.78
[6] Okrugli meksički kaktus iz kog se izvlači kristalni alkaloid meskalin koji ima halucinogene efekte; konzumira se žvakaćem osušeih listova kaktusa ili otpanajem u vodi za piće. Pejotl su koristili američki Indijanci tokom svojih rituala, a ovom drogom bio je fasciniran i Oldos Haksli (1894-1963).
[7] Whitman, Walt. Song of myself.
[8] Raskin navodi da je Ginzberg bio zaljubljen u obojicu. Takođe ističe da je Keruak odbio da opiše Kesidijevu i Ginzbergovu aferu u romanu Na putu (1957). Ipak, heroj prvog dela pesme je Nil Kesidi: N.C., secret hero of these poems, cocksman and Adonis of Denver. Vidi Raskin, Jonah. American scream: Allen Ginsberg’s Howl and the making of the Beat Generation. (University of California Press Berkeley and Los Angeles, California, 2004): str.71
[9] isto, str. 148
[10] Whitman, Walt. I hear America singing.
[11] Kako ističe Raskin, iste godine izašao je i Orvelov roman 1984. i Ginzberg je bio oduševljen idejom da Veliki Brat živi u američkim mentalnim bolnicama i nosi bele mantile. Vidi Raskin, Jonah. American scream: Allen Ginsberg’s Howl and the making of the Beat Generation. (University of California Press Berkeley and Los Angeles, California, 2004): str.93
[12] Vidi isto, str. 119

[13] U prvom delu pesme anafora je ostvarena ponavlajnjem reči who, a u drugom delu ponavljanjem reči Moloch. Prema Skalebergu ceo drugi deo konstruisan je kao piramida, ili kako je Ginzberg jednom rekao: brick shithouse. Vidi Skallberg Lucas, Candor and Apocalypse in Allen

 

[Lada]

AMERIKA

Ameriko, dadoh ti sve i ništa sam sad.
Ameriko od dva dolara i 27 centi,17. januara 1956. godine.
Nepostojan sam u sopstvenom umu.
Ameriko, kada ćemo okončati naš humani rat?
Jebi se sa svojom atomskom bombom.
Ne osećam se dobrim, ne gnjavi me.
Neću napisati sopstvenu pesmu dok se ne saberem.
Ameriko, kad ćeš postati anđeoska?
Kad ćeš skinuti odeću?
Kad ćeš pogledati u sebe iz groba?

Kad ćeš se udostojiti sopstvenog miliona Trockista?
Ameriko, zašto su ti biblioteke pune suza?
Ameriko, kad ćeš poslati svoja jaja u Indiju?
Muka mi je od tvojih suludih zahteva.
Kad mogu da odem do samoposluge i dobijem ono što mi treba, na lepe oči!
Ameriko, posle svega ipak smo savršeni ali ne za onaj svet.
Tvoja mašinerija je prezahtevna za mene.
Učinila si da poželim da budem svetac.
Verovatno postoji neki drugi način da sredimo naš spor.
Barouz je u Tangeru, ne verujem da će se vratiti, i to je jezivo.
Da li i ti postaješ jeziva ili je ovo neki oblik neumesne šale?
Pokušavam da stavim tačku.
Odbijam da se odreknem sopstvene opsesije.
Ameriko, prestani da me guraš, znam šta radim.
Ameriko, padaju šljivini cvetovi.
Mesecima ne čitam novine, svakog dana se nekome sudi zbog ubistva.
Ameriko, osećam naklonost za Voblije.
Ameriko, bejah komunista u mladosti i ne žalim zbog toga.
Pušim marihuanu kad god to mogu.
Sedim u kući danima do uveče i buljim u ruže u plakaru.
Kad odem u kinesku četvrt, napijem se i nikada ne povalim.
Jasno mi je da sam u problemu.
Trebala si da me vidiš kako čitam Marksa.
Moj psihoanalitičar misli da sam potpuno u redu.
Neću govoriti Očenaš.
Imam mistične vizije i kosmičke vibracije.
Ameriko, još ti ne rekoh šta si učinila ujka Maksu kad se preselio iz Rusije.

Tebi se obraćam.
Da li ćeš dozvoliti da našim emocijama upravlja magazin Tajm?
Opsednut sam Tajmom.
Čitam ga svake nedelje.
Njegova naslovna pilji u mene svaki put kad se šunjam pored prodavnice slatkiša na uglu.
Čitam ga u podrumu Berklijeve državne biblioteke .
Uvek mi govori o odgovornosti. Poslovni ljudi su ozbiljni. Producenti su ozbiljni. Svi su ozbiljni sem mene.
Izgleda mi da sam ja Amerika.
Opet pričam sam sa sobom.

 

[Baudrillard]

