Aleksandar Genis

[Baudrillard]

Aleksandar Aleksandrovič Genis (rus. Александр Александрович Генис; Rjazanj, 11. februar 1953) ruski je književnik, esejista i književni kritičar. Najpoznatiji je po svojim esejima napisanim u tradici lirske kultorologije. U njima jednostavnim i lirizovanim jezikom istražuje različite književne fenomene poput problema prevođenja poezije, teorijske neuhvatljivosti humora, kvaliteta istoriografske naracije i putopisne proze, kao i ponovnim iščitavanjem evropskog književnog kanona. Iako više od 30 godina živi u Americi, prvashodno piše na ruskom. Pored Rusije, njegove knjige se redovno štampaju i u Srbiji, i to u izdanju izdavačke kuće Geopoetika.

Rođen je Rjazanju 11. Februara 1953. Nakon što je diplomirao na Letonskom državnom univerzitetu u Rigi (tadašnji Sovjetski Savez, današnja Letonija), emigrirao je 1977. u SAD. Karijeru je započeo u Njujorku, gde se profesionalno formirao kao književni kritičar i esejista, radeći kao urednik publikacija na ruskom jeziku i vodeći kulturnu rubriku ruskog radija. U Americi je sarađivao sa ruskim piscima u emigraciji Josifom Brodskim i Sergejem Dovlatovim. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, ostvario je niz kulturnih saradnji sa otadžbinom. Voditelj je nedeljne emisije Američki čas sa Aleksandrom Genisom na ruskom radiju Sloboda još od devedesetih godina dvadesetog veka. Takođe, kolumnista je u ruskim liberalnim novinama Novaja Gazeta. Vodio je televizijsku emisiju Aleksandar Genis: Pisma iz Amerike na ruskom kanalu Kultura. Otac je novinara Danijela Genisa.

Vikipedija

 

[Baudrillard]

ALEKSANDAR GENIS: ŽIVIMO SA APOKALIPSOM, I ONA NAM SE DOPADA


Retko se nađu pisci koji u uvodu svoje knjige, bilo da je reč o poeziji, prozi ili esejima, dopišu par reči u svoju odbranu.

Naravno, u šaljivom tonu, ali bez sumnje iskreno jer nijedan autor, nikad, nije siguran kako će njegovo delo biti prihvaćeno. Aleksandar Genis, pisac, književni kritičar i esejista, dobro poznat našim čitaocima, u svojoj najnovijoj knjizi Koža vremena. Knjiga promena, koju je upravo u prevodu Meline Panaotović (zaslužne za prevod i ovog intervjua) sa ruskog jezika objavila beogradska Geopoetika, odlučio se na ovu simpatičnu provokaciju. Objasnivši šta je sve svojim ispisanim stranicama zaogrnula Koža vremena, a u pitanju je poveća zbirka izabranih eseja koje je godinama redovno objavljivao u časopisima, Genis otkriva šta im je sve bio povod. Beleška u novinama, letimična misao, popularni trač, replika koju je slučajno čuo, važan datum, sve što se dešavalo oko njega moglo je da postane okidač za razmišljanja, uspomene, prognoze i slobodne asocijacije. I dodaje: „To je sve što mogu da kažem čitaocima u svoju odbranu: molim da ne krivite nikog osim mene“.

Intervju koji sledi jedan je od dokaza da Genisa ne treba nizašta kriviti, naprotiv, da zaslužuje samo hvalu jer je u Koži vremena pokazao koliko naoko najnebitnije stvari mogu biti inspiracija za briljantne članke, osvrte, pa i rasprave, angažovane, autentično promišljene i – bez autocenzure. Genis procenjuje i ocenjuje prošlost i sadašnjost, razmatra i odmerava njihove učinke na budućnost čovečanstva. Zato ovi eseji zahvataju široko vremensko polje ljudskih ideja i prakse, od umetnosti i kulture, preko društvenih i prirodnih nauka, sve do ideologija i politike, uz masu konkretnih primera, posebno inspirativnih za buđenje opšte i individualne zdrave pameti, oduvek nedostajaćih, a najviše čoveku našeg doba.

Aleksandar Genis (1953) rođen je u Rjazanju (SSSR / Rusija), odrastao je u Rigi a 1977. se odselio u Ameriku, gde i danas živi. Član je Akademije Ruske filologije, a „verovatno je najbolji esejista ruskog jezika danas“. Dela su mu prevođena na najznačajnije svetske jezike, a najnovije Koža vremena je deseta knjiga koju je na srpskom objavila Geopoetika.

