AKT u umetnosti

Poli46 · 15.09.2019. u 10:34

Lepota nagosti ljudskog tela oduvek je na poseban način privlačila i inspirisala umetnike svih epoha i svih polja umetničkog delovanja,
pogotovu u sferi likovnih umetnosti. Prvi primeri umetničkog prikaza nagog ženskog tela poznati su nam još iz praistorije, kada su
primarno korišćeni kao deo kulta i sa idejom naglaska materinske uloge žene i njene plodnosti, u čemu svakako najbolje svedoči i
najstariji sačuvani akt u istoriji umetnosti, takozvana Vilendorfska Venera, nastala oko 25.000 godina pre nove ere.

Vilendorfska Venera

Grčka donosi potpuno drugačiji doživljaj ljudskog tela, pa i njegov nag prikaz u umetnosti. Ona, naime, telo slavi ne samo kao
simbol lepote, već ono za Stare Grke predstavlja i moralnu vrednost (princip koji čak i savremena epoha pokušava da nametne,
mada ne baš slavno) te s tim u vezi antički heroji, čak i bogovi često bivaju prikazani bez odeće. Tu praksu je, posle brojnih prikaza
golih junaka i atleta u borbi ili trijumfu, započeo čuveni vajar Praksiteles, stvorivši, u IV veku pre nove ere, statuu Afrodite Knidske,
i na taj način utemeljivši potpuno novu tradiciju ženskih aktova. Pre toga, grčki vajari su stvorili još jednu tradiciju, kada je o
umetničkom aktu reč, a to je prikaz nagog muškog tela u istoj meri kao i ženskog, ponovo sa idejom da se kroz njega prikaže
ideal ljudske lepote

Afrodita Knidska
Srednji vek, dominantno religiozan i tendenciozan u tome da sve što je antičko i pagansko odbaci i prikaže kao loše, odriče se
i antičkog ideala ljudske lepote. Fizičko je u drugom planu, veliča se duhovno, ali na jedan fanatično devijantan način koji sve
što je telesno posmatra kao greh, pa čak nago ljudsko telo postaje njegov simbol, te se ono tako tretira i u umetnosti ovog doba.
Aktovi su u ovom periodu toliko retki da su gotovo zanemarljivi. U srednjovekovnoj umetnosti goli su samo grešnici, na čelu sa
Adamom i Evom kao simbolima bespomoćnosti, greha i sramote.

Poli46 · 15.09.2019. u 10:48

Sasvim drugi princip dešava se sa renesansom koja pored toga što postaje humanija oživljava i antičku kulturi i vraća aktove u fokus umetničkog stvaralaštva, s tom izmenom što je u njih uneto
više senzualnosti i seksualnosti.
S tim u vezi, na primer, Ticijanovi prikazi Venere i drugih nagih žena posebno se ističu erotičnošću koja je u skladu sa vremenom u kome su nastajali, mada za njim mnogo ne zaostaju ni brojne njegove kolege. I muško nago telo ponovo postaje dominantan motiv, pogotovo u skulpturi koja se više nego i jedna druga oblast likovne umetnostitrudi da oživi antičke estetske principe. Tela izvajanih muškaraca postaju takoreći bodibilderska što je posebnouočljivo kod Mikelanđela kao jednog od
najznačajnijih vajara epohe.

Venus Boticceli detalj.1480
Barok zadržava istu posvećenost aktu, ali na nešto drugačiji način, u skladu sa tadašnjim poimanjem zdravlja i lepote, pa posebno žene na tadašnjim aktovima izgledaju nešto krupnije i jedrije.
Prva slika koja je šokirala svojim realizmom bila je čuvena Gojina Gola Maja koja je, pored toga što je u svojoj nagosti prikazana mnogo realnije od dotadašnjih boginja i nimfi, bila i znatno smelija, pa posmatraču uzvraća pogled i gleda ga direktno u oči, što sa dotadašnjim aktovima nije bio slučaj.

8506625211_12b2046a77-465x329 Titian Venus Urbino,1538.jpg

Moderna strujanja u vremenima koja slede sve više se udaljavaju od tradicionalnih prikaza nagog
tela i teže da ga prikažu potpuno prirodno i u intimnom okruženju. Matis, Modiljani, Šile i mnogi drugi umetnici koji su se bavili ovim motivom posvetili su se upravo stvaranju takvih aktova. Nakon što su
se umetnici zasitili realizma u svim segmentima svog stvaralaštva, pa i na polju akta, dolazi period dominantne apstrakcije u okviru koje ništa ne odgovara svom realnom izgledu, pa samim tim ni nago ljudsko telo. Zanimljivo je, međutim, to da su pojedini umetnici koji su koristili najapstraktnije moguće forme za prikaz stvari i sveta oko sebe kod akta bili mnogo blaži.
Pikaso ga je, na primer, često izuzimao iz svojih brutalnih preobražaja kojima je podvrgavao vidljivi svet, stvorivši čitav niz aktova koji su u svojoj lepoti gotovo antički. Povratak realizmu, kada je o ovom motivu reč, dešava se sampojavom fotografije kada prikaz ljudskog tela postaje još realniji nego što je bio ranije, dok savremeni umetnici potpuno zanemaruju ideale i tradiciju prošlosti, te posmatraču prikazuju golo ljudsko telo u svoj svojoj lepoti.