Allen Ginsberg: Urlik

prevela: Mirjana Velimirović Lekić

Karlu Slomonu

Vidio sam najbolje umove moje generacije uništene ludilom, histerično izgladnjele gole,
dok se vuku kroz crnačke ulice u zoru tražeći bijesni fiks,
Hipsteri anđeoskih glava žude za antičkom rajskom vezom sa zvjezdanim dinamom u
mašineriji noći,
koji u siromaštvu i u dronjcima i praznim očima sjede naduvani u natrpirodnoj
tami hladnovodnih stanova lebdeći vrhovima gradova zamišljenog džeza,
koji su ogolili svoje mozgove Raju pod Elom i vidjeli Muhamedove anđele kako posrću
po osvijetljenim krovovima oronulih zgrada,
koji prolaze kroz univerzitete sjajnih očiju halucinirajući o Arkanszasu i Blejkovskoj
tragediji među učenicima rata,
koji su izbačeni iz akademija zbog ludila i objavljivanja bestidnih oda na prozorima
lobanje,
koji šćućureni u neobrijanim sobama u donjem vešu, pale svoj novac u kantama za smeće
i slušaju Teror kroz zidove,
koji su uhapšeni u svojim stidnim bradama vraćajući se kroz Laredo zbog marihuanskog
kaiša na putu za Njujork,
koji su jeli vatru u ofarbanim hotelima ili pili terpentin u Rajskoj Aleji, mrtvi, ili čistili
torzoe iz noći u noć
sa snovima, drogama, hodajućim noćnim morama, alkoholom, kurcem i beskrajnim mudima,
neuporedivim slijepim ulicama nemirnih oblaka i munja uma koji poskakuje ka
polovima Kanade i Patersona, osvjetljavajući među njima nepokretni svijet
Vremena,
čvrsti pejotski hodnici, zore u dvorištu groblja sa zelenim drvećem, pijanstva od
vina na krovovima, izlozi u predgrađima u naduvanoj vožnji ukradenim kolima,
saobraćaj pod neonskim svjetlucanjima, vibracije sunca i mjeseca i drveća u
prašini režuće bruklinske zime, bezvrijedne kletve i nježna kraljevska svjetlost
uma,
koji su se vezivali za metroe za beskrajnu vožnju od Baterija do svetog Bronksa pod
benzendrinom[1] sve dok ih buka točkova i djece ne spusti drhtave ispucalih
usana opuštenog i pretučenog i turobnog mozga koji je sav isušen brilijantnošću u
sumornom svijetlu Zoološkog vrta,
koji su cijelu noć tonuli pod svjetlom podmornice Bikforda koja je isplovljavala i sjedjeli
cijelo popodne u napuštenom Fugaciju uz ustajalo pivo slušajući prasak ukletog na hidrogenskom džuboksu,
koji su pričali bez prestanka sedamdeset sati od parka do otirača, do kafea, do Belevjua
do muzeja, do Bruklinskog mosta,
koji su izgubljen bataljon platonskih govornika što skaču sa praga pomoćnih požarnih
stepenica sa prozorskih simsova Empajer Stejt Bildinga,
koji su na mjesecu brbljali vrištali povraćali šaputali činjenice i uspomene i anegdote i
primali udarce u oči i šokove iz bolnica i zatvora i ratova,
čiji je razum ispovraćan u potpunom opozivu sedam dana i noći sa sjajnim očima,
mesom za Sinagogu razbacanom po pločniku
koji su nestali u ništavilu Zena Nju Džersija ostavljajući trag u dvosmislenim
dopisnicama sa Atlantik Siti Hola,
pateći od Istočnog znoja i tangerinskog[2] mljevenja kostiju i migrena Kine od
“skidanja” sa droge u sumorno sređenoj sobi u Njuvarku,
koji su lutali tuda i svuda u ponoć na željezničkoj stanici pitajući kuda ići i koji su
išli, ne ostavljajuci slomljena srca za sobom,
koji bi upalili cigarete u teretnim vagonima, teretnim vagonima, teretnim vagonima koji
bi stvarali buku kroz snijeg ka usamljenim farmama u ostarjeloj noći,
koji su proučavali Plotinus Poa na krstu Svetog Džona, telepatije i rokabili ‘ bipbopa” ,
kabale zato jer univerzum instinktivno vibrira za njihovim stopama u Kanzasu,
koji su lutali kroz ulice Ajdaha tražeći vizionarske indijanske anđele koji su bili
vizonarski indijanski anđeli,
koji su mislili da su jedini ludaci dok je Baltimor sijao u natprirodnoj ekstazi,
koji su uskakali u limuzine sa Kinezom iz Oklahome na impulsu ulične svjetiljke na
provincijskoj kiši u ponoći zime,
koji su bili lijeni gladni i usamljeni kroz Hjuston tražeći džez, seks i supu i pratili sjajnog
Španca da bi razgovarali o Americi i Vječnosti, što je beznadežan zadatak i
tako su se ukrcali na brod za Afriku
koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući ništa iza sebe sem sjenke farmerki i
lave i pepela poezije rasijane po kaminu Čikaga,
koji su se ponovo pojavljivali na Zapadnoj obali istražujući FBI sa bradama i u
šortsevima sa krupnim pacifističkim očima seksi tamne kože dok dijele
nerazumljive letke,
koji su palili rupe od cigareta na svojim rukama protestujući protiv narkotičke duvanske
izmaglice kapitalizma,
koji su distriburirali pamflete Superkomuniste na Junion skveru, plačući i skidajući se
dok sirene iz Los Alamosa jadikuju nad njima, jadikuju nad Volom i ferijem
Stejten Ajlenda koji isto jadikuje,
koji su slomljeni od plača u bijelim vježbaonicama goli i drhtavi ispred mašinerije drugih
kostura,
koji su ujeli detektive za vrat i stresli se od zadovoljstva u policijskim kolima zbog
ne počinjenog kriminala, već zbog svoje divlje uzavrele pederastije i intoksikacije,
koji su urlikali na svojim koljenima u metrou i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama
i rukopisima,
koji su pustili svete motocikliste da ih jebu u dupe i da viču od zadovoljstva,
kojima su pušili i kojima su pušili ljudski anđeli, mornari, naučeni milovanju u atlantskim
i karipskim ljubavima,
koji su se kresali ujutru i uveče u ružičnjacima i na travi javnih parkova i na grobovima
dok su slobodno rasipali svoje sjeme svakome ko bi došao i ko može,
koji beskrajno štucaju pokušavajući da se nasmiju ali su završavali jecajem iza dijela
hamama dok plavi i goli anđeo dolazi da ih probode svojim mačem,
koji su izgubili svoje ljubavnike zbog tri stare suđenice, a jednooka suđenica
heteroseksualnog dolara namiguje iz materice, jednooka suđenica ne radi ništa
već sjedi na svom dupetu i kida razumne zlatne niti majstorovog razboja,
koji su se ekstatično nenasilno ****** sa bocom piva draganom pakle cigareta svijeće i pali su sa kreveta, i nastavili na podu i nastavili duž hodnika i završili dahčući na zidu uz
viziju posljednje ***** i svršili izbjegavši zadnju spermu svijesti[3],
koji su se zasladili hvatanjem miliona djevojaka koje drhte u zalasku sunca, i bili crvenih
očiju izjutra ali i bili spremni da se zaslade grabljenjem izlaska sunca, guzovima
koji sijaju pod ambarima goli u jezeru,
koji su izlazili kurvajući se kroz Kolorado u ukradenim kolima mučenika, N.C., tajni
heroj ovih pjesama, kuronja i Adonis Denvera, radost sjećanja njegovih