* Koliko je „Koža vremena. Knjiga promena“ saglasna sa porukom „Ji đinga“ – da je promena „najmoćnija sila u svemiru“ a vreme „sama suština života“?

– Knjiga promena uči (mene, u svakom slučaju) da se prihvati neizbežnost promena, koje svi mi preziremo. Kad postaneš svestan da je neosporno svet tako ustrojen, učiš te promene da primećuješ, da ih izdvajaš, procenjuješ, da im se prilagođavaš, da ih podnosiš. Harmonične promene reka vremena nosi, a tvrdoglave vuče za sobom.

* Koje promene u 20. i početkom 21. veka smatrate najznačajnijim?

– Lično za mene najvažnija i najsretnija promena bio je pad komunizma, koji sam mislio da neću doživeti. Istina, za sve ostale je to malo šta promenilo, jer se ispostavilo da Putin nije bolji od Brežnjeva. No to je politika, koja se menja previše često da bi bila sudbonosna. Za istoriju je, po svoj prilici, mnogo važnija informaciona revolucija, koja nas je sa posla poslala kući, sjedinila je ljude u jedno gljivište i sve kulturne tekovine čovečanstva načinila društvenim vlasništvom.

* J. N. Harari, koga često citirate, u knjizi „Homo deus: Kratka istorija sutrašnjice“ piše da nas u budućnosti čeka veštačka inteligencija. Računar Deep Blue još je 1997. pobedio u šahu Kasparova, koji je tvrdio da je u nekim potezima računara video tragove istinske inteligencije i kreativnosti. Kako bi izgledao život sa inteligentnim robotima?

– Harari jedino to i čini, predskazuje budućnost, eksploatišući sadašnjost. Ne bih se ja oslanjao na to, već i zato što sam tokom svog života doživeo previše toga neočekivanog, počevši od istog tog pada sovjetske vlasti. Što se tiče šahovskog kompjutera, pa mi se ne takmičimo u snazi sa traktorom. Robot već može da piše knjige, ali nikad neće naučiti da ih čita zadovoljstva radi. To je pitanje svesti, a ne razuma. Drugo može da postoji bez prvog, a mi, nažalost, znamo samo za suprotni fenomen: postojanje svesti bez razuma.

U svakom slučaju, glavno pitanje koje je danas pred nama svodi se na to da se formulišu svoje, lične zasluge, a ne kompjuterske, i da se pokaže u čemu mi, ljudi, možemo da budemo nezamenjivi.

* Veštačka inteligencija može da se otme kontroli. Mislite li da je apokalipsa u kojoj je čovek bespomoćan pred mašinom moguća?

– Berđajev je rekao da je čovek pobedio prirodu da bi postao rob mašine. Kako bi to shvatio, ne treba čekati pobunu robota, dovoljno je na nedelju dana biti bez struje, kao što se to dogodilo u Njujorku za vreme uragana Sendi, kad smo žena i ja sedam dana naglas čitali Mandeljštama uz poslednju sveću. Drugim rečima, mi živimo sa apokalipsom, i ona nam se dopada.

* Živimo u svetu postistine, obrazovanje i kultura su marginalizovani. Vi pledirate za zdrav razum. Kako ga osloboditi?

– Postistina ne poriče činjenicu, ona je jednostavno zamenjuje alternativnim činjenicama i rastače je u njima. Na primer, Putinova propaganda, iznoseći lažne scenarije, tvrdi da niko ne zna ko je oborio nesrećni malezijski boing iznad Ukrajine.

Protivotrov je ono što je i oduvek: prosvećivanje. Danas svet mora da uči da odvoji laž od istine, počevši od školske klupe. To spada u časove kompjuterske pismenosti, koju u nekim zemljama već predaju.

* Ko nam oduzima „naše sveto pravo na istinu“ koje zdušno branite?

– Na primer, Tramp sa svojom velikom laži o pokradenim izborima. Čim novinari postanu narodni neprijatelji, a sloboda govora žrtva svejedno koje ideologije, mi gubimo kriterijume istine i postajemo lak plen populista i demagoga. Nedavna Nobelova nagrada dodeljena uredniku Novih novina, jednim od poslednjih nezavisnih glasila u Rusiji, mom prijatelju i šefu Dmitriju Muratovu, potvrđuje da je pravo na istinu međunarodna vrednost koja je potrebna čitavom svetu.

* Kažete da je 21. vek izgubio ukus za romantične podvige. Šta bi moglo da nam vrati romantiku?

