(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
AJMO U VETAR
Melodija sa mobilnog se postepeno pojačava. Teška glava i još teži kapci ovog jutra.....neće da se podignu. Samo rukom napipavam mobilni i pritiskam žmureći bilo koje dugme. Muzika prestaje.........tišina podiže lagano kapke. Mutan mi pogled padne na komšijske borove.....zeleno ......opet se spuštaju kapci kao umoran seljak posle rada u polju......tišina.....vreme je, misli glava.......ajde....opet zeleno ali bistrije, oštrije. Macin telefon počinje da peva......sad je krajnje vreme. Sedeći na krevetu gledam u borove. Ne pomeraju se grane.....opet pogledam a one plešu......vetar još duva. Ajmo....
Psi, kafica.......ma sve po redu i izlazimo napolje. Šušte borovi u netaknutoj belini.......samo se vide tragovi šapa po snegu. Pogledam u ta zelena bića.......visoko, visoko odleti pogled u nebo svetlo plave boje sa ponekim oblačićem i zelene pevajuće krošnje......Bože, kako to fascinantno izgleda.....vanvremensko, vanzemaljsko.......ples na nebu. Pa se onda umiri, pa opet počne uvijanje, preplitanje dok vetar tera i juri one oblake po plavom prostranstvu.......podsećaju me na onu indijsku plesačicu.....samo ona na podijumu sa svojim rukama i pokretima koji govore sve a ćute.....da, baš na to me podseća ovaj zeleni ples i zelena pesma i belo jutro u mraku a sve u vetru......i mi u svemu....
Zeleni ples na plavoj pozornici
Zelena pesma u zelenom plesu
A sve u jutru belom i snenom
Kao u bajci.....život s koprenom
Postaše misli zelene boje
A vetar hladan oblake tera
Čisti mi dušu i pogled mije
Putem belim što cakli se smerno
Odlazimo jutrom nas dvoje
U vetar što nosi zelene boje.