bezbrojnih tucanja djevojaka na praznim parcelama i u dvorištima ekspres restorana, ofucanim redovima bioskopa, pećinama planinskih vrhova ili suvonjave kelnerice zadignutog kombinezona u porodičnim svratištima, i naročito na tajnim benziskim pumpama gdje postoji solipsizama džonova i takođe na ulicama rodnog grada,
koji su isparili u praznim gadnim filmovima, koji su bili promijenjeni u snovima, budili
se na neočekivanom Menhetnu, i pokupili se iz podruma mamurni od bezdušnog
Tokaja[4] i horora Treće Avenije, čeličnih snova i posrćući do kancelarija za
zapošljavanje,
koji su hodali cijelu noć u cipelama punim krvi po snježnim dokovima čekajući na
širom otvorena vrata sobe Ist Rivera, koja je ispunjena toplim isparenjima i
opijumom,
koji su stvorili velike samoubilačke drame u stanovima na liticama Hadsona tokom
rata na izmaglici reflektora mjeseca i njihove glave biće krunisane lovorom i
zaboravom,
koji jedu jagnjeći paprikaš mašte ili vare krabu na muljevitom dnu rijeke Boveri,
koji plaču za romansom na ulicama dok guraju svoja kolica puna luka i loše muzke,
koji sjede na kutijama dišući pod mostom u mraku i izdižu se da sagrade čembala u
svojim potkrovljima,
koji kašlju na šestom spratu u Harlemu krunisani plamenom tuberkuloznog neba
okruženi narandžastim gajbama teologije,
koji su cijelu noć švrljali i rokali se kroz plemenita bajanja koja su žutim jutrima bile
strofe brbljanja,
koji su kuvali boršč i tortilje od pluća srca repova gnjilih životinja sanjajući o čistom
vegetarijanskom kraljevstvu,
koji su se zavlačili pod kamione koji prevoze meso tražeći jaje,
koji su bacali svoje satove sa krovova da bi licitirali za Vječnost van Vremena, a
budilnici im padali na glavu svakog dana sljedeće decenije,
koji su rezali svoje ručne zglobove tri puta uspješno bezuspješno, i odustali primorani da
otvore antikvarne radnje u kojima su mislili da ostare i plaču,
koji su živi spaljivani u svojim nevinim somotskim odijelima na Medison Aveniji
pod vatrom olovnih stihova ispunjeni gomilom gvozdenih odreda mode i
nitroglicerinskim vriskom pederčića iz reklame i iperirom inteligentnih paklenih
urednika, ili su ih pregazili pijani taksiji Apsolutne Stvarnosti,
koji su skočili sa Bruklinskog mosta, to se zapravo i desilo, i odšetali nepoznati i
zaboravljeni u ulice sablasnih isparenja od supa Kineskog grada i vatrogasnih
kola, čak i bez jednog besplatnog piva,
koji su pjevali u očaju sa prozora, padali sa prozora metroa, skakali po prljavom Pasijuku,
bacali se na crnčuge, plakali po ulicama, bosonogi plesali na slomljenim vinskim čašama, gnječili fonografske ploče nostalgičnog evrposkog njemačkog džeza tridesetih, ispijali viski i bacali se režući u krvavom toaletu, sa jecajima u njihovim ušima od eksplozije džinovskih sirena,
koji su jezdili auto-putevima prošlosti putovali jedno ka drugom u oldtajmerima Golgote
zatvoreničke usamljenosti i gledali uskrsnuće birmigenskog džeza,
koji su se vozili duž zemlje sedamdesetdva sata da bi prokljuvili da li sam ja imao viziju
ili da li si ti imao viziju ili da li je on imao viziju do prolaska Vječnosti,
koji su putovali do Denvera, koji su umrli u Denveru, koji su se vratili iz Denvera i
uzaludno čekali, koji su nadgledali Denver i sakupljali se i samovali u Denveru i
konačno pošli da pronađu Vrijeme i sada je Denver napušten od svojih heroja
koji su padali na koljena u beznadežnim katedralama moleći se za međusobni spas i
svijetlo i grudi, sve dok duša ne osvijetli njihovu kosu na trenutak,
koji su se sudarali kroz svoje umove u zatvoru čekajući nemoguće kriminalce sa zlatnim
glavama i bajalicom stvarnosti u svojim srcima koji su pjevali sladak bluz do
Alkatraza,
koji su se penzionisali i u Meksiku njegovali naviku, ili u Roki Mauntu da njeguju Budu
ili u Tangeru do dječaka ili Južnom Pacifiku do crne lokomotive ili Harvardu do
Narcisa do Vudlavna cvjećnog vijenca ili groba,
koji su tražili razumna suđenja optužujući radio za hipnotisanje i napušteno ludilo i svoje
ruke i obješenu porotu,
koji su bacali krompir salatu na predavače CCNY[5] – a o dadaizmu, a kasnije se
predstavljali na granitnim stepenicama ludnice obrijanih glava i govorili poput
arlekina o samoubistvu, tražeći hitnu lobotomiju
i koji su umjesto toga dobijali opiljivo ništavan insulin Metrazol električnu hidroterapiju i
psihoterapiju radnu terapiju stonog tenisa i amnezije,
koji su u neduhovitom protestu simbolično prevrnuli sto za stoni tenis, nakratko se
odmorivši u katatoniji,
vratiće se nekoliko godina kasnije skoro sasvim ćelavi izuzimajući periku od krvi i suza i
prstiju ludaku prokletih bolničkih soba u ludim gradovima Istoka,
Pigrim Stejt Roklandovim i Grejstounovim smrdljivim hodnicima čiji svadljivi eho duše,
u ponoć roka na usamljenoj klupi u carstvu ljubavi kamene grobnice[6], san o
životu noćne more, tijela koja se okamene teška poput mjeseca,
S majkom koja konačno *****, i posljednjom fantastičnom knjigom koja leti sa prozora
stana, i posljednja vrata zatvorena u četiri izjutra, i posljednji telefon razbijen o
zid kao odgovor i posljednja namještena soba ispražnjena do posljednjeg komada
metalnog namještaja, žuti papir se diže presavijen preko žice u plakaru,
čak i to djeluje izmišljeno, i to nije ništa drugo do nada za malo
halucinacije –
oh, Karl, dok god nisi bezbjedan nisam ni ja bezbjedan, sada si prepušten životinjskoj
supi vremena
i koji su stoga trčali kroz ledene ulice opsjednuti iznenadnim bljeskom alhemije zbog
korišćenja kataloga elipsi promjenljivih mjera i vibrirajućih ravni,
koji su sanjali i stvarali ovaploćene šupljine u Vremenu i Prostoru kroz slike poređane
jedna uz drugu, i zarobljavali arhanđela duše između 2 optičke slike i udruživali
osnovne glagole i propisanu imenicu i povlaku svijesti zajedno skačući sa senzacijom Pater Omnipotens Aeterna Deus[7]
da ponovo stvaraju sintaksu i mjeru za jadnu ljudsku prozu i stoje ispred tebe nijemo i
inteligentno i tresu se od srama, odbijajući i uz to i priznavši duši odgovarajući
ritam misli u njegovoj goloj i bezgraničnoj glavi,
ludak skitnica i anđeo daju ritam Vremenu, nepoznati, ipak ovdje ostavljaju što bi se
moglo kazati u vremenu koje dolazi nakon smrti,
i vaskrsli u sablasnoj odjeći džeza u sjenci orkestra zlatnih truba koji su oduvali patnju
američkog golog uma za ljubav eli eli lamma lamma
plač sabacthani saksofona naježio je gradove sve do posljednjeg radija
u apsolutnom srcu pjesme života koja je iskasapljena iz njihovih tijela koja će biti
dobra za jelo hiljadu godina.

