- Poruka
- 708
Шта мислите и знате о лику и делу овог великог Руског адмирала и вође Беле гарде!?
Пореклом Србин - Био је председник привремене белогардејске владе у Сибиру. Учествовао је у Руско-јапанском рату и у Првом светском рату. Као научник океанограф учесник је поларне научне експедиције (1900—1903).
Име Александра Васиљевича Колчака до Првог светског рата било је везано, пре свега за поларна истраживања. Учествовао је у три поларне експедиције које су истраживале могућности пролаза из Атлантског океана у Пацифик преко Северног леденог океана. У последњој експедицији, коју је преводио руски научник немачког порекла, Едвард фон Тол командовао је бродом Зарја и пронашао острво које је по њему добило име. Он сам добио је надимак Колчак Поларни. Након повратка са експедиције, резултате истраживања објавио је у делу које је до 30-тих година XX века сматрано најзначајнијим делом на пољу истраживања Северног поларног круга.
У руско – јапанском рату, 1904.- 1905. године командовао је бродом минополагачем, успешно је потопио један јапански разарач, али је био рањен и заробљен. Због слабог здравља, убрзо је ослобођен из заробљеништва и вратио се својој породици. Почетак Првог светског рата затекао га је на дужности у поморском генералштабу руске војске. Убрзо креће у активну борбу и показује како мала руска Балтичка флота може да се носи са далеко моћнијом немачком. Храбро је прилазио немачким градовима Данцигу и Шћећину (данас у Пољској) и бродом којим је командовао полагао мине готово у самим лукама. Његова храброст, одлучност и витештво у борби допринели су да га цар прогласи за најмлађег контраадмирала у руској морнарици и именује за команданта Црноморске флоте.
На почетку Првог Светског рата, Колчак упознаје жену која ће га пратити кроз добро и зло током најтежих година за њега и Русију, Ану Васиљевну Тимирјову, жену његовог колеге, поморског официра, који се једини спасао када је стрељано преко 300 царевих војника - касније је постао комесар код црвених. Упознали су се у руској поморској бази у Хелсингфорсу (данашњи Хелсинки) и од првог тренутка заљубили се једно у друго. Две године покушавали су да сузбију своју љубав. За Колчака се говорило да су му само две ствари важне – море и породица. Међутим, када се вратио из иностранства и преузео дужност вође у борби против бољшевика, њихова страст је експлодирала. Ана Тимирјова постала је верна пратиља и инспирација Адмиралова.
Када је цар абдицирао - Колчак се предао, пошто су све његове војнике по повратку црвени стрељали. По предаји, од њега је тражено да постане војни министар, али он одбија и због тога га шаљу у иностранство као војног аташеа. Када је питао да и његова породица пође са њим, они су му рекли да ће им најбоље бити у Русији. Наравно, пошто је знао да ће његову породицу убити чим он напусти Русију, Колчак је организовао да се његова породица пребаци у Париз. Када је избила Октобарска револуција, Колчак се враћа у Русију, док му породица остаје у Паризу. Преузима улогу Врховног поглавара Русије, вође покрета противника бољшевика и организује отпор бољшевицима на широком простору, од Урала до Владивостока.
Својом појавом, чистоћом својих мисли и јасноћом својих ставова придобијао је све више присталица. Уз помоћ савезника, међу којима је била и Српска легија, 1918. године Бели су се нашли на само 200 километара од Москве. Али, то је било све што су могли да учине. У недостатку људства и опреме, Бели су достигли свој максимум. Почела је епопеја о којој ће се у Русији ћутати читавих седамдесет година. Читав један свет, начин живота, целокупна једна цивилизација стара више од хиљаду година, повлачила се преко залеђеног Сибира не знајући где ће се зауставити. Сви погледи били су уперени у адмирала, Врховног поглавара Русије, али он је био немоћан. Суочен са општим сломом својих армија, са издајом и игнорисан од Сила Антанте, Колчаку је једино остало да организује евакуацију према Иркутску.