– Romantika je podvig bez rata. Takva je bila odiseja polarne ekspedicije. Danas to nije samo kosmos, recimo Mars, već i putovanje virtuelnom realnošću, otkrića u oblasti svesti, pa i podsvesti. Ona ne moraju obavezno da budu tako jeziva, kakvim ih Holivud prikazuje. Možda se mi previše plašimo budućnosti da bismo uopšte bili u stanju da je procenimo.

* Kakvu ulogu igra prošlost u sadašnjosti?

– Strasno volim istoriju, jer u njoj vidim alternativu sadašnjosti. Svet islandskih saga, Vizantinaca ili srednjovekovnih Kineza pokazuje koliko može biti različita stvarnost koju mi, u svojoj zaslepljenosti, smatramo jedinom mogućom i opravdanom. U suštini, svaka prošlost može da posluži kao čas, nauk demokratije, jer podriva monopol sadašnjosti.

* Inspiriše vas antika. Koji su vam njeni ideali bliski?

– Elada je večiti etalon. Grci su stvorili svet u kome su postali mogući Sokrat i Aristofan, pri čemu – istovremeno. To je retka sreća istorije: maksimalan broj genija po jedinici vremena i prostora. Svaka od sličnih epoha pokazuje na šta smo sposobni kao vrsta. U svaku školu bih uveo poseban predmet: zlatne epohe istorije.

* Šta je od antike ostalo u praksi savremenog sveta?

– Olimpijske igre. U čitavom svetu obeležavamo rituale najstarije od preživelih religija, a da se čak i ne čudimo tome.

* Kakav je to ćorsokak u kojem smo se našli?

– To nije ćorsokak, to je život, koji nam se svaki dan čini kao da se nalazi u krizi. Tako je oduvek bilo. Samo se izuzetne, unikatne epohe, poput Viktorijanske Engleske, same sebi dopadaju.

* Doživljavaju vas kao most između Rusije i Amerike. Da li je padom Berlinskog zida čovek pronašao ono u šta je čežnjivo gledao s ove strane Gvozdene zavese?

– Osećam se kao most kad sam besan, ukoliko u mom prisustvu na Istoku psuju Zapad, a na Zapadu Istok.

Zabranjeni svet je izgledao monolitno, bio je celovit; bez Gvozdene zavese postao je raznolik i za mnoge, kao što se to desilo sa mojom domovinom Letonijom, svoj, blizak.

* Na talas izbeglica sa Istoka Zapad gleda sa prezirom, čak mržnjom. Šta biste takvima poručili?

– Nije moje da sudim, jer sam i sam deo tog talasa, na šta često zaboravljaju moji sunarodnici u emigraciji.

* Danas skoro jedna petina stanovnika Rusije živi izvan zemlje. Šta je za vas sintagma „ruski svet“?

– Pravi ruski svet – to je Rusija bez Putina, ali sa banjom, haringom, Puškinom i Okudžavom.

* U svojoj drugoj knjizi, „21 lekcija za 21. vek“, Harari pita: „Kako da nateramo narode, vere i kulture da sa malo više realističnosti i skromnosti sagledaju svoje stvarno mesto u svetu?“ Zaista, kako?

– Istorija nas uči realizmu, ali tu istoriju o vašoj domovini pišu stranci. Za Ruse je to bio, na primer, Amerikanac Džejms Bilington sa svojom monografijom Ikona i sekira.

* Za čim ovaj svet „sada“ čezne? Kakva je koža našeg vremena?

– U rupama i istetovirana. Budućnost se promalja kroz sadašnjost i probija pancir uobičajenog, na kome smo mi iskovali maksime prošlosti, kako se sama prošlost ne bi menjala. Nedostaje nam postojanosti, istrajnosti, ali toga ima samo u starim filmovima.

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

[Baudrillard]

 

[Baudrillard]

Krv i tlo

Dobro se sećam svoje prababe. Bila je energična, visoka žena moćnog glasa, sa haljinama na cvetiće, nije bila obrazovana, nikada nije službovala i nikome nije popuštala, uključujući i sopstvenu već odraslu decu. Ne samo ja – i ostali su je se bojali i slušali je. Otprilike tako sam zamišljao Kabanihu. Možda i zato što nam je već stogodišnja Matrjona Ivanova došla u goste baš kada smo imali Ostrovskog za školsku lektiru. Znala je da čita, doduše, samo pisma rođaka, u štampanim tekstovima nije se snalazila. Pričajući o njoj, pokazujem na karti Luganske oblasti selo Mihajlovka, gde je odrasla u porodici seljaka-kmetova. Slovenska polovina mojih korenova, međutim, samo još više ističe onu semitsku.