II

Koja sfinga od cementa i aluminijuma je jakim udarcem otvorila lobanje i pojela im
mozgove i maštu?
Moloh![8] Samoća! Prljavština! Ružnoća! Pepeljare i pribavljeni dolari! Djeca vrište ispod
stepenica! Dječaci jecaju u vojskama! Starci ridaju u parkovima!
Moloh! Moloh! Košmaru Moloha! Moloh bez ljubavi! Mentalni Moloh! Moloh težak
porotnik ljudima!
Moloh neshvatljiv zatvor! Moloh izukrštan kostima bezdušan zatvor i Kongres tuge! Moloh čije su zgrade osuda! Moloh ogroman kamen rata! Moloh preneražene vlade!
Moloh čiji je um čista mašinerija! Moloh čija je krv novac! Moloh čiji su prsti deset
vojski! Moloh čije grudi su ljudožderski dinamo! Moloh čije su uši zadimljeni
grob!
Moloh čije su oči hiljade slijepih prozora! Moloh čiji neboderi stoje u dugačkim ulicama
poput beskonačnih Jehova! Moloh koji proizvodi snove i grakti u magli! Moloh
čiji dimnjaci i antene krunišu gradove!
Moloh čija je ljubav bezgranično ulje i kamen! Moloh čije su duše električna energija i
banke! Moloh čije je siromaštvo avet genija! Moloh čija je sudbina oblak
bespolnog hidrogena! Moloh čije je ime Um!
Moloh u kome sam sjedim! Moloh u kome sanjam Anđele! Ludilo u Molohu! Pušači
***** u Molohu! Nedostatak ljubavi i muževnosti u Molohu!
Moloh koji je rano ušao u moju dušu! Moloh u kome sam svjestan bez tijela! Moloh koji
me plaši rođenom ekstazom! Moloh koji sam napustio! Probudi se u Molohu!
Protok svjetlosti na nebu!
Moloh! Moloh! Robotski stanovi! nevidljiva predgrađa! Blaga kostura! slijepi kapital!
demonske industrije! sablasne nacije! nepobjedive ludnice! granitni kurčevi!
monstruozne bombe!
Slomili su kičmu dižući Moloh do Raja! Pločnici, drveće, radio-aparati, tone! podižu grad
do Raja koji postoji i svuda je u nama!
Vizije! kob! priviđenja! čuda! ekstaze! odnešene američkom rijekom!
Snovi! obožavanja! prosvijetljenja! religije! cijela hrpa prefinjenog sranja!
Proboji! preko rijeke! izlaki udarci i raspijeća! odneseni bujicom! Ushićenja!
Epifanije! Očaji! Deset godina životinjskih krikova
i samoubistava! Umovi! Nove ljubavi! Luda generacija! Bačeno na stijene
Vremena!
Pravi sveti smijeh u rijeci! Sve su to vidjeli! divlje oči! sveti povici! Licitirali su
oproštaje! Skočili sa krova! u samoću! mašući! noseći cvijeće! Do rijeke! Na
ulicu!

III

Karl Solomon! S tobom sam u Roklandu
Gdje si luđi od mene
S tobom sam u Roklandu
Gdje se osjećaš čudno
S tobom sam u Roklandu
Gdje imitiraš sjenku moje majke
S tobom sam u Roklandu
Gdje si ubio dvanaest svojih sekretarica
S tobom sam u Roklandu
Gdje se smiješ nevidljivom humoru
S tobom sam u Roklandu
Gdje smo veliki pisci na istoj užasnoj pisaćoj mašini
S tobom sam u Roklandu
Gdje je tvoje stanje jako loše i javljeno je na radiju
S tobom sam u Roklandu
Gdje moć lobanje nije više priznata od crva razuma
S tobom sam u Roklandu
Gdje piješ čaj sa grudi usedjelica Utike
S tobom sam u Roklandu
Gdje se praviš dosjetke na tijelima medicinskih sestara harpija Bronksa
S tobom sam u Roklandu
Gdje vristiš u ludačkoj košulji u kojoj gubiš trenutni meč stonog tenisa u ambisu
S tobom sam u Roklandu
Gdje udaraš po katoničnom klaviru a duša je nevina i besmrtna i ne smije da umre bez boga u naoružanoj ludari
S tobom sam u Roklandu
Gdje još pedeset elektro-šokova neće više nikada ponovo vratiti tvoju dušu svome tijelu sa njenog hodočašća krstu praznine
S tobom sam u Roklandu
Gdje si optužio doktore za ludilo i zavjeru Jevrejske socijalističke revolucije protiv fašističko – nacionalističke Golgote
S tobom sam u Roklandu
Gdje si pljuvao raj Long Ajlanda i uskrsao tvog ljudskog živog Isusa iz superljudske grobnice
S tobom sam u Roklandu
Gdje je dvadesetpet hiljada ludih zapovjednika zajedno pjevalo posljednje stihove Internacionale
S tobom sam u Roklandu
Gdje grlimo i ljubimo Sjedinjene američke države pod našim čaršavima, Sjedinjene američke države kašlju cijelu noć i neće da nas puste da spavamo
S tobom sam u Roklandu
Gdje su nas elektricifirane probudili iz kome avioni naših duša koji grme iznad krova jer su došli da bace anđeoske bombe bolnice koja će osvijetliti samu sebe;
imaginarni zidovi se ruše
O, mršave legije što trčite vani
O, zvjezdama posuti šoku milosti vječni rat je ovdje
O, slobodo koja si zaboravila veš slobodni smo.
S tobom sam u Roklandu
U mojim snovima šetaš sav mokar od plovidbe morem američkih auto – puteva u suzama na vratima moje kolibe u Zapadnoj noći
San Francisco, 1955—1956



FUSNOTA URLIKU

Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!

Sveto! Sveto! Sveto!

Svijet je svet! Duša je sveta! Koža je sveta! Nos je svet! Jezik i ***** i ruka i šupak su

sveti!

Sve je sveto! svako je svet! svuda je sveto! svaki dan je svet!
Svaki čovjek je anđeo!

Svaka skitnica je sveta poput serafima! ludak je svet kao što si ti moja dušo sveta!

Pisaća mašina je sveta pjesma je sveta glas je svet slušaoci su sveti ekstaza je sveta!

Sveti Petar sveti Alen sveti Solomon sveti Lusijen sveti Keruak sveti Hakl sveti Borou sveti Kesedi sveti neznani ***** i sveti patnik prosjak gnusni ljudski anđeli!

Sveta moja majka u ludom skloništu! Sveti kurčevi otaca Kanzasa!

Sveti jecaji saksofona! Sveti bop apokalipse! Sveti džez bendovi mariuhanskih hipstera mirovnog pejota i bubnjeva!

Sveta samoća nebodera i pločnika! Svete kafiterije pune milionima! Sveta misteriozna rijeka suza ispod ulica!

