Pošte, na primer. Država nas danas častila besplatnim akcijama. Oko petnaestak eura po gradjaninu. Nije na putu onih obećanih hiljadu, ali niko se mnogo ne buni, koliko vidim. Valjda zbog one narodne: "poklonu se u zube ne gleda". U stvari, ne baš niko. Radnici pošte se bune, još kako. 4,8 miliona ljudi treba da prodju preko njihovih šaltera. Mladi i drski, stari i senilni, kliconoše svinjskog gripa i kojekakva fela na ivici socijalizovanosti.
Za radnike pošte akcije nisu besplatne. Mislim da im je preseo i Badnji dan i Božić (da ne pominjemo njihovih 15-16 eura kojih bi se rado odrekli da su danas bili poštedjeni odlaska na posao). Dok u pojedinim državnih firmama ne rade sve do ponedeljka, kod njih se okupio milionski auditorijum. Ako niste primetili, državni službenici su posebno osetljivi na situacije kada rade više od „kolega“ u drugim ustanovama.
Imam razumevanja za njih, iako sam uglavnom iznerviran scenama kada u pošti od 5 šaltera radi jedan, kada vezuju olovke onim čupavim toliko socrealnim kanapčićem, samo da im ih neko ne odnese, kada im je zemlja u saksijama sa cvećem spržena kao povrtnjak u Africi od neredovnog zalivanja...
Ali, zaista, u ovoj situaciji sam na njihovoj strani. Država je mogla akcije da deli i sukcesivno u toku januara, i da stvari učini podnošljivijim. Ipak, odlučili su se da glume Božić batu pa da svima daju novac danas (a kao da je moguće da svi u istom danu dodjemo do para?!?).
Da se ja pitam, ja bih radnicima pošte dao akciju više. I njima je praznik, zar ne?