Jevrej je – govorio je Sartr – svako koga smatraju takvim.

A moj je nos povijen, kosa kovrdžava i (beše) crna. Što se tiče prezimena, ono ni na šta ne liči, tačnije – liči.

U stvari, od njega je sve počelo. Niko od nas nije znao ni šta ono znači ni kako smo ga dobili. Sećam se, jednom su nas prijatelji pretplatili na vilnjuski dečiji časopis Genis, što na litvanskom znači detlić, ali to objašnjava samo pomenuti nos.

Nekakvu svojtu sam, ipak, pronašao u Americi, istina Južnoj. U Njujorku se iznenada pojavila crnoputa dama s mojim prezimenom. Na pikantnoj mešavini portugalskog i ukrajinskog, objasnila mi je da u Rio de Žaneiru Genisa ima pola groblja. I meni su tamo obećali mesto, ali sam to zanemario, pošto sam se već dogovorio sa obližnjim krematorijumom.

Na tome bi se sve i završilo, da nije rabina sa Interneta. Oni su mi objasnili da naše prezime potiče od imena Enoh. A ono se pojavljuje već u četvrtoj glavi Knjige postanja: Adamov vuk, Kainov prvenac, njegovim imenom nazvan je prvi grad na Zemlji. Prema drugim izvorima, Enoh je izumeo pismenost i živ se uzneo na nebesa. Ponosan na eponim, razvedrio sam se: dovoljno je da se potpišem, pa da da se vratim u praskozorje istorije, koju su u to vreme činile tek tri generacije grešnika.

Da budem iskren, dopalo mi se što ne tragam za svojim prezimenom u telefonskom imeniku, već u Bibliji, iako prema toj velepoštovanoj knjizi imam ponešto složen odnos. U njoj se sve čini tako značajnim da je svaki, a pogotovo nerazumljivi redak, kao stvoren za epigraf. Borhesa je to dovodilo do ushićenja. Ne krijući zavist, čudio se dovitljivosti Jevreja koji su se dosetili da najbolji deo svoje književnosti proglase svetim. (Nešto slično dogodilo se i sa ruskom klasikom, mada najnovije pokolenje u nju veruje samo onda kada je vidi na TV ekranu.)

Odgonetnuvši tajnu svog porekla, odlučio sam da se snađem i u preostaloj istoriji, te sam se obratio mitu “krvi i tla”. Pretpostavivši romantičarski patos prosvetiteljskom, dobro sam utuvio da se mehanička civilizacija pravi, dok organska kultura raste – iz tla, zalivenog krvlju. Ja lično više volim mastilo, pa čak i krvavicu kod nas jede samo mačka. Ali, suočen sa neporecivim činjenicama, pomno sam oslušnuo glas krvi koja je sobom poškropila moj rodoslov.

Kako je, međutim, krv ćutala kao zalivena, odlučio sam da se raspitam kod tla.

U Izraelu, kao i svugde gde sam bio – i gde ću biti – sve mi se dopalo a ništa mi se nije učinilo bliskim. Zapad je ličio na Zapad, Istok na Istok, naši – na sebe, a egzotični behu Jevreji, posebno jedan od njih. Nisam skidao oči s njega, pošto ih on nije otvarao.

Sreli smo se na bazaru koji zauzima deo starog Jerusalima, što su ga gradu ostavile tri jedna drugoj na glavi sledeće religije. Njemu nije bilo lako da se probija kroz gustu masu naroda, ravnomerno podeljenog na turiste i vojnike. Nalećući na ljude, spotičući se o životinje, zakačinjući tezge, i do krvi se udarajući o ulične zidove, lagano i neumoljivo išao je putem hrama – žmureći. Prvo sam mislio da je slepac, ali, pogledavši malo bolje, shvatio sam da ima oči, ali neće njima da se koristi.

Farisej, nekorisni fosil, fanatik, nešto poput talibana – bezvoljno mi je objasnio moj progresivni vodič – u Jevanđelju ih često nazivaju “slepima”.

Mislio sam da je to metafora.

Kod nas, na Svetoj zemlji, sve je doslovno. Eno je, recimo, Gejena, istina, još neognjena.

Neugledni jarak iza zida tvrđave zanimao me je daleko manje nego usputni farisej. Renan piše da su, rugajući se razmetljivom pravednošću, Jevreji takve nazivali “kicai” – “sa okrvavljenim čelom”. Čelo farisejima nikada ne zarasta jer, plašeći se da ne pokleknu pred ženskim sablaznima, svuda idu zatvorenih očiju – u svakom slučaju od Hristovog rođenja.