Sveti usamljeni idol! Sveto ogromno jagnje srednje klase! Sveto ludilo pastira pobune! Koji kopa Los Anđeles JE Los Anđeles!

Sveti Njujork sveti San Francisko Sveta Piorija[9] i Sijetl Sveti Pariz Sveti Tangerin sveta Moskva sveti Istambul!

Sveto vrijeme vječnosti! sveta vječnost u vremenu sveti sati u prostoru četvrte dimenzije sveta peta Internacionala sveti Anđel u Molohu!

Sveto more sveta pustinja sveta željeznička pruga sveta lokomotiva svete vizije svete halucinacije sveta čuda svete očne jabučice sveti ambis!

Sveto opraštanje! milost! milosrđe! vjera! Sveto! Naše! tijela! patnja! plemenitost!

Sveta natrpirodna izuzetno brilijantna blagost duše!

Berkeley 1955

[1] vrsta amfetamina

[2] Tangerija – grad u Maroku u kome je jedan od „bitnika“ Vilijem Barou proveo neko vrijeme

[3] gyzym, spelovanje ove riječi potiče i jedino postoji u ovoj pjesmi

[4] Tokay – vrsta vina

[5] Gradski koledž Njujorka (The City College of New York)

[6] dolmen – vrsta primitivne grobnice oblika poput kamenog stola

[7] Svemoćni Otac Vječni Bog

[8] Moloh – feničanski bog sunca, uništenja, suše, bolesti i gladi kojem su žrtvovana djeca vjerujući da će se umilostiti. U prenesenom značenju označava proždirujuću neman

[9] dio Ilinoisa

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

ALEN GINZBERG – SUSRETI SA EZROM PAUNDOM


Dnevničke zabeleške

22. sept. 1967. Iz Bogaliska sam se dovezao u Rapalo preko nadvožnjaka s druge strane u zelenilo obraslih kanjona, svetao dan i plava voda između železničke pruge i niza čempresa — Paund ustaje iz baštovanske stolice kad sa puteljka što se proteže niz brežuljak zaćemo na stazu što okružuje veliku crvenu kuću sa vrtom. Sedamo, pijemo vino ispod drveta, otvaram indijski harmonijum i pevam Hare Krišna. U kući, progovara na došaptavanje Olge Radž:

„Pita vas, da li želite da operete ruke?”

Zatim više ne govori, osim „previše” za gotovo pojedeno testo na belom tanjiru, i pečeni pileći batak, pije belo vino — „Previše”. O. Radž ženstveno trga grožđe, ili ga pere u kristalnoj zdeli. „Previše”, ali ona ga stavlja na tanjir a on pruža ostarele ružičaste prste, nokat na palcu belo iskrzan.1

O. R.: osećala se loše da bi otišla u Montreal, te noći se probudila bolesna, otkazala avion, poslala telegram za Montreal, E. P. je kazao „neću ili bez tebe”. Tornado u Milanu, avioni kasne u svakom slučaju, verovatno bi propustili vezu u Londonu —

Knjiga promena na talijanskom. Paund ima primerak, sitan novac razbacan u maloj alabasterskoj zdeli koju Olga Radž pokazuje.

„Ako je ova atmosfera (plavi Rapalo i zaliv Torkvelo ka Portofinu na rtu pod planinskim zelenilom obasjani dnevnom svetlošću u daljini) dovoljno fina za Ezru Paund onda bi ovi mladi ljudi, koji su došli da vide Paundovu teritoriju, trebali da pokušaju da je razgledaju . .. iskoriste priliku . . . ”

„Zoalji” iz Cantosa je grad s druge strane planine južno od Rapala.

Zagledao sam mu se u sićušne zenice, dvaggut je trepnuo, pogledi su nam se mimoišli, meditirao sam.

Kasnije sam otpevao Prajnaparamita sutru, otvoreno ga gledajući, skrenuo sam pogled, pomerio se da bi se zagledao u mene.

Posle ručka smo se odvezli u Portofino — nem u kolima — rukom oslonjen o štap od sdonovače — seli smo na kej, on je ispio čaj s ledom. Dugotrajna tišina. Drevna paranoična tišina — „Jeste li ikad probali hašiš tokom svih ovih godina?” bio sam znatiželjan. Pogledao me, trepnuo očima, zanekavši upalim obrazima zaraslim u sedu bradicu, ne, dvaput, — „Svinbernov jedini promašaj . . . trebalo je da vas nagovori” promrmljao sam poluglasno sam sebi.

3. X. 67.

Sinoć sam otišao u krevet, razmišljajući da se posavetujem sa svetovima iz snova s obzirom da sam zanemario beleženje svojih snova već godinu ili dve.

21. X. 67.

Stigao u Veneciju — smestio se u Pansion Cici u blizini Salute, razgledajući mapu na zidu, okrenuvši se ugledao Olgu Radž a zatim i Paunda kako se pojavljuje iz sale za ručavanje. Sedamo za kafu. Gđa Radž objašnjava da neću imati problema da pronaćem njihovu kuću, „Venecijanci će često otpešačiti pola milje da bi vam pokazali usku uličicu”.

Paund je glasno zaječao, „Prošlo je četrdeset godina otkako nisam video osobu da je uradila nešto takvo . . . ”

„Šta da je uradila, Ezra?” upitala je.

„Da se uvali u nepriliku da te povede i pokaže ti put”.

Tog sata nije više progovorio ni reč, dogovorio sam se da sledećeg dana dođem na ručak.

22. X 67.

Idući Paundovoj kući — koliko li je star? — „Koliko ste stari, starče?” upitao sam ga, posle nekoliko vina i napola popušene cigarete marihuane izmeću jela.

„82. kroz nekoliko dana”, kazao je. To je sve što je kazao — čitavog dana, razgovarajući istovremeno sa Talijanom Ivančićem o afričkoj pustinji — „82.” — dok sam pušio ispred kamina, pušio i govorio, i niko mi nije prigovorio u Veneciji — savršeno uravnotežen, svestan — odsvirao sam mu „Elinor Ragbi” i „Žutu podmornicu”, i Dilenove „Tužno-oku gospu iz nizina” i „Vrata raja” i „Gde li si noćas slatka Mari?” i Donovanovu „Sanšajn Supermen”. Dao sam mu ploče Bitlsa, Dilena, Donovana — ljupki i baršunasti eksperti Budućnosti — tiho sam izašao na mestu na kojem se Vio spaja sa Velikim kanalom — dao sam mu Bitlse, dao sam mu Dilena, dao sam mu Donovana — da ih sluša? Zauvek — sutra ću mu dati Ali Akbar Kana.

[dodano kasnije] — (Gornju belešku zapisao mrtav pijan u nedelju u jedan po-ponoći vrativši se iz Harijevog bara.)