Његов воз кретао је последњи, после рањеника, војника, државне благајне и најближих сарадника. Са њим је била и његова Ана која је одбила да иде испред њега. Пре поласка и формално су се венчали. Пре доласка композиције у Иркутск револуционари су тамо преузели власт и тражили адмиралову главу као услов да се стране трупе, међу којима су Чеси били најбројнији, могу у миру повући из Русије. Колчак одбија да се преобуче у чешку униформу и тако напусти Русију и на железничку станицу у Иркутску излази у пуној адмиралској униформи са свим одликовањима које је добио за време служења својој држави. Бива одмах ухапшен и одведен у затвор. Његове верне трупе предвођене генералом Александром Капелом очајнички покушавају да стигну у Иркутск и ослободе свог команданта.
Око 30 000 војника са својим породицама тако је започело Велики сибирски ледени поход, у коме ће велики број њих изгубити своје животе у леду. Адмирала Колчака у међувремену нису хтеле да напусте две особе – пријатељ и председник владе Пепељајев и његова Ана која захтева да буде ухапшена како би остала са својим вољеним. Своје остале сараднике сам адмирал отпушта из службе како би сачувао њихове животе. Они свој пут настављају даље према Кини и Јапану, а одатле у Европу или Америку. Нико од њих није претпостављао да ће им за повратак бити потребно осамдесет година.
Из докумената о саслушању може се видети да адмирал Колчак није имао намеру да напушта руско тло. Био је човек који не пристаје на компромисе када се радило о судбини Русије. Као официр био је спреман да погине за отаџбину и то је и потврдио. Када је Бела армија, чији је командант генерал Капел, у међувремену погинуо, стигла пред Иркутск, бољшевици су извели из затвора Адмирала. Пепељајев је захтевао да и њега изведу са пријатељем и командантом.
Ана је касније записала: „Моје најужасније сећање везано је за тренутак када су га извели. Кроз отвор сам видела сиву шапку. Стајао је између људи у црном који су га одводили. То је био последњи пут да сам га видела. После тога, видео се само месец уоквирен прозором и црна сенка решетки на поду. Била је љута фебруарска ноћ. Не могу да прихватим чињеницу да га нема већ педесет година. Не могу да поднесем осећање да нисам могла да му помогнем у тренутку када је одлазио из мог живота. Стално мислим на његов одлазак те фебруарске ноћи. А ја сам још жива. Ја живим колико и сећање на његову љубав према мени.“
Адмирал Колчак и Пепељајев одведени су на обалу реке Ушаковке у зору, 7. фебруара 1920. Самуил Чудновски, иследник-егзекутор записао је о последњем часу адмирала Колчака: „ Пре стрељања, питао сам осуђеног има ли неку жељу. Адмирал је молио за дозволу да се опрости од Ане Васиљевне Тимирјеве. Одговорио сам да у том захтеву не видим никаквог смисла.
Када сам га упитао има ли неку другу жељу, одговорио је: „Желео бих да поручим својој супрузи која живи у Паризу да благосиљам свога сина.“ Постоји и легенда о Адмираловој смрти. Пошто је Чудновски био политички комесар – није имао војни чин, а у војсци је обичај да стрељачким водом командује официр истог или вишег ранга од онога који има осуђеник, Адмирал је сам командовао стрељачким водом. Да ли је то истина, никада нећемо сазнати.
После стрељања тела Адмирала и Пепељајева бачена су у реку Ушаковку. Ана Васиљевна Тимирјова остала је да живи у Совјетском Савезу. Хапшена је и саслушавана безброј пута. Није јој помогло ни то што се неколико година касније поново удала. Било јој је забрањено да живи у већим градовима и цео живот је провела глумећи у провинцијским позориштима док је није открио велики Сергеј Бондарчук за филм „Рат и мир“. Последњих десет година живота проживела је у Москви. Храбро је носила свој крст и никада се није одрекла своје највеће љубави. Умрла је у Москви 1974. године.
te ćemo zato njegovu procjenu smanjiti za 90%) kaže američki general Grevs: