- Poruka
- 131.166
Aldžernon Blekvud je rođen 14. marta 1869. godine u Engleskoj. Od oca, koji je radio kao visoki službenik, prvo u trezoru a zatim u pošti, stekao je strogo jevanđeosko vaspitanje, ali i ljubav prema pripovedanju usmenih, anegdotskih priča o duhovima. Majka mu je bila vojvotkinja od Mančestera. Rano je ispoljio nemiran, radoznao duh, buntovan prema kalvinističkoj dogmi nametnutoj već u detinjstvu. Nevoljan da prihvati teskobno učenje o tomda je rođen proklet, još kao dečak se zainteresovao za traženje alternative hrišćanskim nazorima čitajući indijske svete spise i teozofska dela, proučavajući jogu i spiritizam, a sa sedamnaest godina je postao budista. Sklonost metafizici i mistici obeležila je njegov osamdeset dve godine dug život ispunjen lutanjem i traganjem. Potraga za odgovorima na krajnja pitanja odvela ga je i do članstva u okultnom redu Zlatna zora (engl. Golden Dawn), čiji članovi su bili i neki drugi pisci tog vremena, od autora horora Artura Makena, pa do pesnika Vilijama Batlera Jejtsa. Ni tu se, kao ni drugde, nije dugo zadržao.
Vokaciju pisca otkrio je neuobičajeno kasno, u svojim poznim tridesetim: imao je trideset i osam godina kada je objavio prvu zbirku priča, Prazna kuća (The Empty House, 1906). Prethodno je pokušao da se osamostali od svoje imućne ali religiozno zadrte porodice, pa je posle neuspeha na univerzitetu emigrirao u Kanadu 1890. godine. Tamo se oprobao u poslovima sa mlekarskom farmom (propala, izgubio investiran novac), hotelijerstvom (brzo mu presahlo interesovanje i napustio partnerstv, kompanijom za proizvodnju mleka u prahu (gde je imao manji udeo), kao vlasnik bara (zbog čega ga se porodica umalo odrekla), čak je držao i časove sviranja violine... Intenzivno je putovao kanadskim divljinama, a iskustva otuda je kasnije iskoristio u svojim pričama.
Na neko vreme je pokušao da se skrasi u Njujorku, gradu čiju je buku i užurbanost mrzeo. Tu se oprobao kao novinar, prvo za Ivning san a zatim i za Njujork tajms. Živeo je na rubu siromaštva, okružen korupcijom svake vrste, često na meti prevaranata i lopova. U očaju, kako bi preživeo, a ne želeći da traži pomoć od porodice, služio je i kao model slikarima. Jedan od njih bio je Robert V. Čejmbers, koji se ubrzo zatim proslavio kao autor klasične zbirke horor priča Kralj u žutom (The King in Yellow, 1895). 37 Od potpune propasti spasao se tako što neko vreme radio kao privatni sekretar bogatom bankaru, a kada je sakupio dovoljno novca za kartu, 1899. godine se vratio u Englesku. Kasnije je, u predgovoru izdanju svojih priča o duhovima iz 1938. godine, tvrdio da su ga njujorška iskustva umnogome okrenula hororu:
„Iskustva u njujorškom svetu kriminala i poroka ostavila su modrice i ožiljke na nežnoj prirodi koja je gutala te užase nesposobna da ih svari, a seme tako zasejano, usnulo i nerazrešeno u podsvesti, možda je proniklo kasnije - a, budući da podsvest uvek dramatizuje, ispoljilo se u formi priče”.
Oduvek je bio izraziti zaljubljenik u prirodu i snažan protivnik bespoštedne modernizacije i urbanizacije: prijatnije se osećao u šumi, pod zvezdanim svodom, nego među višespratnicama, zagušen užurbanim mnoštvom vulgarne mase u poteri za materijalnim bogatstvom. U svom romanu Kentaur (The Centaur, 1911) pisao je: „I gadim se, gadim duha današnjice sa svim njegovim jeftinim izumima, zagušenog tričavom opštom kulturom, njegove ubistvene površnosti i prizemne vulgarnosti, lišenog dovoljno preostalog osećaja za lepotu da uvidi kako je bela rada bliskija nebesima nego avion.” Voleo je planinarstvo i skijanje. Verovao je u reinkarnaciju; štaviše, za sebe je tvrdio da je ponovo rođeni indijanski vrač. Bio je usamljenik, ali vedar i živahan kao sagovornik; imao je nekoliko snažnih romantičnih veza ali ih nije ozvaničio brakom. Izrazito nezavisan i nesklon bilo kakvom vezivanju ili ogničavanju, bio je nepoverljiv prema gomilanju ličnog poseda, preirajući da u svakom trenutku sve što ima može da smesti u dva kofera i s njima nestane u željenom pravcu. Visok, stasit, plavook, kože suncem opaljene, bio je oličenje ekstrovertnog čoveka od akcije.