Ovo što sledi trezveni je sažetak onog što se zbilo 22. okt. zapisan nekoliko dana kasnije.

Čitavog popodneva, ručak i vino a na spratu razgovor sa Ivančićem koji nas je posetio i nemim Paundom. Smotao sam cigaretu trave za ručkom i popušio je, ne govoreći ništa o tome.

Kasnije lebdeći, dok sam mu svirao, hitro se uspeo na sprat kad sam ga zamolio da posluša, smestio se u fotelju, nemo skrstivši ruke u krilo, prebirajući po koži, zadubljen — povremeno blagog osmeha kod „Elinor Ragbi”. „Niko nije bio spašen” i „Slatka Meri”, „šest belih konja / koje si mi obećala / konačno su isporučeni / dole kod . . . ” Ponovio sam reči glasno, u fragmentima — da bi ih jasno čuo. Zaseo je. „Je li sve ovo obična električna halabuka?” Nasmešio se nepokretno sedeći. „Baš želim da čujem ovu sledeću” i nastavio sam svirati „Vrata raja” i čak „Žutu podmornicu”. Presedeli smo tamo čitavo vreme, ja pijan, on ravnodušan, usrdan, pažljiv, ozbiljan.

Takođe, tog dana sam pevao mantre Krišni, i Tara, i Sarva Dakini, fragment Alaha, i O ma ra bet san a de de de de Manjusri, opisujući Njegovu knjigu i gorući Mač Inteligencije — Olga čuvši u prizemlju Manjusri, popela se na sprat gde smo se nalazili (Ivančić i Paund) i kazala „To je zvučalo tako ljupko tamo dole” i sela i slušala — bio sam pijan.

Konačnost „koja povezuje stvari zajedno”. Depresija čitave prošle nedelje — čitao novine i Tajm — čitao Cantos, osećao se bolje.

28. X 67. Večera u Pansionu Cici, Olga i Paund za stolom, „Sviđaju li vam se ploče Bitlsa? . . . ili je to praviše bučno?”

Tišina.

„Mislite one ploče?” upitao je.

„Da”.

Tišina.

,,Ne! Ne!” Konobaru koji mu uz porciju ovčetine takođe nudi i tikvice.

„Ma uzmi, uzmi malo tikvica, prijaju ti —” Olga, „Sviđaju li ti se Noj onaj što si ga prvi put čuo u crkvi Svetog Duha?” upitala ga je Olga. On je zurio, razmišljajući, zatim polagano zatresao glavom Ne, dodavši „Paladijevo pozorište —”

28. X 67. Ručak sa Olgom Radž, Paundom, Majklom Rekom, Piterom Raselom, 1 : 30 popodne, Pansion Cici, 22 Salute, 28. okt. 1967. —

Paund jede, ribu, uglavnom nem za vreme jela, ostali razgovaraju, nekoliko puta je odgovorio klimanjem glave — u vezi Monteverdija (?) u S. Fijariju — Upitao sam ga (nakon što su mi kazali da odgovara na specifična tekstualna pitanja s početka ovog veka — memorabilia) — O tome kako sam našao „mesto Karpačovih lobanja” — ali gde je mesto gde „kad uđete u krstionici s desna sve su zdatne kupole Svetog Marka” — ?

Podigao je pogled i ravnomernim, mada visokim glasskm, kazao „Da, kad je krstionica bila ispunjena vodom — sad su je preuredili — izgledala je tako —”

Jer juče sam pogledao u tu istu kropionicu svete vode, kamenu zdelu, ali „zbog nekog zdravstvenog razloga,, kao što je Olga R. dodala nekoliko minuta kasnije, postavili su udubljeni kružni bakarni rub na spoljni deo zdele, za vodu — i nisu više ispunjali centar zdele, samo metalni kanal oko ruba.

„Juče sam propešačio pola milje”, dodao sam, „tražeći to mesto u Dei Greci, u San Borđu — kanačno sam zavirio u Svetog Marka”.

„A casa que fue de Don Carlos — kuća koja je pripadala Don Karlosu?”

„To je na putu za San Vio”.

„Ali bio sam tamo — to je blizu engleske crkve?”

„To je na ćošku na kojem se San Vio sastaje sa Kanalom”.

„Ali Salvijati je na dnu ulice — kod znaka”.

„Salvijati je bio na drugom mestu u to vreme” kazao je Paund.

„Oh — ali ko je bio Don Karlos?”

„Pretendent.” — odgovorio je.

„Znači kuća je na ćošku San Vio i Kanada?”

Klimnuo je glavom, da.

Nastavio sam — objašnjavajući da postoje mnoge sjajne specifičnosti percepcije — opis — agzaktno komponiranog jezika — kroz čitave Cantos — „metalni blesak u sunčevoj zasleplljenosti” i „Sapunjavo glatki kameni stubovi’ — i dodao da sam otišao u San Vio u potrazi za tim sapunjavo glatkim kamenim stubovima — Jesu li to oni na mostu naspram privatnih vrata pored trga? Ili stubovi na kraju keja na ivici kanala, ili stubna ploča u centru trga? Koji je od njih onaj pravi, jer svi su hrapavi — promenjeni verovatno — zamenjeni. ,Jeste li imali neki poseban kameni stub na umu, ili se radi o običnim kamenim stubovima?”

„Ne, obični —” kazao je, ili negativno zaklimao glavom, ne ni jedan posebice.

Nekoliko trenutaka tišine dok sam gledao u notes tražeći frazu. „Trudio sam se da nađem jezički ekvivalent za to svetlo na vodi — juče sam pronašao ovo —

„Skočio na Vaporeto,
sunce žuto u beloj izmaglici, Salutino
srebrno svetlo, krivo se ogleda na staklastoj površini”

ponovio sam mu ovo, zagledao mi se u oči — fina plava zenica — „svetlo, krivo se ogleda na staklastoj površini”, i nasmešio mu se. „Slažete li se s ovim?”

„To je dobro”, nasmešio se — ruku smirenih na stolu, jedva primetno drhtavih, sede kose počešljane unazad iznad visokogg iskošenog čela — kože naborane na zglobovima i nadlaktici ruke, malih belih pegica mrtve, suve kože, noktiju pobelelih od grickanja ili krzmanja, bele rapave rožine izgrebene na površini nokta na palcu — čiste kože lica i čela, malenih pegica starosti (ali ,ne od prhuta) već radi suvoće površinske kože pod retkom sedom ravnom kosom iznad čela.

Prošle noći za večerom i danas ranije razgovarao sam s Rekom o Budizmu, meditiranju, mantrama — i nastavio, usmerivši razgovor k Paundovom uvu, našnjući se prema njemu tiho govoreći — Rekovo dete — Miki, igrajući se s kompletom od 14 razglednica skrenulo mu je pažnju, Rasel razgovara s Olgom Radž s druge strane Paunda, na kraju stola.