Ceneći oduzimanje ne manje od sabiranja, već odavno slutim da ograničavajući vidik, možemo više da saznamo o njemu negoli razmicanjem okvira. Kada nam okoliš ne smeta, jednostavnije je da u njemu razaznamo ono temeljno, nepromenljivo, večno, a to znači idealno. Platon je tvrdio da tako nešto možemo videti samo unutrašnjim pogledom. I to opravdava one koji žive žmureći. Smatrajući istinskom samo sveštenu istoriju, oni su se nastanili unutar kalendara, gde se odvija smena običnih dana i blagdana. Blaženstvo sadašnjosti obožuje prošlost I poništava budućnost.

Ako volim Boga – reče pravednik – šta će mi buduće carstvo?

Njemu je i u ovom bilo toliko dobro da ga je svetlost – kako veli predanje – “odizala za dlan iznad sveta, i sreća ga nije ni za tren napuštala”.Video sam ih pod limenom strehom Zida plača. Klečeći i klanjajući se, jedva se, reklo bi se, suzdržavaju da od potisnute radosti ne počnu da igraju, podražavajući cara Davida koji je, kako je poznato, “poskakivao pred Gospodom”.

Kod Jevreja je molitva zavidno bučna stvar, pogotovo ako je se laćaju hasidi, koji se mole bolje od svih. U suštini, oni ništa drugo i ne rade, pa čak ni vojsku ne služe. Zbog toga ih u Izraelu baš i ne vole. Razumljivo. Stvorivši vitešku državu, sabri više od univerzitetske diploma cene armijske veze. A haside zanima samo veza sa Bogom. Nama se ona pak čini bezličnom i jednostranom.

Dosta je i to – tešio me je filozof – što se možemo obraćati Bogu, i to ne persirajući Mu.

Uvek se setim toga kada vidim kako usamljeni čovek, idući ulicom, viče, plače ili se smeje u svoju slušalicu mobilnog telefona. Svaki put mi se čini da se on to moli, pošto mi ne čujemo odgovor. Hasidi računaju na njega – pa ga i dobijaju. I što je važno – ne uvek.

Ako Bog – citiraju mi reči mudraca – daje seve za šta ga mole, takvom nesebičnošću, on lišava čoveka slobode izbora: u takvog Boga nemoguće je ne verovati.

A u našeg je moguće? – upitah netaktično.

Za tebe – jeste. Gadljivo mi odgovori hasid, s kojim sam nekada učio u riškoj školi, ali sasvim različite stvari.

To se ispostavilo već u Bruklinu, gde me je unajmio da redigujem mesiju. Za takvog su me smatrali Šneersona, vođu njujorške sekte ljubaviča. Kada je umro, mnogi hasidi nisu došli na posao, smatrajući da je uzaludno raditi uoči Strašnog suda.

Avaj, i u tog mesiju mi je bilo teško da poverujem. Svi znaju da niko nije prorok u svom selu, a ono nam je bilo zajedničko: Rabin je završio Lenjingradski brodogradilišni. To sam pročitao u njegovim memoarima, čije je rusko izdanje trebalo da pripremim za štampu. Posao nije bio težak, pošto nije bilo dozvoljeno menjanje ni jedne reči. Ograničio sam se, iz čistog slobodoljublja, na dodavanje nekoliko znakova interpunkcije, ali i njih su smatrali suvišnim.

Ma koliko da je jevrejska istorija dugačka – rekao je jedan poznati naučnik – na nesreću njenih protagonista, u njoj nedostaje poglavlje o glupim Jevrejima.

Imao sam želju da ga sam napišem, ali sam shvatio da ono neće izmeniti opšteprihvaćenu tačku gledišta, koju mi je izložio Peljevin:

Neuka svetina – visokoumno je rasuđivao on nad budističkom šniclom od sojinog sira – Jevrejima pripisuje ulogu totalnog Razuma, koji je u stanju da poništi slučajnost i preusmeri haos.

Čuo sam za to – rekoh – Zavera Sionskih mudraca.

Daleko od njih, bio sam svedok samo pozitivnog antisemitizma.

Svi njegovi zagovornici pravdaju se time da imaju prijatelje – Jevreje. Ja upravo i predstavljam onoga sa kojim se oni druže. Pohomov me je, u svakom slučaju, prigrlio, u nadi da će odgonetnuti tajnu koja ga muči.

