(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
AJD U ČAMAC
Nestade struje u centru. Prestala sam da radim....isključila svu ovu skalameriju....server radi preko upsa ...dosta je rada ...ovaj prinudni prekid nije badava te direktorka viknu paaauzaaa ...mnogo pametna i duševna žena....sudba mi je dodelila te joj hvala. Sva sreća kafa je već provrila na rešou, te zakuvah.
I tako, sedim u polumraku kancelarije...direktorka u meni ode negde da odmori mozak od profi života, a ja samo tako...što bi rekli klinci blejim hahahaah. Svi izašli na hodnik, pitanja, priče....klime više ne zuje i ne izbacuju vreo vazduh u taj hodnik....žagor na sve strane....Baš i nisam raspoložena za jalove diskusije kad će struja doći i što je uopšte nestala kad niko nema pojma ....do mene nekad beše uramljivač slika ali je zatvorio radnju zbog nerentabilnosti i sada je tu škola engleskog jezika za male i velike ljude. Vlasnica školice, devojka tanka kao stabljika i neverovatno užurbanog hoda od koga se trese centar kad protutnji kroz isti, stoji u hodniku sa mobilnim telefonom na uhu dok je u lokalu larma....klinci koji su došli na čas ulaze i izlaze iz lokala . Kaže zove Elektrodistribuciju da vidi šta je, da li da otpušta ovu veliku grupu dece ili ne. Jedan klinac izlazi, pogleda gde je ona i zaključa vrata sa unutrašnje strane lokala...hahahah....ona viče spolja da joj otključaju...otključaše napokon...Cic zove iz banke kaže nemaju struje...sačekaće još.
Sedim uz kaficu i odoh u mislima kojekuda....nešto se zakačiše moje misli za život, a vala su retko i otkačene sirote….za postojanje, ono što ostaje iza nas, pitanja da li je izbor moguć i u kojoj meri....pa, to su teme poslednjih meseci.....ni malo lepe, omedjene ljudskom glupošću, nebrigom i sebičlukom na koji sam ekstremno osetljiva što zaista smatram svojom manom ali ne mogu da promenim ništa...a vala i ne želim jer odredjuje moje granice...sve u svemu, neke naše osobine i jesu čuvari naše suštine..dodju kao sito....naravno i briga, ljubav, volja, osećaj dužnosti i požrtvovanosti, razmišljanja su takodje medje....život liči bre na reku ....ploviš, ploviš pa pogledaš na jednu obalu a tamo lepo, pa na drugu a tamo ružno...a ti izmedju u dodeljenom ti čamcu menjaš osećanja od pogleda satkana, izraz lica, želje, mogućnosti....sve nešto kao misliš a u stvari samo putuješ i u tom malenom čamcu izvodiš svoje minijature ne menjajući suštinu jer i dalje si u istom čamcu...samo tvom. I tako...misli o početku i kraju i sredini naravno, o tragovima koje ostavljamo za sobom i kome ih ostavljamo...ko po njima korača i korakom kakvim, lakim il’ teškim, nečujno ili lupajući stopalima kao da maršira.....i vreme...vreme je ubica a da li ga treba osudjivati jer samo radi svoj dželatski posao i to još kako valja?
Dato nam je….
nekako kao da smo na odredjenom putu...
imamo migućnost da se prilagodimo malkice
da uradimo samo tini-mini korekcije
Pa onaj pored nas u drugom čamcu uradi korekciju korekcije
Dovikujući se sa nama...pa mi njemu...pa on drugome...
Pa drugi nama....pa mi drugima.....
I tako u krug
Svak svoju minijaturu doda ali suština ostaje ista
Put je uvek isti samo su vremenske prilike drugačije
Dok svako u svom čamcu sedi i kroz vremena jezdi
A mi……pa mi i dalje vršimo korekcije
Malene zahvate duše i ega ubedjeni da lečimo
Želeći da bolimo, volimo, delimo, uzimamo...
Zaključak
Život je samo niz naših i tudjih korekcija
Milioni minijatura i bravura na zadatu nam temu
Kao kod umetničkog klizanja
Zadata tema i večita dilema
Koju ću ocenu dobiti sada
Za izvodjenje ove varijacije
Sopstvenog stvaranja kreacije.
Došla struja....ali nemam net. Zovem cool centar .....14. sam na čekanju. Spuštam slušalicu kraj kompa i počinjem da radim dok ona tamo gospoja broji li broji lepim glasom koja sam po redu....13.....12....radim i dalje samo povremeno podignem slušalicu da čujem svoj broj pa opet radim.....4......puče veza. Ajd opet okrenem.....21. sam.....e, da nije...da te ne čekam vala.....Za par minuta okrenem opet....ona broji....13.....ebote....na ovakve misli što me u pauzi strefiše, pravca praktikantske filozofije sa sve pitanjima bez odgovora i odgovrima koji čekaju pitanja, baš mi na um deluje nekako porazno...napuniše mi ti brojevi onu moju ladju...evo....2. sam....uzimam slušalicu i čekam...Aleksandar ovde, dobar dan...zalaufam da kažem šta imam....i nesta Aleksandar..nema bre ni tu-tu....samo muk....Opsujem i okrenem opet......ona gospoja sa lepim glasom više ne priča koji broj da okrenem 1 ili 2 ili 3 u zavisnosti od problema koji imam, nego kaže da imaju tehničke smetnje.....eto....umalo da mi potope čamac sa silnim brojevima a sve badava....setih se brojeva za ličnu kartu...pasoš...matični broj.....PIB...broj...ČIP hahaahahaha
Zove Maki....stiže za 10 minuta sa sva tri psa po mene. Idemo kod veterinarke po injekcije protiv besnila i vitaminske koktelčiće....moj čamac odjednom postaje lajav....promenilo se vreme.
Prolazim kraj jednog salona za ulepšavanje dok izlazim iz centra....čujem razgovor i počnem da se smejem....
„Samo da proverim da li mi je termin za depilaciju prepona u 18,30“
„Dakle, vi imate prepone“
„Imamo“
a sad.....antifilozofska terapija hahahaahah
PS Dobro vam sunčano jutro.....ajd niz reku