Svoje najbolje priče, novele i romane nadahnuo je ličnim, direktnim iskustvima sa slikovitih mesta širom planete na koja je putovao. Škola Moravskog bratstva (School of Moravian Brotherhood) u Kenigsfildu, usred Cršume (Švarcvalda) u Nemačkoj, gde je kao učenik proveo dve godine, inspirisala je priču „Tajno obožavanje” (“Secret Worship”). Boravak u divljinama Kanade nadahnuo je više priča, uključujući i „Vendigo”. Spuštao se niz Dunav, poput junaka novele „Vrbe” i putovao u Egipat, čija je zlokobna drevnost nadahnula više priča, kao što su „Silazak u Egipat”, „Pesak” (“Sand”) i „Talas” (“The Wave”). Bio je i u Francuskoj (gde je smestio radnju priče „Drevne vradžbine” [“Ancient Sorceries”]), u Alpima i na Jurskim planinama (gde se, recimo, zbivaju „Regeneracija Lorda Ernija” [“The Regeneration of Lord Ernie”], „Svetlucanje snega” [“The Glamour of the Snow”], „Inicijacija” [“Initiation”] i druge), na Kavkazu (koji je nadahnuo roman Kentaur)...
U Švajcarskoj je živeo šest godina uoči Prvog svetskog rata, da bi se vratio u domovinu čim je počeo rat i stavio se nraspolaganje Velikoj Britaniji. Ona ga je uposlila kao špijuna. Posle rata se skrasio u rodnom Kentu.
Najplodniji i umetnički najvredniji period njegove spisateljske karijere je onaj pred Prvi svetski rat, kada je napisao i objavio većinu svojih najznačajnijih dela. Naročitu popularnost doneo mu je serijal priča o detektivu natprirodnog, Džonu Sajlensu, sakupljen u zbirci Džon Sajlens - lekar izvanrednog (John Silence -Physician Extraordinary, 1908), koji je književnosti pružio jedan od prvih spojeva detektivske i horor priče. 38 Finansije stečene tim bestselerom omogućile su mu da se preseli u Švajcarsku. Pratio je aktivnosti Društva za psihička istraživanja (Society for Psychical Research) u kome su istaknuti britanski naučnici pokušavali da ispitaju pojedince sa navodnim moćima telepatije, telekineze, levitacije i komunikacije sa dušama mrtv. Dobrovoljno je učestvovao u ispitivanju pojedinih navodno ukletih kuća. Takođe, jedno vreme je u Fontenblou bio učenik G. I. Gurđijeva, ruskog mistika. Svoju autobiografiju, skoro u potpunosti lišenu mističnih detalja, objavio je već u pedeset četvrtoj godini, pod naslovom Događaji pre idesete (Episodes before Thirty, 1923), ali je potom poživeo još skoro tri decenije. Nije čuvao pisma niti ikakve dokumente, niti je poznanicima voleo da priča o sebi, tako da nilako pouzdano rekonstruisati njegov život i nazore izvan onoga što je ostavio u svojim knjigama. Težio je me da se drži po strani: nije se isticao u društvu niti na grupnim fotografijama, preferirajući da bude negde s kraja, u senci. Lično je poznavao brojne znamenite pisce svog doba, kao što su već pominjani Maken i Jejts, ali takođe i Radjard Kipling, Dž. K. Česterton, A. K. Doji, H. Dž. Vels - ali u njihovim pismima i dnevnicima jedva da ima traga o tome.
Izuzev zbirki Jezici vatre (Tongues of Fire, 1924) i Šokovi (Shocks, 1935) hororom se posle rata više nije bavio. Umesto toga, počeo je da piše članke i prikaze, kao i knjige za decu, putopise i humor, ne zapostavljajući pri tome putovanja.