Rek pita, „Jeste li ikad susreli Kitasono Kacua?”

Paund, „Ne”. Rek opisuje susret s Kitasonom, i predstavlja ga kao isuviše religioznog.

Povremeno za stolom — razgovarajući s Rekom, koji je na temelju sinoćnjeg razgovora (Rek je primetio da postoje određeni Taoistički elementi u Konfučijevoj tradiciji još od samih prapočetaka) zagovarao otvorenu diskusiju na temu Orijentalnih jeresi, zapitan o Indijskim bogovima — u odnosu prema grčkima — spomenuo sam Vedske himne, litajući Paunda da li je ikad čuo kako se pevaju Vede — „Ne” — zanekao je glavom, nije nikad čuo — nastavio sam, upućujući ga na UNESKO-ve nove tomove himni Suriji (Apolonu) i Rudri (Bogu Grmljavine) — takoće sam spomenuo Ganješin pev (Bela Jađur Veda) —

Zatim sam mu objasnio — „Sećate li da sam vam pričao kako sam čuo Blejkov glas — ?”

Oklevao je, a zatim naprćio usta, blago zaklimao gore – dole zamišljen.

„Ali nisam vam to valjano ispričao.” — tako sam mu opisao taj slučaj — „serije trenutaka promenjivih osećanja svesti tokom nekoliko nedelja, itd.” — završivši „nema načina na koji bi se to moglo prezentirati osim kroz spoljašnje opažaje u takvom stanju” i uz to sam nastavio objašnjavati kako su mi njegova usredsređenja određenim percepcijada, i V. K. Viljamsova „Ne ideje već pojedinosti”, bili od velike pomoći u pronalaženju jezika i uravnoteženju moje misli — i mnogim drugim mladim pesnicima — i upitao ga „da li me shvatate?” „Da,” konačno je odgovorio, i zatim promrmljao „ali moj vlastiti rad je neshvatljiv”. [ili „nisam ga osmislio”.]

Nešto ranije upitao sam ga da li bi voleo da dođe i održi svoje književno veče u Sjedinjenim Državama, u Bafalu i San Francisku, recimo, odgovorio je „Prekasno —”

„Prekasno za šta — za nas ili vaš glas?” nasmejao sam se; i nastavio, objašnjavajući svoj i naš (Krilijev, itd.) dug njegovim jezičkim opažanjima —- naročito govoreći o nizu slika — „sapunjasto glatki kameni stubovi” — čak i njegove karakteristične ogorčenosti i ljutnje, humor, dramatiku, koji se ispoljavaju nižući se kao vremenski mozaik.

„Banting mi je rekao”, kazao je Paund, „da je u njima premalo prikazivanja a isuviše primedbi” — misleći na pojedinosti, a ne na njihovo prikazivanje.

 

[Baudrillard]

Odgovorio sam mu da me je prošle godine [Bazil] Banting posavetovao da pogledam u Paundovo pesničko delo jer da imam isuviše reči, i ukazao na Paunda kao model u ekonomičnosti prezentiranja osećajnih fenomena, putem reči. Nastavio sam opisujući sadašnju Bantingovu storiju — ranije sam ga upitao da li je video Briggflats, i klimnuo je, brzo, potvrdno. Tako Paundovo pesničko delo, zaključio sam, za mene predstavlja, Primenu percepcije, tle po kojem mogu koračati”.

„Zbrka”, kazao je.

„Šta, vi ili Cantos ili ja?”

„Moje pisanje — glupost i neznanje čitavog života”, kazao je, „Glupost i neznanje”.

Rek je govorio o njegovom „podsticaju” uopšte, i još dodao „Ali velika lekcija leži u prozodiji, vašem uvu, od kojeg je svako učio…” takoće je opisao uticaj Paunda na Hemingveja i Hemingveja na druge razne pisce — Babelja — ili Japance — „Jeste li”, Rek je zaključio „poučili Hemingveja?” — pitanje na koje je Paund ostao potpuno nem — neodlučan? Otvorio sam usta da nastavim razgovor — „Direktno prikazivanje” — „Da”, kazao je Rek, „Bez prideva”— Okrenuvši se prema Paundu Rek je nastavio, „vaša poezija je šokirajuće direktna”.

„Sve je to besmislica —” odgovorio je Paund, misleći pri tom na Cantos.

Rek — „Ali imate izvanredno uvo, čovek ne može a da ga ne pohvali — sjajno uvo — Vama je prosto nemoguće da napišete rđav stih”.

Paund — „Za mene je nemoguće da napišem bilo šta”.

Rek — „Vi ste čitali tako mnogo, i to je mnošto ljudi odvelo na različita područja”.

Paund — „Nedovoljno. . . nisam dovoljno čitao poeziju”.

Rek — „Sve što ste pročitali dobro ste upotrebili”. . .

„Što se tiče uva — [Viljem Karlos] Viljems mi je kazao”, nastavio sam, „1961 — razgovarali smo o prozodiji, i zamolio sam ga da mi objasni vašu prozodiju — uopšteno, nešto što se tiče približne vrednosti kvantiteta — u svakom slučaju Viljems je kazao, ‘Paund ima mistično uvo’ — da li vam je to ikad kazao?”

„Ne”, odgovorio je Paund, „nikad mi to vije kazao” — smešeći se gotovo sramežljivo i radosno — skrenutog pogleda, ali smešeći se, gotovo znatiželjan i poput deteta.

„Dakle, sad vas, sedam godina kasnije, izveštavam o tome — Doktor blagog pogleda ocenio je da imate ‘mistično uvo’ — ne gasovito mistično — već prirodno uvo za promene ritmova i zvuka”.

Nastavio sam objašnjavati stvarnu vrednost njegovih percepcija koje ispoljavaju u načinu izražavanja, kao vezne tačke za moje vlastite osećajne percepcije — dodao sam to kao humor — drevni grčki HUMOR — njegove netrpeljivosti, prema budistima, taoistima, i Jevrejima — koje se slažu, uprkos njegovim namerama, kao deo drame, pozorišta, prezentiranja, zabeleška taka polu-svesnost. „Raj leži u želji, ne u nedostatku dostignuća — namera želje je ta kojoj svi hrlimo — Bhakti — Raj je u velikodušnosti želje da ispolji povezane percepcije jezika”.

„Namera je bila rđava — to je loše — sve što sam uradio je nebitno — čak i ono dobro se pokvarilo radi mojih namera — zaokupljenost nevažnim i glupim stvarima — Paund je ovo kazao tiho, promuklog glasa kao starmali, zagledavši mi se pravo u oči izgovarajući „namera”.