Bog je stvorio Jevreje – ponavlja on – da se čovek ne bi zanosio već zamislio.

Ne mogu da mu pomognem, jer mi ta tajna nije poznata, ne osećam je u sebi i ne mogu ni da je podelim ni sa kim. To vam je kao sa ženama. Muškarci im vekovima pripisuju fatalnu tajanstvenost, a one se, ne znajući šta da kažu na to, samo osmehuju, ćutke i zagonetno.

Doduše, baš Jevreji nekako retko ćute.

U Izraelu sam upitao jednog meštanina, zašto se tu niko ne odvaja od telefona.

Volimo da pričamo.

Preko telefona?

Kako ispadne.

Martin Buber je Jevreje, objašnjavajući njihovu ljubav prema zvuku (od spletke do violine), nazvao “narodom sluha”.

Grci su – govorio je – svoje bogove gledali, a Judejci su sa Njim – samo razgovarali.

Naviknuti na razgovor sa višim od sebe, Jevreji su spremni da objasne svaku Njegovu reč. Sklon sam da mislim da je tako nastala profesija kritičara.

Ne uznemiravajte se, rado ćemo vas prihvatiti u rusku kulturu – tešio me je jedan moskovski pisac, ne sumnjajući u to da ima pravo raspodele.

Takva predusretljivost, kako je tačno napisao Venjička Jerofejev, omogućuje Jevrejima da se osećaju “kao u utrobi maćehe”. Jedan paradoks, kao i drugi, dozvoljavajući da se bude i unutra i spolja. Zbog toga je, ako smem da kažem, svima korisno da budu zakratko Jevreji. Ko je u manjini, taj je veća elita. Pomalo stran, pomalo različit – igra etničkih nijansi usložnjava karakter, uvodeći alternative ili makar njenu iluziju. Izbor se čini osmišljenim i slobodnim: ti si taj koji bira kulturu, a ne ona tebe. Isčupan iz tradicije, kao zub iz vilice, besplatno dobijaš nauk egzistencijalnog hira.

Baš zato Borhes se i nije radovao državi Izrael.

Naši saplemenici – govorio je – postaće kao i svi ostali, ako sve tuđe države zamene jednom svojom.

Najčešće pak Jevreji vole tu domovinu gde im je bilo suđeno da se rode, uključujući i Nemačku. Što i nije tako čudno ako se udubimo u istoriju: Jevreji su stvorili najmuzikalnije nemačke stihove, najoriginalniju nemačku prozu i najbolju teoriju relativiteta. Čak je i gas “Ciklon B” izumeo hemičar-Jevrejin (Fric Haber, koji je 1918. dobio Nobelovu nagradu, sintetizovao ga je u nadi da Kajzeru donese pobedu).

Treba reći da ni u Americi Nemačka nije imala većih prijatelja od nemačkih Jevreja. Kada je njujorkški novinar pitao prispelog Remarka, da li čezne za napuštenom domovinom, on je odgovorio:

Zašto bih? Pa ja nisam Jevrejin.

Početkom dvadesetog veka jevrejski ljubitelji nemačke poezije u Americi sakupili su navac za fontanu “Lorelaj”. Smatrajući Hajnea Jevrejinom, Diseldorf je odbio da postavi fontanu na svom trgu, mada se sve dešavalo pre Hitlera. Odrešivši kesu, opština je prenela skulpturu u Njujork, da bi je postavila u Central parku. Uto je izbio Prvi svetski rat, i gradske vlasti su zabranile fontanu, odlučivši da je Hajne ipak Nemac. Lorelaj je otpremljena na periferiju, gde od tada i stoji – u Bronksu. Tamo sada umesto nemačkih Jevreja žive ruski, ali ukus nostalgije ostao je isti:

Sve se izmešalo, slatkog li bruja:
Rusija, Lata, Lorelaj.

Odlomak iz knjige Hrana, krv i tlo Aleksandra Genisa, Geopoetika, 2009.