Novu popularnost stekao je od 1934, kada je krenuo sa pričama o duhovima na BBC radiju, a u istovetnoj ulozi na televiziji se redovno pojavljivao već od 1936. Nažalost, TV program je u tim ranim danima išao isključivo uživo pa zato ne postoje snimci njegovih nastupa. Tačnije, sačuvan je samo jedan, i to njegovog poslednjeg pojavljivanja na televiziji, nakon što je imao jedan šlog i sećanje je već bilo počelo da ga napušta.
Proglašen je za viteza „Reda Britanske imperije” (“Order of the British Empire”) 1949. godine.
Umro je, kao doživotni neženja, 10. decembra 1951. posle nekoliko šlogova. Pošto je kremiran, Blekvudov nećak je pepeo rasuo na omiljenom mu mestu u švajcarskim Alpima.
Dejan Ognjanović
Vokaciju pisca otkrio je neuobičajeno kasno, u svojim poznim tridesetim: imao je trideset i osam godina kada je objavio prvu zbirku priča, Prazna kuća (The Empty House, 1906). Prethodno je pokušao da se osamostali od svoje imućne ali religiozno zadrte porodice, pa je posle neuspeha na univerzitetu emigrirao u Kanadu 1890. godine. Tamo se oprobao u poslovima sa mlekarskom farmom (propala, izgubio investiran novac), hotelijerstvom (brzo mu presahlo interesovanje i napustio partnerstv, kompanijom za proizvodnju mleka u prahu (gde je imao manji udeo), kao vlasnik bara (zbog čega ga se porodica umalo odrekla), čak je držao i časove sviranja violine... Intenzivno je putovao kanadskim divljinama, a iskustva otuda je kasnije iskoristio u svojim pričama.
Na neko vreme je pokušao da se skrasi u Njujorku, gradu čiju je buku i užurbanost mrzeo. Tu se oprobao kao novinar, prvo za Ivning san a zatim i za Njujork tajms. Živeo je na rubu siromaštva, okružen korupcijom svake vrste, često na meti prevaranata i lopova. U očaju, kako bi preživeo, a ne želeći da traži pomoć od porodice, služio je i kao model slikarima. Jedan od njih bio je Robert V. Čejmbers, koji se ubrzo zatim proslavio kao autor klasične zbirke horor priča Kralj u žutom (The King in Yellow, 1895). 37 Od potpune propasti spasao se tako što neko vreme radio kao privatni sekretar bogatom bankaru, a kada je sakupio dovoljno novca za kartu, 1899. godine se vratio u Englesku. Kasnije je, u predgovoru izdanju svojih priča o duhovima iz 1938. godine, tvrdio da su ga njujorška iskustva umnogome okrenula hororu:
„Iskustva u njujorškom svetu kriminala i poroka ostavila su modrice i ožiljke na nežnoj prirodi koja je gutala te užase nesposobna da ih svari, a seme tako zasejano, usnulo i nerazrešeno u podsvesti, možda je proniklo kasnije - a, budući da podsvest uvek dramatizuje, ispoljilo se u formi priče”.
Oduvek je bio izraziti zaljubljenik u prirodu i snažan protivnik bespoštedne modernizacije i urbanizacije: prijatnije se osećao u šumi, pod zvezdanim svodom, nego među višespratnicama, zagušen užurbanim mnoštvom vulgarne mase u poteri za materijalnim bogatstvom. U svom romanu Kentaur (The Centaur, 1911) pisao je: „I gadim se, gadim duha današnjice sa svim njegovim jeftinim izumima, zagušenog tričavom opštom kulturom, njegove ubistvene površnosti i prizemne vulgarnosti, lišenog dovoljno preostalog osećaja za lepotu da uvidi kako je bela rada bliskija nebesima nego avion.” Voleo je planinarstvo i skijanje. Verovao je u reinkarnaciju; štaviše, za sebe je tvrdio da je ponovo rođeni indijanski vrač. Bio je usamljenik, ali vedar i živahan kao sagovornik; imao je nekoliko snažnih romantičnih veza ali ih nije ozvaničio brakom. Izrazito nezavisan i nesklon bilo kakvom vezivanju ili ogničavanju, bio je nepoverljiv prema gomilanju ličnog poseda, preirajući da u svakom trenutku sve što ima može da smesti u dva kofera i s njima nestane u željenom pravcu. Visok, stasit, plavook, kože suncem opaljene, bio je oličenje ekstrovertnog čoveka od akcije.