„Ah dakle, pokušavam da vam kažem — dolazim ovamo — da vas blagoslovim, uprkos vašoj razočaranosti — osim ako ne želite da budete Mesija — ali tada morate biti budista da biste bili savršen Mesija” (osmehnuo se na ovo) — „Ali ja sam budistički Jevrej — čije su percepcije potkrapljene serijama praktičnih egzaktnih jezičkih modela koji su poput stepenica razbacani kroz Cantos — tle predamnom koje treba da zauzmem, na koje treba da zakoračim — tako da se uprkos vašim namerama, njihov pravi učinak ogleda u razjašnjenju mojih percepcija — i, u svakom slučaju, sad, prihvatate li moj blagoslov?”Kolebao se, otvarajući usta, poput neke stare kornjače.

„Da”, odgovorio je — „ali moja najveća greška bila je glupa prigradska predrasuda anti-semitizma, čitavog života, to je sve pokvarilo — „Ovo je gotovo tačan prepis njegovih reči.

„Ali ne, jer bilo ko, iole osećajan, može to smatrati za humor, i s obzirom na to kao deo drame — vi ukazujete na razvoj misli — pravljenje modela svesnosti i anti-semitizam je vaš zajeb kao što je na primer mržnja prema budistima ali i to je deo modela koji se razvija — i veliko je dostignuće bilo napraviti radni model vašeg uma — mislim, niko ne mari ako je to misao Ezre Paunda — to je misao, kao i sve naše misli, ali niko pre to nije uradio — tako ste napravili radni model za svagda, sa svim dramskim nesavršenostima, zajebima — bilo ko osećajan može uvek videti taj ludi deo i videti savršeno jasno svesnoopažajno jezičko tle — Zaklimao je kad sam kazao „nikome nije stalo ako je to misao Ezre Paunda” — i nastavio sam, i „dakle, fino, to je misao Ezre Paunda, fina misao ali ono što je važnije, to je model misaonog procesa — Gertruda Stain je takođe stvorila jedan, upotrebljiv — vaš je međutim, budući da sam eksperimentisao prepisujući ga, najbliži prirodnom modelu — modelu iz Prirode, kao što je Sezan radio prema Prirodi, da bi rekoistruisao optičko polje percepcije . . .”

Moguće je da je na ovom mestu kazao, kao što je gore zabeleženo, da je njegova najstrašnija greška bila „glupa prigradska predrasuda antisemitizma” — a ja sam odgovorio, „Ah, lepo je to čuti od vas. . . ” i kasnije „kao što piše u Ji Đingu, „Bez štete”.

Negde tokom ovog razgovora zaključio je, „Posle sedamdeset godina otkrio sam da nisam bio ludak već debil”.

Parafrazirao sam , “Početak mudrosti, Prospero” i produžio dalje — Rek se okrenuo od deteta i zamolio da ponovim šta je Paund kazao, ponovio sam i skrenuo pogled prema Paundu, napomenuvši da sam prošle nedelje citirao stihove epiloga iz Oluje”, i opet sam mu ih ponovio, pitajući ga „Sećate li se?”

Zagledao mi se u oči srdačno se smešeći, i ja sam se u njega zagledao i tada ga (mora biti da je to bilo ovom prilikom) upitao da li prihvata moj blagoslov — nastavak razgovora — deo sledećeg časa nejasno zapamćen — Ustali smo uzeo je kaput i štap a Olga mu je dodala sivi vuneni šešir malog oboda i svi smo izašli na San Gregorijo pokraj malog kanala oivičenog železnom ogradom — zapričani, koračajući niz ulicu ka njegovoj ulici — TV kamermani čekaju, crni gmizavi kabl protezao se od njegovih vrata do strujnog voda naspram ulice — na vratima smo svi zastali, on još uvek napolju dok je Olga ušla — Stavio sam mu ruku na leđa zagledao mu se u oči i upitao „i takođe sam došao po vaš blagoslov, i mogu li ga sada dobiti, gospodine?”

„Da,” klimnuo je, „ma čemu bio vredan —”

„I još i još”, kazao sam, „želeo bih da mi date blagoslov da ga prenesem Šeri Martineli — opisao sam mu njenu kasnu istoriju u Big Suru, očiju koje posvuda vide Zodijak, kose začešljane kao Marijana Mur — ove brbljarije verovatno nije ni čuo — „Bar je pozdravite, kazaću joj, da joj bar to mogu kazati”, stajao sam gledajući ga u oči. „Molim vas . . . to bi joj pričinilo mnogo sreće, sada. . . ‘ pogledao me je neosetljivo na tren, i zatim ćuteći, smešeći se blago, zarumenjenih obraza, klimnuo je glavom gore — dole, potvrdno, gledajući me u oči, jasno bez greške, OK.

Zatim zastaje, nem, Piter Rasel otpozdravlja, čekam, malo razgovaram sa Olgom, „Užasno je, tako mnogo ih dolazi i pitaju ga da li još uvek piše —” kazala je za stolom; ima dovoljno Canta za nove tomove, razbacani su i još uvek nesakupljeni i nesređeni — „pitaju ga da li još uvek piše — naravno drugačije je sa nekim kao što ste vi, razgovara kao kao sa drugom” — drugom profesionalcem ili slično. ,Da ali to ga čini svesnim samog sebe” — ,Da svesnim samog sebe”, složila se s tom jezičkom tačnošću — “Ali sačekajte”, kazala je, „i imajte strpljenja, potreban mu je razgovor — misli da je sav njegov rad rđav — mada kad ga čita pred magnetofonom, kazali bi ste da čita sa entuzijazmom, bar neke delove — druge, naravno ne voli ali normalno je da u starosti bude samokritičan, svako bi bio . . .” Govorila je vrlo razumno, objašnjavajući kako ona gleda na njegovu očiglednu zbunjenost koja kao da je bila još teža zbog spoljne neuviđavnosti prirode njegove sadašnjosti nepokretnosti i karaktera.

Zatim se okrenuo prema meni — poljubio sam ga u desni obraz, stisnuo mi je ruku, i kazao „trebao sam biti u mogućnosti da uradim bolje . . .”

„Bilo je savršeno”, odgovorio sam mu — „Nisam vam još valjano otpevao Hare Krišna. . . boraviću ovde još par dana sigurno . . . videćemo se . . .” Zastao je na vratima, premišljajući da li da uđe — gegajući se niz ulicu, otišao sam sa Rekom i Raselom, koji mi je predložio da pokušam da zapišem detalje ovog razgovora dok još uvek sveže odzvanjaju u uvu.

Ono što je kazao pre par dana „82. za nekoliko dana” obistinjuje se u ponedeljak 30. okt. njegov rođendan.

Alen Ginzberg

 

[Baudrillard]