Prevela Draginja Ramadanski

 

[Baudrillard]

Šagalov rasprsli svet​

ALEKSANDAR GENIS



– Oksimoron – reče Epštajn dok smo se približavali Jevrejskom muzeju u Njujorku. – Nešto čega suštinski ne može biti.
– Da – složio sam se – muzej krši drugu zapovest: „ Ne pravi sebi idola…“
– I zato je među majstorima avangarde tako mnogo jevrejskih umetnika – neočekivano je zaključio Miša. Boreći se sa svojom ortodoksnom podsvešću, u strahu da ne konkurišu Bogu, oni nisu smeli da prikazuju svet onakvim kakav je on realno sazdan. Otuda i ta deformacija vidljivih formi, ono što upravo i razlikuje avangardu od realizma.
– Tačno – rekoh obradovan ovom mišlju. Iskrivljujući realnost, umetnik kao da od nje traži opraštaj za svoj bogohulni zanat. Baš kao što pobožni Jevrejin iz strahopoštovanja ispušta jedno slovo iz reči „B_g“.
Međutim, Šagalovo strahopoštovanje je glasno. On se ne stidi svoje prometejske umetnosti. Njegove su slike ozvučene: one viču i pevaju. Njegova dela ukrašavaju opere – i njujoršku, i parisku – i to nije slučajno. Posle posete pariskoj, Solouhin je s gađenjem prekoreo Francuze: visoku umetnost su pomešali s palanačkom. I bio je negde u pravu. Šagal je čitav svet hteo da smesti u svoj rodni štetl i sve je s lakoćom naučio da razumeju njegov jezik.
U Gugenhajmovom muzeju, zdanju najpogodnijem za retrospektive, krajem XX veka je organizovana smotra umetnosti minulog stoleća. Unutar genijalne spirale, obišao sam sve škole i pravce, od ranog i poznog Pikasa, do minimalizma. Divio sam se svemu što sam video, ali samo sam u slikama Šagala poželeo da živim. U njima je toplo i udobno; i zemlja je blizu, i nebo je bliže.
Nije čudo da na njegove izložbe u Njujorku uvek dolazi ogroman broj ljudi, naročito na postavke u Jevrejskom muzeju. Ovoga puta, izložba pokriva nejteže godine – ratne. U početku se Šagal nadao da će sigurno sklonište naći u Provansi, ali uskoro je i odatle morao da beži. Iz Njujorka se onda preselio u Katskilske planine. Živeo je u malom mestu Kranberi lejk (tamo je stvarno jezero; nekada sam i ja tamo odlazio na pecanje). Slikara u tom mestu niko nije poznavao. Jednom prilikom je Šagal svojim crtežom hteo da plati posetu mesnom lekaru. Seoski doktor je sliku odbio i zatražio dva dolara, što mu naslednici nikada nisu oprostili. I sve bi manje-više bilo u redu, da mu iznenada nije umrla žena i muza, njegova voljena Bela. Ophrvan tugom, Šagal je prestao da slika. Zabrinuta ćerka mu je našla novu saputnicu (rođaku – ne mogu da prećutim – baš onog Hagarda koji je napisao Rudnike cara Solomona). Šagal se njome oženio i ponovo počeo da slika svadbe, cveće i anđele. Posle rata se vratio u Francusku i umro u liftu kojim se svakog dana peo u svoj atelje. Imao je 97 godina.
Sve najvažnije u njegovom dugom, skoro stogodišnjem životu, dogodilo se na samom početku. Šagal je celog života slikao svoje detinjstvo, vreme kada je kao Adam otkrio ovaj svet i nazvao ga po svome. U Parizu je, smatrajući atelje za Edenski vrt, slikao potpuno go.
„Lutao sam ulicama – seća se Šagal u svojim memoarima – i molio se Bogu: „O Gospode! Zašto se kriješ u oblacima ili tu, iza kuće čizmara? Pojavi se, pokaži mi put i nauči me da svet vidim po svome. A u odgovor, grad poče da puca kao žice na violini i ljudi napustiše mesta na kojima su dotada bili i počeše da lebde.“
– Zašto kod Šagala svi lete? – pitao sam unuku Šolem Alejhema, književnicu Bel Kaufman koja je i lično poznava umetnika.
– A ko zna da ne lete? – odgovorila je ona malko zajedljivo.
– Zašto kod Šagala svi lete? – pitao sam svog poznanika, knjižara.
– Jevreji su uvek živeli do te mere stešnjeno, da se od teskobe moglo pobeći samo u nebo.
– Zašto kod Šagala svi lete? – pitao sam svog nekadašnjeg druga iz razreda, danas smernog hasida.
– Iskra božanstvenosti ih vuče svome Tvorcu. I rojte na odeći svetih cadika takođe lebde, lelujaju se i uvis podižu.
– A zašto mi to ne vidimo?