Svoje najbolje priče, novele i romane nadahnuo je ličnim, direktnim iskustvima sa slikovitih mesta širom planete na koja je putovao. Škola Moravskog bratstva (School of Moravian Brotherhood) u Kenigsfildu, usred Cršume (Švarcvalda) u Nemačkoj, gde je kao učenik proveo dve godine, inspirisala je priču „Tajno obožavanje” (“Secret Worship”). Boravak u divljinama Kanade nadahnuo je više priča, uključujući i „Vendigo”. Spuštao se niz Dunav, poput junaka novele „Vrbe” i putovao u Egipat, čija je zlokobna drevnost nadahnula više priča, kao što su „Silazak u Egipat”, „Pesak” (“Sand”) i „Talas” (“The Wave”). Bio je i u Francuskoj (gde je smestio radnju priče „Drevne vradžbine” [“Ancient Sorceries”]), u Alpima i na Jurskim planinama (gde se, recimo, zbivaju „Regeneracija Lorda Ernija” [“The Regeneration of Lord Ernie”], „Svetlucanje snega” [“The Glamour of the Snow”], „Inicijacija” [“Initiation”] i druge), na Kavkazu (koji je nadahnuo roman Kentaur)...
U Švajcarskoj je živeo šest godina uoči Prvog svetskog rata, da bi se vratio u domovinu čim je počeo rat i stavio se nraspolaganje Velikoj Britaniji. Ona ga je uposlila kao špijuna. Posle rata se skrasio u rodnom Kentu.
Najplodniji i umetnički najvredniji period njegove spisateljske karijere je onaj pred Prvi svetski rat, kada je napisao i objavio većinu svojih najznačajnijih dela. Naročitu popularnost doneo mu je serijal priča o detektivu natprirodnog, Džonu Sajlensu, sakupljen u zbirci Džon Sajlens - lekar izvanrednog (John Silence -Physician Extraordinary, 1908), koji je književnosti pružio jedan od prvih spojeva detektivske i horor priče. 38 Finansije stečene tim bestselerom omogućile su mu da se preseli u Švajcarsku. Pratio je aktivnosti Društva za psihička istraživanja (Society for Psychical Research) u kome su istaknuti britanski naučnici pokušavali da ispitaju pojedince sa navodnim moćima telepatije, telekineze, levitacije i komunikacije sa dušama mrtv. Dobrovoljno je učestvovao u ispitivanju pojedinih navodno ukletih kuća. Takođe, jedno vreme je u Fontenblou bio učenik G. I. Gurđijeva, ruskog mistika. Svoju autobiografiju, skoro u potpunosti lišenu mističnih detalja, objavio je već u pedeset četvrtoj godini, pod naslovom Događaji pre idesete (Episodes before Thirty, 1923), ali je potom poživeo još skoro tri decenije. Nije čuvao pisma niti ikakve dokumente, niti je poznanicima voleo da priča o sebi, tako da nilako pouzdano rekonstruisati njegov život i nazore izvan onoga što je ostavio u svojim knjigama. Težio je me da se drži po strani: nije se isticao u društvu niti na grupnim fotografijama, preferirajući da bude negde s kraja, u senci. Lično je poznavao brojne znamenite pisce svog doba, kao što su već pominjani Maken i Jejts, ali takođe i Radjard Kipling, Dž. K. Česterton, A. K. Doji, H. Dž. Vels - ali u njihovim pismima i dnevnicima jedva da ima traga o tome.
Izuzev zbirki Jezici vatre (Tongues of Fire, 1924) i Šokovi (Shocks, 1935) hororom se posle rata više nije bavio. Umesto toga, počeo je da piše članke i prikaze, kao i knjige za decu, putopise i humor, ne zapostavljajući pri tome putovanja.
Novu popularnost stekao je od 1934, kada je krenuo sa pričama o duhovima na BBC radiju, a u istovetnoj ulozi na televiziji se redovno pojavljivao već od 1936. Nažalost, TV program je u tim ranim danima išao isključivo uživo pa zato ne postoje snimci njegovih nastupa. Tačnije, sačuvan je samo jedan, i to njegovog poslednjeg pojavljivanja na televiziji, nakon što je imao jedan šlog i sećanje je već bilo počelo da ga napušta.
Proglašen je za viteza „Reda Britanske imperije” (“Order of the British Empire”) 1949. godine.
Umro je, kao doživotni neženja, 10. decembra 1951. posle nekoliko šlogova. Pošto je kremiran, Blekvudov nećak je pepeo rasuo na omiljenom mu mestu u švajcarskim Alpima.
Dejan Ognjanović