– Kada je neki gluv čovek, ne znajući šta je muzika, video ljude na svadbi kako plešu, pomislio je da su ludi – odgovorio mi je on starom hasidskom pričom. Naoružan ovom pričom, pošao sam na izložbu.
Na izložbi je od svega najviše bilo Hrista. Bio je to Šagalov odgovor na Holokaust. Za njega su raspeti bili pre svega siroti Jevreji. Šagalovski Hrist ima oči krave, nevine žrtve koja bez roptanja trpi sve i ne znajući zašto je kriva. Takve krave je nekada klao njegov deda i unuk to nikada nije zaboravio. Životinje su najlepša bića na njegovim platnima. One su divne i nevine, kao deca i anđeli. Njegove slike vrve od anđela.
– Prirodno – reče hasid – svako dobro delo rađa jednog anđela.
– Razume se.
– A svaki greh – pogledavši me iskosa – demona.
Više je anđela na njegovim slikama, ali u Šagalovoj Gernici (Pad anđela, slika koju je pod pritiskom istorije svakih deset godina ponovo preslikavao), anđeli pljušte kao da se nebo otvorilo, kao da ni samo nebo nije moglo da izdrži sav taj užas koji se dogodio.
Ipak, na platnima Šagala obično sve uzleće a ne pada. On je slikar radosti a ne tuge. Uprkos imenu koje to mesto nosi, njegov svet boravi u onom registru ushićene egzaltacije koju sam sretao u podnožju Zida plača. Radost se na njegovim slikama krije kao magma pod okoštalim slojem svakidašnjice. Puštajući je na slobodu, Šagal je obnavljao pravo stanje stvari.
„Svi mi – pisao je on – bojažljivo puzimo po površini ovog sveta, ne odlučujući se da ga izrežemo, da prevrnemo taj gornji okoreli sloj i zagnjurimo se prvobitni haos.“
Da bismo ga videli očima slikara, moramo prići sasvim blizu. Abram Efros, čovek koji je prvi otkrio genijalnost Šagala, smatrao je njegov potez najlepšim u celoj ruskoj umetnosti. I zaista, kada gledamo izbliza i dugo, počinjemo da shvatamo umetničku logiku majstora. Potezi se sakupljaju sa krajeva platna i postepeno zgušnjavaju u oblik. Sve gušća i gušća, boja bliže centru postaje nakostrešena. Slika postaje taktilna i kao da teži da se približi nekom od trodimenzionalnih vidova umetnosti, mozaiku ili, naravno, vitražima kojima je Šagal ispunio Jerusalim, Njujork i ratom osiromašene crkve u Francuskoj.
Ako priđemo još bliže, tako blizu da nam se sadržaj slike potpuno raspline i nestane iz vidokruga, moći ćemo da sledimo poetsku evoluciju poteza. Baš tako nam je i Brodski savetovao da čitamo stihove stavljajući sebe na mesto pesnika. Svaki stih traži produžetak i konkretno rešenje. Svaki potez vuče za sobom sledeći, kao što rima vuče stih. Izazov palete rađa kompoziciju. Potreba umetnika za dinamičnom ravnotežom, za balansom i skladom boja izvlači ljude i stvari iz nebitka u sliku.
– Posle Matisa, niko bolje od Šagala nije razumevao boje – rekao je Pikaso.
Ne verujući nijednoj školi, prezirući manifeste i teorije, Šagal nije stvorio svoju mitologiju koja tako često pomaže umetnicima da izgrade nekakav odnos sa publikom. Umesto bogova i heroja, simbola i alegorija, namernih i nenamernih sugestija, Šagal se okretao ka svom ličnom poretku stvari, ljudima i predmetima koji su naseljavali njegov duhovni svet. Često je to bila lebdeća na nebu riba. Ona je prizivala sećanja na haringu, manu s neba u ruskoj provinciji. A još češće violina, jer gde je ona, tu je i praznik. Ponekad sat, ogroman i stari, s velikim bronzanim klatnom i glasnim otkucajima, nikad obavezna, ali uvek prestižna, „buržujska“ raskoš. Njegovi satovi nisu kao kod Dalija označavali simbole nepostojanosti i rastegljivosti vremena, već su to bili znaci domaće udobnosti, kao abažuri kod Bulgakova. I sve je to letelo u vazduh od tihe eksplozije izazvane kistom umetnika.
Šagal slika svet koji se raspukao od ushićenja. Naravno, na njegovim platnima ima i straha, i krvi, tu su i raspeti Jevrejin i krovovi u plamenu. Ali to je košmar zalutale istorije. Zahvaljujući Šagalu, ona ima gde da se vrati.

Новая Газета 11.10.2013.

Prevod sa ruskog Danica i Haim Moreno

Peščanik.net, 22.10.2013.